Слободан Амановић Либеро: Траг

Читав простор западног Балкана крвари пуном снагом крајем двадесетог вијека у тежњи да се од озбиљне државе, у то вријеме, направи искидано ткиво пуно мржње што кипи из сваког њеног дијела. Измичу посљедњи дани прољећа 1993. чију љепоту с времена на вријеме из даљине кидају потмуле експлозије са војишта. У тешким мислима, опорављајући се послије више безуспјешних операција, чекам, а ни сам не знам шта, у уловљеној сјенци дозреле трешње испред кућног прага.

Те нејасне тренутке мог размишљања прекида звук аутомобила. Помислих, сигурно долазе опет, да ме овако искасапљеног приведу ка линији фронта. Виши циљеви су у питању, а нико не зна који. Аутомобил се заустави пред двориштем. Стојим и даље у засјенку трешње, избацујем кошпицу њеног укусног плода, јаким издисајем ваздуха. Равнодушно чекам са утврђеним мислима, свјестан да било ко, ако жели да побјегне од овог лудила, са овог простора, он нема куда. Из аутомобила изађе уљудно одјевен господин. Приђе капији дворишта. Учтиво се представи након што назва поздравом: „Добар дан!”

– Ја сам Ђорђе Јанковић, професор, археолог, из Београда. Молио бих Вас за помоћ, ако сте у могућности да ме одведете у простор где се овде у близини налази скупина громила. Рекли су ми да се оне налазе на овом простору поред вашег засеока.

Правдајући се знатижељом захвали на понуђеном гостопримству , ужурбано предложи да одмах кренемо на зараван испод коте Булајуше гдје се налази најбројнија скупина громила разасута од Лике, па све до Проклетија. Послије пређених пар стотна метара у ходу, нашли смо се у сред простора у ком су у неправилном распореду у разним величинама, видно разасуте громиле. Задивљен призором професор је износио тврдњу да громиле као гробнице свједоче о постојању Срба на овом простору од далеког четвртог вијека.

Громиле су једноставне кружне, купасте хумке различитог промјера и различите висине. Највеће су биле уздигнуте пар метара наслаганим каменом различите величине и облика. У битки за Книн у Другом свјетском рату, највишим громилама врх је претворен у митраљеско гнијездо. Обилазећи читав простор камените чистине, са бројним громилама професор је био видно озарен, пун живости. Заустави се код једне омање громиле промјера у основи око два метра. Из понесене торбе вади скороман, обичан алат. Канапом обиљежи громилу преко средине и започе ископавање да утврди састав у просјеку громиле по њеној средини. У самој средини између два повећа камена нашли су се трагови теракоте и пепела. То је професору био доказ, и прави траг о гробницама Старих Славена, које потичу из четвртог вијека. Задовољан професор одлази послије обављеног посла и најави свој поновни долазак у позно љето са својим студентима да практично изврше истраживање громиле средње величине у том простору.

Безмало прођоше два мјесеца као кратак сан. Појави се професор Јанковић са својим студентима, да им теоретски и практично појасни открића нашег постојања на овим просторима која сежу у четврти вијек. Тумачење никако не одговара Нијемцима и Англосаксонцима, који су наши вјековни непријатељи и који не желе равноправну научну сарадњу. Правдали су свој став надмености како смо се ми касније укључили у цивилизацијске токове. Проучавајући погребне обреде древних Срба професор је у архиви Пољске нашао арапску биљешку како Срби спаљују своје мртве, а свог владара са коњем, слично као Индуси. О овом истраживању професор Ђорђе Јанковић, доктор наука, написао је и књигу „Српске громиле” – коју је научно вијеће Археолошког института силовито напало, захтијевајући да се књига забрани за студенте, јер наводно, трује српски народ. Организовано је суђење на Филозофском факултету, од стране бројних противника научне тезе проф. др Ђођра Јанковића. Правда је хтјела да се умјесто осуде деси сјајно представљање књиге. Академик Милутин Гарашанин тада је закључио да је било исувише рано за такво његово откриће. Проф. др Ђорђе Јанковић је неуморно радио. Бавио се становништвом Балкана изучавајући касноантички и средњовјековни период, гдје су временом никле нове „нације” из једног народа. Од професоровог доласка у Крајину прође година и више мјесеци. Вољом западних моћника, на челу са Ватиканом дође до темељитог прогона Срба са својих вјековних огњишта. Народ тог краја углавном је нашао спас за наставак живота у Србији. Послије низа мучних година поново сам се неуморно вратио у свијет сликарства. Таква посвећеност Медитерану је била моја унутарња потреба у одабиру мотива.

Обрео сам се са породицом код пријатеља на полуострву Луштица. Послије вишегодишњег рата јавља се нестварна реалност слободе обогаћена мирисом мора и биља, расутог по читавом крајолику полуострва. Стабло рогача објесило је своје плодове, по облику сличне махунама грашка. Случајним одабиром у касним августовским данима посјетили смо најистакнутији рт полуоствра Луштица у простору мјеста Жањица. Пред ртом копна недалеко од обале налазило се мало острво са необичном грађевином. На обали рта мало пристаниште са плитким газом. Уз њега везан омањи чамац, који је за прихватљив новац превозио туристе до поменутог малог оствра. У распалој претходној држави то свето мјесто било је прилагођено нудистичкој понуди. У кратком времену превезли смо се до самог острва.

Уласком у обзидани простор, затекли смо археолошку екипу која истражује сваки педаљ тог узаног простора. На моје неконтролисано изненађење дјеловао је тренутак када сам међу студентима поново угледао лик професора Ђорђа Јанковића пред једнобродном, малом црквицом Ваведења Пресвете Богородице Жањичке. Још су је у народу тог краја звали Мала Госпођа. За њу се тврди да је из 15. вијека. У њој су остаци фресака у прилично ровитом стању. До 18 вијека била је стално насељена док је нису посјетили католички свештеници доносећи скривени траг куге којим је угашен живот у том простору све до 2002. године.

Из ње је однесена икона Госпе Жањичке и тврдо окована у простору католичког вјерском објекта у Оребићу на полуострву Пељешац. Прије тога иста икона је крадена два пута и судбина је нашла начина да је врати на своје мјесто постојања. То даје наду да ће поново доћи дан за вјечни повратак у своје вјерско мјесто на Жањици. Те 2002. године, након што је обновљена црквица и сабране кости свих пострадалих свештеника укопаних око ње, почиње свој нови миленијумски живот. У њој сада живи само један монах из манастира Тврдош, којем друштво већ десет година прави један необичан галеб по имену Паја.

У Београду 2011. године поново сретох професора Ђорђа Јанковића. У разговору са њим уочио сам да је његово расположење видно спласнуло. Умориле су га упорне дискусије безличних умова који су потирали читаво његово животно дјело. Потрефило се да сам некако прије тог сусрета посјетио први пут своје спаљено огњиште. Живот на том простору битисао је у малобројним траговима људи у поодмаклим годинама. У селу се обрео потврђени новинар из Словеније, наш Србин. Са пуно воље, обезбедио је средства за потицаје и развој прогнаног народа, са мишљу да се тешком машином здроби овећи простор како би се засадила плантажа винограда и бадема. Окупи велику дружину међу којима се нађе и велики бард глумишта и пјесме како би остварио своју, или нечију туђу скривену намјеру. На читавом пространом каменом платоу, који се простирао све до обронака, планине Промине, за своју намјеру, без двоумљења одабраше да баш здробе простор на ком су биле громиле. На том каменом беземљеном простору остварише засад. Велика представа на отвореном, бројни медији скупише се да свечано објаве неимарски посао. Скупила се камарила. Пред њом познати глумац сједи на равној каменој литици – солини, на којој сам у дјетињству са дједом сипао овцама со. Читав призор ми болно посоли животна сјећања. На глави глумца незаобилазни шешир поклоњен од писца Мирослава Крлеже. Надахнуто глумац представља како ће уживати у радости док дјеца буду крала дозреле гроздове из његовог првог реда.

У чуду се питам чија дјеца и из чијег живота у опустушеном безљудном простору. У зло доба народ би на ове мисли изрекао кованицу: „Бог и шеширџија”. Размишљам како би му било боље да није учесник ове приче. Требао је на вријеме да се сјети прекора писца Бранка Ћопића изречене на сочан крајишки начин: „Знам ја нас, ј… ја нас. Опет ћемо се правдати у кајању да нам је за све крив неко други.“

Овим чином здробљен је један велики историјски траг давних вјекова, који су громиле чувале у себи. Европа је за овај чин обилато обезбиједила новац. Препознајем у свему намјеру Европе: „Меко стеру, а тврдо лежати”. Све ово сам потанко испричао професору Ђорђу Јанковићу, док је он свој погледа подуже држао усмјерен ка неким непознатим даљинама. На крају је тихо рекао: „Не дирајте моје громиле!”