Служен парастос за 109 убијених Срба из Бјеловца

Прислужене су свијеће за покој душа настрадалих и положено цвијеће уз спомен-плоче са именима убијених на зиду бјеловачког храма, чиме је обиљежено 28 година од њиховог страдања.

Због лоше епидемиолошке ситуације обиљежавању годишњице страдања у Бјеловцу присуствовао је мањи број грађана и делегација које су положиле цвијеће поред спомен-плоче.

Цвијеће су положиле делегације организација произашлих из рата из сребреничке и братуначке општине, делегација Удружења логораша регије Бирач и општине Братунац.

На данашњи дан прије 28 година, рано ујутро, јаке муслиманске снаге из Сребренице и околних села, под командом Насера Орића, упале су ова три подрињска села убијајући све што су стигле, пљачкајући и палећи српску имовину.

Најмлађе жртве били су четрнаестогодишњи Слободан Петровић и петнаестогодишњи Чедо Миладиновић, а најстарија осамдесетосмогодишња Злата Јовановић.

Старица Божана Остојић је нестала и још није пронађена.

За ове, као и за бројне друге злочине над Србима у средњем Подрињу, нико није одговарао.

Породице настрадалих поручују да не вјерују представницима међународне заједнице, који деценијама ништа не чине да се процесуирају починиоци монструозних злочина почињених над Србима, што правосуђе БиХ користи и не прикривајући пристрасност од свог формирања, опструише српска страдања и не подиже оптужбе за злочине над Србима.

“Шта више раде и какви докази им недостају да подигну оптужницу за убиства 68 цивила из нашег села у једном дану, а зна се ко је командодавао, ко је предводио напад на село и ко су починиоци злочина. Има ли икакве одговорности за тужиоце који не раде свој посао, опструишу и тиме учествују у прикривању злочинаца и њихових намјера и тако индиректно постају саучеснуици злочина”, питају и констатују чланови породица убијених Срба из Бјеловца.

Мјештанин Бјеловца Миодраг Симић, који није био у селу када се десио овај напад, јер се налазио у Бањи Ковиљачо на лијечењу од рањавања, каже да су му тог дана убијени мајка Гроздана и брат Златан испред куће и да је из 76 домаћинстава Бјеловца убијено 68 мјештана.

Он истиче и да је сваки трећи становник Бјеловца тог дана убијен или рањен.
Славка Матић каже да је тог кобног дана изгубила све – кћерке Сњежану /27/ и Гордану /24/ и супруга Радивоја, а кућа и имовина су спаљени.

„Остала сам без породице. Била сам у сеоској школи када је иза 6.00 часова ујутро почео напад и пуцњава са свих страна. Цијели дан нисам могла прићи кући. Пуцњава и галама није прекидана. Куће и остале зграде су горјеле, а ја нисам знала шта ми је са дјецом и супругом“, прича ова старица.

Каже да је током цијелог дана покушавала да дође до куће, али није могла од пуцњаве.

„Прво су ми рекли да су сви побјегли према Дрини и да нема нико код моје куће. А онда сам наишла на рањеног Срећка Михајловића који ми је рекао да су моји сви убијени. Све ми је уништено. Моја женска дјеца нису имала ни прута у рукама, а камоли оружје, а убијене су на кућном прагу и нико није одговарао, што изазива још већу бол“, истиче Славка.

Она указује на неправду правосуђа БиХ које осуђује Србе, како каже, и за неке измишљене и недоказане злочине, а за њену дјецу и остале цивиле из Бјеловца нико није одговарао.

„Правде нема, а ја живим да носим бол и тугу јер више радости за мене нема и једина утјеха је што имам чланова шире фамилије који ме тјеше и помажу“, рекла је Матићева.

Предсједник Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Братунца Радојка Филиповић, којој су на данашњи дан прије 28 година погинули супруг Драган и свекар Драгољуб, рекла је да злочин у Бјеловцу има све елементе геноцида јер су муслимани убијали све редом, дјецу, жене и старце, а српску имовину су уништавали да би потпуно затрли трагове српског постојања на овом простору.

„Апсурдно је и жалосно да ни након 28 година у Тужилаштву БиХ не постоји предмет везан за злочин у Бјеловцу. Колико то година треба за подизање оптужнице?“, пита Филиповићева.

Она каже да то говори да правосуђе БиХ свјесно чека да свједоци и починиоци злочина помру и да по устаљеној пракси, када су у питању суђења починиоцима злочина над Србима, Суд БиХ каже да је истрага или суђење обустављено због недостатка доказа или због смрти осумњиченог те да на тај начин правосуђе чини злочин према српским жртвама.

Филиповићева каже да ће породице и српски народ, упркос опструкцији правосуђа, обиљежавати годишњице српског страдања, чувати сјећање и преносити генерацијама истину о овим страдањима да им се не би поновила као што су се понављала Србима на овим просторима у претходним ратовима.

Од 76 домаћинстава у Бјеловцу и околним селима скоро да нема куће из које неко није погинуо. Све куће су спаљене и већина их је након рата само дјелимично обновљена.

Српски војници су били у окружењу, али су пружали отпор и нису се предавали јер су знали да би били убијени и унакажени. Окупљали су се у куће или групице и одбијали нападе до вечери и стизања помоћи.

У логор су на данашњи дан 1992. године из Бјеловца одведене жене, цивили Достана и Мира Филиповић, те седмомјесечни Немања и трогодишња Оливера Филиповић, као и деветогодишњи Брано Вучетић коме су тога дана убијени отац Радован и брат Миленко, док је мајку изгубио три мјесеца раније.

Они су одведени у Сребреницу, гдје су злостављани и гладовали 56 дана, када се сазнало да су заробљени и организована је размјена.