Татјана Сикима: Докторати
Моја баба Сава, она што је измислила феминизам, имала је, бог душу да јој прости, једну страшну казну – одмањивање руком.
То је онај тренутак кад дискусија са њом дође до нивоа у ком не може победити и онда ми она лепо – одмане руком. У том одмањивању руком су садржане све завршне речи овог света, поглавито она у којој ми јасно даје до знања да је она апсолутни победник расправе иако аргумената више нема.
Дођем ја тако данас у радњу која продаје оно за оно за водокотлић.
Наравно, унапред љута, целу ми ноћ Нијагарини водопади мозак пробијали из купатила.
Поново сам, гоњена несаницом, прошла све љубавне раскиде у свом животу, одселила из свих станова из којих сам селила, прерачунала колико светлосних година је Воyагер ИИ данас далеко од Земље и думала да ли се зебра може припитомити као коњ.
Елем, након безуспешног покушаја да сама поправим квар, а последњи пут кад сам ушла у такву авантуру морала сам поново примити тетанус, дозвала сам мајстора који ме послао да купим нешто за оно, са све тим нешто у руци.
Вода цури ко луда и то ће помоћи да не цури више.
Испоставиће се да се то зове пловак.
Опште је познато да кад жена и притом мајсторлуку невична уђе у радњу те компетенције у њој је, по сили Марфијевог закона, највероватније запослен неко са докторатом из баш те области.
Дакле, уђем ја са тим недостајућим делом за мој водокотлић у ту радњу.
– Добар дан, послао ме мајстор по ово.
Пажљиво осматрање неидентификованог објекта у кеси у мојој руци.
– Аха, пловак – закључује искуствено докотранд. Коју врсту желите?
– Па не знам, мајстор је рекао да купим овакав.
Наспаван подочњацима не верује.
– Стиропорни вертикални?
– Овај што сам донела, не знам који треба.
– Не могу Вам помоћи.
Пола минута ћутања. Чек, човек ми не може помоћи око ПЛОВКА ЗА ВОДОКОТЛИЋ?!
Сабрано, настављамо:
– Па можете ли ми дати нешто слично овоме?
– Не знам који Вам треба. Можда Вам треба касетни са месинганим прикључком?
– Треба ми онај да ми не цури вода у wц шољу.
– Госпођо, кад купујете производ морате знати тачан назив.
– Па ето треба ми пловак, рекли сте да се то тако зове.
– Геберит или крушик? Моноблок?
– Шта то значи?
– То су Вам водокотлићи, кад ми кажете који ја Вам дам одговарајући пловак.
– Онај водокотлић што је на зиду, није у зиду. И не притиска се пуштање воде, него се повуче оно.
– Нису ми те информације довољне.
– Види, роде, јеси ли ти из Београда?
– Јесам.
– Јеси ли иначе водовоџија или само продавац?
– Само продавац.
– Не поправљаш водокотлиће?
– Не поправљам.
– А има ли какав факултет за те водокотлиће, реци ми, где се налази, који се предмети полажу?
– Не разумем.
– Па како мислиш да ја знам све то што ме питаш?!
– Мајстор Вам каже, ако је прави мајстор, вели смирено.
Ха, пенал.
И ту ти ја одману руком, ко баба Сава.
Онако победнички, кад сам остала без аргумената.
Окренем се на пети и одем још љућа из радње.
Вратим се кући оном мајстору и кажем му све ово.
Каже, па што му ниси показала то што сам ти дао.
Па јесам, показала сам.
Е јбг, вели мајстор.
И одману руком.
И настави посао.
Мајстор домаћи, оригинал крајишки, у све се разуме, поправља водокотлиће, уводи струју, штемује зидове, шиша живе ограде, набуџује пловке, игра белу недељом увече, врсни је познавалац домаће политичке сцене, кад се удари псује Колинду, има бркове, коље по кућама свиње и живину, сушару је лично направио, доктор за кисели купус, јео је јутрос јак лук и треба му пре посла јака кафа, а после може и ракија.
Наравно да је поправио квар, са набуџеним постојећим средством за регулацију притиска у објекту намењеном за пуштање воде.
Као да је мало и пролеће било, на секунд.
Преузето са: Банија онлајн
