Србољуб Опачић: Прича о Жући

Никада ми нису дали да имам пса. Толика је била жеља, али увијек би нашли неки изговор. Милион њих.

Кад сам напунио осамнаест, више нисам могао издржати – једноставно сам се отео контроли и довео малог Жућу из Братишковаца. Од тада па наредних неколико година нисмо се раздвајали. Разумјели смо се као најбољи пријатељи.

Били смо препознатљив тандем: ја на бициклу, он за мном. Сва селу у Буковици смо обишли, све сајмове. На Буковачком каравану прележао у шатору са јањетином , послије до зоре са мном у Кондору.

Кад бисмо ишли према Ервенику, на низбрдици из Бјевчана би га подигао под руку и спустили бисмо се као метак – обожавао је бициклу. Зрмању није волио; цвилио би кад препливам на другу страну, али би онда ускочио за мном. Навикао је на све са мном.

Кад би га напао већи пас или незвозни чувар блага , долазило је до сукоба опасних размјера. Ја, мирољубив по природи, увијек бих стајао на његову страну – бранио га. А и он је чувао мене.

Временом је порастао – постао је велики Жућо. Ишао је уз ногу, послушан, вјеран. Био сам његов свијет, као и он мој.

Када сам отишао на факултет, упркос мојим молбама да га не вежу, ставили су га на ланац. Након седам дана су ме позвали – престао је да једе. Одмах сам се вратио.

Сви су плакали кад сам стигао. Жућо је, чим ме угледао, пришао и почео да једе. Смиловали су се, ја сам сакрио ланац, и добио је своју слободу назад.Ја сам отишао далеко.

Кад су моји одселили – њега је нестало. Није хтио да иде. Мени су рекли да је нестао, да је угинуо…
Сањао сам га стотине пута…гледао у граду псе сличне њему.
Прошло је пет година. Вратио сам се кући, вукло ме нешто селу.

Крај је опустио, Буковица, Далмација тих година је заспала као у бајци– осим неколико стараца, нико више не живи ту. Стари Милован ме једва препознао. Погледао ме па рекао:

– Знаш ли да твој Жућо живи код мене? Помаже ми око блага – имам десет оваца, купио прије двије године. Једини је животиња која је остала у селу… све остале су лопови покрали, побили. Бољег нема. Добро га храним. Сваку ноћ спава испред твоје куће, већ пет година. Ево, малоприје је отишао.

Заплакао сам. С торбом на леђима потрчао сам према кући. Жив је! А ја сам га давно оплакао.

Двориште је било зарасло у купину и коров. Испред улазних врата, на старом мјесту, лежао је он – Жућо. Не бих га препознао никад. Плакао сам и дозивао га.

А онда – тренутак који се памти цијели живот.

Подигао је главу, застригао ушима, старо тијело се једва усправило, а он зацвилио… од среће.

Те ноћи нисмо спавали. Лежали смо под ведрим небом, испред куће. Подијелили смо ону храну што сам имао – као и увијек, оброк напола. На тијелу је имао ране – од метака.

У зору смо заспали, обојица.

Око девет ме пробудио стари Милован.

– Забринуо сам се гдје сте – рекао је.

Жућо се није помјерао.

Те ноћи је угинуо.

Оплакали смо га обојица.

Сахранили смо га као човјека, у дну врта. На узглављу му посадили маслину.

Касније сам чуо приче о њему – два пута су га лопови рањавали. Чувао је старце, годинама. Био је једина животиња која је остала, у тим тешким годинама кад је све друго нестало.

Никад више нисам имао пса. Али кад дође вријеме – знаћу. Биће жут као он. Исти.