“Taко је говорио Губерина” – Вељко Губерина човјек са харизмом, адвокат особеног стила

У Кући Ђуре Јакшића 18.6. у Београду представљена је књига Славице Граховац – Тако је говорио Губерина.

Од тачке која се зове рођење до тачке која се зове смрт настојаћу да дам све од себе да оставим свој траг за будућа поколења.

Вељко Губерина

Вељко Губерина, адвокат, јавна личност, патриота  пред смрт је рекао Славици Граховац да ће она једног дана говорити о њему. Била је његова најближа сарадница. За Губерину каже да је био строг и правичан учитељ, поуздан и вјеран пријатељ, а сви његови сарадници били су његова породица у добру и злу.

– Вељко је поред изузетно снажне личности био веома емотиван. Када смо радили његов II том  књиге Сведок историје расплакао се када смо писали о Карловцу. У срцу је увијек остао млад, одрасли дјечак који је побјегао испод усташког ножа из Карловца и постао најпознатији српски адвокат који никада није заборавио своје српско православно поријекло, цркву, породицу и своје пријатеље.

– Ова књига настала је из обећања Вељку да неће бити заборављен, а за то је задужио мене као најближу сарадницу. Он је за мене био отац, брат, најбољи пријатељ и живио један частан и светао живот.

Адвокат Милан Сучевић, један од рецензената књиге је навео у својој рецензији да му је било довољно неколико сусрета и разговора са Губерином како би схватио колико је он изузетан човјек и адвокат. Њихове судбине су се испреплетале, Вељко је побјегао од усташког ножа 1941. године, а Сучевићу се слична судбина догодила 1991. године.

„…у Загребу као један од најмлађих кривичара у Хрватској. Видио сам да се по суду мотају у униформама људи које сам, недуго прије тога послао на вишегодишњу робију због тешких кривичних дјела. Одмах сам дао оставку и са широм породицом кренуо пут Србије, која нас је прихватила исто као и Губерину….“

 

Сучевић се захвалио колегиници Славици Граховац што је омогућила читаоцима да упознају Вељка Губерину, човјека са свим људским манама и врлинама.

Истакнути адвокат и Вељков колега и пријатељ Бранислав Тапушковић каже да се са Вељком Губерином познаје од 1961. године.

– Увијек смо лијепо сарађивали. Од 52 године колико се бавим адвокатуром знао сам Вељка 47 година, и сваки наш сусрет је био драгоцјен.

1995. године неколико мјесеци пред Дејтонски споразум, подиже се оптужница против Караџића и Младића. У једној расправи Антоније Касезе који је предсједник Суда у Хагу  у том моменту дао изјаву је како Младић и Караџић неће моћи да учествују у преговорима јер су оптужени за геноцид.

– Вељко је питао шта је Касезе, политичар или судија? „Шта има Антоније Касезе да прича о геноцид , ако неко може да прича о геноциду, то могу ја чинити.“ Навео је све догађаје који су се догодили 1941. године, од којих је морао да побјегне из Загреба, споменуо је кордунашка села, Пркос, Дуго Село, Трепчу, навео је Дракулиће, Мотике. Вељко је тако добро тада аргументовао. Замјерали су му да је националиста, али био је прави родољуб – рекао је Тапушковић.

У предмету Слободана Милошевића септембра 2001. Тапушковић је именован за Amicus curiae  (пријатељ суда) и тада се дигла велика прашина у Србији.

– То је био најтежи моменат у мојој каријери. Шешељ је у Парламенту урлао, шта хоће тај адвокат Тапушковић, да не говорим о реакцији самог Слободана Милошевића и његових консултаната, и нарочито страшан ми је био захтјев професора Правног факултета, њих 12 су тражили да ја будем избачен из адвокатског реда, да будем смијењен са мјеста предсједника Адвокатске коморе Србије. То сам изнио пред Управни одбор Адвокатске коморе да видим шта ће колеге рећи, Вељко је тада био изузетно доминантан и гласан, рекавши да је то признање за адвокатуру.

У Хагу се стално потенцирала српска кривица, а Вељко је потенцирао да подсјети судије на догађаје из Другог свјетског рата, суд је то заустављао и постављао проблем да ли је то релевантно.

– Вељко је био становишта да све што се догодило у току распада Југославије проистекло је из страха да се не понови 1941. година.

– Посвету коју сам добио од Вељка, 2004. године на његовој књизи ћу само дјеци једног дана да покажем – завршио је своје излагање Тапушковић.

Није риједак случај да вриједност и заслуге неких значајних људи увидимо тек када њих више нема на овом свијету, рекао је други рецензент књиге др Јован Јањић. Као што су патријарх Павле, Милорад Павић, Момо Капор, Добрица Ћосић…

– Тако је и са Вељком Губерином, он је бар једним дијелом обиљежио наше животе. Он јесте био адвокат, али и много више од тога. Човјек са харизмом, адвокат особеног стила, посебан борац. Губерина је био и јавна личност. Када се деси неки велики догађај, јавност очекује да се неко огласи, да каже неку мудру ријеч. Често смо били у прилици да баш Губерина реагује на такве догађаје и то би нам био својеврсни духовни оријентир, спознаја о оном што се дешава. Оријентир у ком правцу да размишљамо.

Губерина и поред своје екстраваганције је био „један од нас“ , човјек традиције, славио је славу, одлазио на црквене свечаности, народне саборе.

– Његовао је традицију, али истовремено слиједио савремена дешавања. Човјек и прошлог и садашњег времена.  Често је говорио да човјек који се одрекне себе, није више човјек и да се морамо држати својих коријена, тек тада смо постојани са јаким духовним утемељењем.

Добитник је Ордена Светог Саве I степена, лично му је Орден додијелио патријарх Павле због његове посвећености цркви.

– Његов отац је био добротвор многих цркви, па је он наставио ту традицију. Има једна анегдота, када му је патријарх Павле додијелио орден, почели су да хвале Вељка Губерину на заслугама, а патријарх Павле као човјек који види и оно што други не виде кратко прокоментарисао: „ Ако није неком помогао, није одмогао“, то је био принцип Вељка Губерине.

Јован Јањић је посебно скренуо пажњу на едицију Свједок историје, 10 књига, које је данас драгоцјено штиво. Цијели живот је водио дневник, и у тим књигама има и личних свједочења.

– Пошто је желио да буде уписан у историју вјерујем да ће тако и бити и са поносом смо Славица и ја учествовали у потписивању иницијативе да једна улица понесе име Вељка Губерине.

This is box title

Биографија о писцу: Славица Граховац адвокат, судски преводилац, новинар, писац, дугогодишњи сарадник адвоката Вељка Губерине, почев од 1988. до његове смрти. Била је учесник у свим његовим пројектима, заједно са њим као дио одбране српских хашких притвореника, учествовала је као истражитељ у предметима које је водила канцеларија Губерина у Хагу, обишла цијели свијет са Вељком на позив српске дијаспоре у вријеме највећих српских трагедија посљедњег рата 1991. и распада бивше СФРЈ.

Учествовала у стварању вишестраначја на простору бивше СФРЈ, била је потпредсједник ИО НРС.

Живи и ради у Беогаду .

Нема коментара

Напишите коментар