АКТУЕЛНО:

Сергеј Каназир – Дечак из “Олује”

Силина детонације избацила је шестогодишњег дечака из кревета. Сергеј се сећа книнског августа 1995. Четврт века касније о томе прича на чистој екавици. У међувремену је био у Хрватској, али још не и у Крајини или у родном Задру.

Сергеј Каназир има типичну војвођанску обојеност у говору, помало развучене самогласнике. Једино се растом не уклапа у околину – младић од два метра често је суочен са питањем да ли има црногорске претке. Он редовно одговара да нема. Ако радозналци поставе потпитања, онда следи прича која обично збуњује људе навикле на једноставне одговоре.

Задранин погрешног имена

Сергеј је рођен у Задру почетком лета 1989.Отац је из околине Книна, а мајка је рођена у близини Бенковца. Док мајка ради у трговини, отац је зидар. У Задру се добро живи. Каназири имају троје деце, поред Сергеја још старијег сина и ћерку. Вредни су људи. Имају кућу у задарском насељу Борик. Додатно продају воће и поврће. Планирају да уреде собе за туристе.

Али велики историјски догађаји не маре за жеље и снове обичних људи. Уочи осамостаљивања Хрватске расте напетост између Хрвата и Срба. Постаје опасно бити мањина, где год је већина бесна. Најпре почињу непријатности на мајчином радном месту, а за зидара са погрешним пореклом има све мање посла. Сергеј је био премали да запамти то време страха. Али његови родитељи памте, а он прича:

„Као окидач одласка код родбине у Мокро Поље, била је ситуација када су једну ноћ мама и тата чули људе који су испед капије разговарали да ли да баце бомбу на нашу кућу”.

Мајка са децом напушта Задар. Отац долази три месеца касније. Њихова нада да ће се вратити у Задар распршила се са почетком рата 1991. Усељавају се у кућу избеглих Хрвата код Книна. А њихова кућа у Задру? У њу се усељавају Хрвати, избеглице из Славоније.

Прва сећања Сергеј има управо из тог четворогодишњег книнског периода: “Кућа је била трошна, тик уз магистрални пут, имали смо велико двориште, И огромо дрво са великом крошњом које смо звали Куштелић, то је био центар нашег дечијег света”. Живи се тешко, много шта недостаје. Помаже им тетка која ради у Швајцарској.

Книнске слике

На телевизији су мртви људи, помињу се Бихаћ, Грахово, Гламоч, родитељи су узнемирени. Отац је мобилисан, али има среће да није на фронту, стражар је на капији книнске касарне. Пред саму операцију „Олуја” саопштавају му да је прекомандован на положај на Динари. Мајка је то отплакала. Али „Олуја” је бржа од прекоманде. За четврти август 1995. Сергеј каже да је један од датума који су обележили његов живот: „Рано ујутру тог дана пробудиле су ме детонације, јер ме је силина једне избацила из кревета”.

Брат је са њим у соби, а сестра код тетке, на другом крају града. Отац је у касарни. Мајка под гранатама иде по сестру, али она је са тетком већ напустила Книн. Мајка се враћа по синове. Они чуче на палетама у комшијином подруму који је био под водом. Мајка успева да се са децом укрца на „тамић” у којем су сви желели само према Србији:

„У мени су се смењивали туга, бес,осећање претрпљене неправде и понајвише осећај беспомоћности, неизвесности и – страх”.

Бањалучки нарезак

Следећа станица је Бањалука, насеље Паприковац, где тетка из Швајцарске има кућу. Најпре су се у њу сместили мајка брат и он. Сестра им се касније придружила. Нису знали шта је са оцем. У центру Бањалуке се делила хуманитарна помоћ за избеглице:

“Сећам се неког месног нареска који сам добио, ништа лепше у животу нисам пробао”. Сергеј каже да су нека сећања бледа, а нека жива.Понекад није сигуран да ли је нешто видео или му је то неко испричао. Али постоје и кључне слике:

“Моменат када су се врата отворила, на њима је био мој отац који је загрлио моју маму, а нас троје му дотрчали у наручје”.

Породица се поново окупила.Нису имали ништа али су имали једни друге.

Обреновачке”варенике и крува”

Сви заједно одлазе даље, за Београд, код рођака, потом за Гроцку, да би се неко време скрасили у Обреновцу. Изнајмили су трошну кућу са пољским клозетом. Сергеј памти неподношљиви смрад. Добијају избегличке легитимације.

“Када сам ишао код лекара и наслажу се здравствене књижице на неком шалтеру, моја легитимација је штрчала. Било ми је нелагодно око тога, јер сам и ја хтео да имам исту књижицу као и остали”.

Сергеј каже да је исто осећао и када би учитељица из њој знаних разлога затражила да избегличка деца подигну руке – стидео се јер је мислио да га остала деца сажаљевају. Захваљујући зидарском занату за оца има пуно посла:

„Сећам се да је устајао рано ујутру, и да му је мама спремала `варенике и крува`, и да се враћао касно навече”.

Обреновачка основна школа је за Сергеја била већ друга по реду. Али ни ту неће остати.

Живот у Мраковачкој

После две године породица се сели у Београд, на Петлово брдо. Улица се звала Мраковачка.

“Мом брату, сестри и мени је пресељење тешко пало, јер смо изгубили другаре које смо до тада стекли. Плакали су они, плакали смо и ми”.

У једнособном стану, у згради, породица започиње београдски живот. Деца су комуникативна, брзо стичу другове у комшилуку. Али убрзо осване 24. март 1999. Трећи пут од рођења десетогодишњем Сергеју рат свом силином провали у живот:

“Поново доживљавам онај осећај који сам имао четири године раније, само је сада много интензивнији, јачи, можда због бољег разумевања речи рат”.

После бомбардовања родитељима полази за руком да продају кућу у Задру, са уштеђеним парама купују кућу у Сремској Каменици крај Новог Сада. Постају држављани Србије. Отац и мајка добијају посао у локалној болници, ту ће дочекати пензију. Сергеј иде у трећу по реду основну школу.

После средње школе уписује агроекономски смер новосадског Пољопривредног факултета. Сестра је тада већ на Правном факултету, а брат као будући социолог – на филозофском. Сеобе су престале.

Препознавање

Студиј се одужио јер Сергеј од 2016. ради у Новосадском хуманитарном центру. Почео је са радом у овој организацији на дистрибуцији помоћи избеглицама који пролазе кроз Србију.

“Виђао сам мајке са децом и у њиховим очима страх, зебњу и неизвесност. Разумео сам их, и било ми је драго да им могу на неки начин помоћи. Видео сам себе у лицима тих дечака од пет или шест година из Сирије, Ирака, Авганистана…”

Сергеј се оженио пре годину дана. Његова супруга је Новосађанка, чији су родитељи из Гламоча дошли на студиј у Србију. Каже да је његова генерација потпуно интегрисана у друштво, не разликују се ни по говору ни по понашању у односу на староседиоце. Али додаје да се ни после 20 новосадских година не осећа потпуно Новосађанином. Нешто недостаје.

Шаховница као траума

Године 2006. ишао је у Бањалуку на свадбу брата од тетке, оне тетке из Швајцарске која им је помагала у тешким данима. Путовао је преко Хрватске. Овај „повратак”после једанаест година га је узнемирио још надомак границе. Када је видео „шаховницу” на униформама пограничне полиције узнемирио се још више. Али у повратку са свадбе, у Хрватској их заустављају саобраћајни полицајци. Опомињу их да је везивање на задњим седиштима обавезно, пуштају их без казне. Изразито су љубазни.

После је због пројеката Новосадског хуманитарног центра боравио у Загребу и Осијеку. Доживео је градове као лепе. У повратку из Загреба посетио је Јасеновац. Међу забележеним жртвама усташког режима пронашао је два Каназира, једног из села свог оца, а другог из Винковаца. Осетио је у Хрватској оно што спада у парадоксе српско-хрватског односа – блискост и неповерење који се преплићу:

„Ма колико рационално посматрао ствари и схватао да су људи и тамо и овде исти, увек ми је негде у подсвести да будем `на опрезу`. Не могу да се опустим, ако се тако може рећи”. Много опуштенији је био, рецимо, приликом студијског боравка у Сједињеним Америчким Државама, него у земљи у којој је рођен. Да ли би све то могли да разумеју његови вршњаци из Хрватске? „Мислим да не могу. Не могу ни Срби из Крагујевца или неког другог града у Србији”.

Потиснуте емоције

Сергеј Каназир је пронашао свој пут. Понекад размишља о томе шта би било да није било рата, да је одрастао у Задру. Ако гласно размишља обично добије од своје околине шаљив одговор да би био други Петар Грашо. Према Задру нема неки одређен однос, зато што недостају успомене. Можда би га посетио када би отишао да види родна села својих родитеља у Крајини. Или оно што је од њих остало. Како доживљава годишње августовско славље у Хрватској?

„Активирају се дубоке емоције, које су потиснуте, или се о њима не прича. Верујем, са обе стране”.

DW.com

 

 

Нема коментара

Напишите коментар