АКТУЕЛНО:

Сећање на посету митрополита Амфилохија Далмацији

Током 2004. године, у време када се одвијао повратак у далматинска села, било је истинско охрабрење срести православног свештеника, а нарочито епископа у Книну.

У Лучинданским данима, када Црква у Црној Гори са нарочитом побожношћу слави своје духовне горостасе – Светог Петра Цетињског и бесмртног Петра ИИ Петровића Његоша, из Клиничко-болничког центра Црне Горе стигла је најтужнија вест, она о упокојењу митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија. Православни верници у Црној Гори, али и много шире, схватили су кога су тада изгубили, али и са каквим су архипастиром протеклих деценија делили и добро и зло.

Блаженопочивши митрополит Амфилохије био је човек импресивне биографије, а дела која је оставио иза себе неће умањити време. Напротив, „време као мајсторско решето“ најбоље ће показати ко је и какав био човек чији су одлазак из овог света оплакале хиљаде и хиљаде верујућих Срба.

 

Одлазак великог пастира Цркве Христове

Митрополит Амфилохије је рођен као Ристо Радовић, на Божић 7. јануара 1938. године у Барама Радовића у Доњој Морачи.

Завршио је Богословију „Светог Саве“ у Београду, а на Богословском факултету СПЦ у Београду дипломирао је 1962. године. Поред богословских наука, на Филозофском факултету у Београду је студирао класичну филологију. Постдипломске студије наставио је у Берну и Риму, након чега прелази у Атину, где је докторирао са тезом о Светом Григорију Палами, одбранивши је са највишом оценом.

Годину дана је провео на Светој Гори, након чега је позван да предаје на Руском православном институту „Свети Сергије“ у Паризу, од 1974. до 1976. године. Монашки постриг примио је 1967. у Грчкој, где је 21. јула 1968. рукоположен у чин јеромонаха. Након повратка у Београд изабран је за ванредног професора и декана Богословског факултета, на којем је предавао све до 2005. године.

За епископа банатског је изабран 1985. године, а од 1990. године, када је изабран за митрополита, па све до смрти, управљао је митрополијом црногорско-приморском. Обновио је и саградио више од шест стотина храмова у Црној Гори, а круна његове градитељске делатности представљају два храма – један у Бару, други у Подгорици, који својом импозантношћу, али и архитектуром, представљају врхунац сакралног градитељства на тлу Црне Горе.

Његовом заслугом основана је епархија будимљанско-никшићка, али и буеносајреска, којом је и администрирао све до избора њеног првог епископа. Покренуо је и рад информативно-издавачке установе „Светигора“, која је својим издавачким подухватима постала позната широм православног света.

 

Посета Полачи у тешка времена

Митрополит Амфилохије остаће упамћен као неуморни прегалац у Винограду Господњем, али изнад свега као истински духовник који је дотакао срца многих, па и моје, о чему, овом приликом, желим и сама да посведочим.

Наиме, током 2004. године, у време када се одвијао повратак у далматинска села, било је истинско охрабрење срести православног свештеника, а нарочито епископа у Книну. Срби су се враћали са надом, али и страхом, адаптирали су се на нове околности и старо окружење, са још увек присутном дозом неизвесности хоће ли их ко и на који начин препознати или погледати.

На аутобусном стајалишту у врху града, чекајући аутобус који је возио преко Полаче ка Сињу и Сплиту, десио се мој први и последњи сусрет са митрополитом Амфилохијем. Враћајући се из манастира Крке, заједно са свештеником Савом Тутушем, Полачанином којег је избегличка колона одвела на Цетиње у службу високопреосвештеном митрополиту, зауставише се њих двојица аутомобилом испред нас и са осмехом поздравише са: „Помаже Бог“! Збуњена од шока и неочекиване радости, који за тренутак учинише да заборавим и где се налазимо, сећам се тек толико да су нас питали како смо, да ли су у селу двојица рођака оца Саве, које су намеравали посетити, те рекоше како иду у Полачу.

Када смо петнаестак минута касније и ми стигли у Полачу Имали смо тек толико времена да, на одласку митрополита из села, чујемо од њега речи подршке и охрабрења због одлуке о повратку на родна огњишта. Благословио је наше жеље и намере, дарујући сваком од нас по крст да нас чува кроз долазећа искушења. Тада је настала и фотографија која данас, баш као и пре деценију и по, сведочи о сусрету који је за нас, малобројне Србе у селу, био више од охрабрења. Сигурно је да тада, баш као и већина мојих сумештана, нисам била апсолутно свесна његове величине и важности у црквеној хијерархији, али сам знала ко је, и знала сам да осјећај који је тај сусрет пробудио неће никада избледети.

Обишао је митрополит тада и порушену кућу оца Саве Тутуша, помоливши се у рушевини за препород и обнову огњишта. Било је то више од бриге за једног од својих свештеника и његову породицу, о којој је, свакако, након ратних недаћа бринуо.

Због свега реченог, смрт митрополита Амфилохија међу нама није схваћена као смрт једног од највиших црквених великодостојника, већ прелазак у вечност онога који је тако добро познавао све српске муке и невоље, и сам се поистовећујући са страдалницима које је неуморно обилазио, носећи њихов крст као свој. Због тога је, по сопственој жељи, посут земљом из Црне Горе и са Косова и Метохије, али и оном из Јасеновца, којом је толико пута ходио, молитвено пребивајући са јасеновачким новомученицима, дајући својим личним примером подстрек свима онима који не желе заборавити страдање својих предака, да би и сами знали ко су и шта су.

Сазнавши за блажено уснуће митрополита црногорско-приморског Амфилохија, и сама сам се, по ко зна који пут, присетила његовог доласка у наше мало далматинско село, осећајући уз тугу и тешко описиву радост када у сећање вратим свој први и једини сусрет са наследником Светог Петра Цетињског, чији ће небески кораци, тешко чујни и невидљиви, верујем, и даље ходити мојим малим селом, али и свим селима, у којима митрополитови Срби желе само једно – да их има, да их буде, јер их је овде одувек било.

Иако на маргини српског постојања, остајемо благодарни блаженопочившем митрополиту, са жељом да се у његовој небеској књизи нађе места и за нас невољне и слабе, остављене и препуштене само Божијој милости, а према којима је учитељица историја, чини се, одувек била неправедно окрутна.

Преузето са: srbi.hr

Нема коментара

Напишите коментар