Тепљух: „Само да је младих више, све друго би било лакше“

У кући Наде и Милорада Ћосића разговарали смо о њиховом повратку у родни Тепљух, село између Книна и Дрниша.

Милорад и Нада Ћосић, недуго након избеглиштва вратили су се у своје родно село Тепљух, смештено између Книна и Дрниша. Иако је данас и тамо људи неупоредиво мање него пре рата, они активно проводе своје пензионерске дане, сматрајући да човек никада не сме одустати од онога што заиста воли, а то је свој крај.

О Тепљуху се данас, баш као и о већини далматинских села, прича са сетом и кнедлом у грлу. Живот некада и сада тешко је или немогуће поредити, а то најбоље знају они који су у њему рођени, који су га стицајем околности морали напустити, али му се опет вратили, баш попут Милорада и Наде Ћосић. Некадашње село рудара, након нешто више од две деценије, свело се на село старијих повратника, углавном пензионера.

– Село Тепљух има стотинак кућа у којима је, некада, живело четири стотине становника. Данас, у истом броју кућа, живи тек седамдесетак и то углавном старијих људи. Судбина прошлих времена и дешавања на овим просторима раселила је људе свуда по белом свету, тако да их данас најмање има овде где су рођени. Ја ово село памтим из оног његовог лепшег времена кад је било људи, младости, деце, смеха и задовољства на сваком кораку. Тада смо имали две трговине у селу, кино салу, радило се у Дрнишу или Книну, женило и удавало, док свега тога сада више нема. Поред Тепљуха налази се село Сиверић где је, у оно време, био активан рудник мрког угља „Сиверић“, тако  да су наши људи претежно били рудари. Иако се становништво и овде бавило сточарством и земљорадњом, мало бољи стандард, у односу на друга села, имали смо управо због великог броја рудара, и живело се релативно добро. Нажалост, сада нас готово и нема, људи је мало а просек година садашњих становника је од седамдесет до чак осамдесет година. Судбину тог нестајања деле оба народа, како Срби у нашем, тако и Хрвати у суседним селима. Но, чињеница је да ће нас ипак пре нестати овде – прича Милорад Ћосић, повратник у Тепљух.

Ратне прилике, или неприлике, раселиле су некадашње становнике Тепљуха на све стране. Милорад је, попут већине његових земљака, отишао пут Србије да би, три године након тога, први пут поново дошао у свој Тепљух, иако га из мисли није изостављао ни једног дана проведеног у избеглиштву.

– Делећи судбину свог народа, и ми смо у колони завршили у Србији. Повластица коју смо имали, у односу на многе друге, јесте што је мени тамо живео брат па смо били код њега смештени. Било нас је тринаест тада под истим кровом. Први дани били су најтежи, мислили смо да се никада више нећемо вратити, да је све што је иза нас остало изгубљено у неповрат. Носталгија нас је стално држала. Није било дана да се није причало о кући, имању, ситуацијама које су нас задесиле па и преиспитивања шта се са свим тим дешава, шта даље. Баш због те могућности да останемо код мог брата, нисмо размишљали о одласку у Америку, Канаду, негде одакле се више не бисмо ни вратили. Та близина, након неког времена, продубила је ту потребу за доласком у Тепљух. Људи су почели одлазити, долазити, решавати папире, подносити захтеве за поврат имовине и обнову кућа и били су то неки први прави сигнали да је време за долазак. Мајка нам је тада рекла: – Децо, немојте ме овде покопати, сахраните ме тамо где су сви наши. Размишљања више није било, отишао сам у Вуковар, извадио папире и први пут са мајком дошао овде 1998.године – присећа се Милорад.

 

Три године од рата у родној кући прославили славу


У годинама након повратка, обнављајући порушени дом, ваљало је наћи начин како живот учинити бар мало бољим и квалитетнијим, како за себе тако и заједницу којој припадају. Милорад је постао члан Већа српске националне мањине у Дрнишу, док се Нада прикључила Удружењу жена „Петропољке“.

– Дошли смо у пусто село, нигде никога, чак ни птице се нису чуле. Привремено смо били код пријатеља док нисмо очистили и обновили кућу. У међувремену сам отишао у пензију и тако, све је ишло неким својим током. Супруга и ја смо се вратили, деца остала у Србији. После три године од рата, први пут смо у својој кући славили крсну славу, Светог Петра, и први пут је тада дошао свештеник овде, из Шибеника. Није било пуно избора шта даље, а нисмо баш навикли седети кући и не радити ништа. Ја сам се ангажовао око Већа српске националне мањине у Дрнишу, с намером да нам друштвени живот у заједници бар мало покушамо померити са мртве тачке. Како младих људи има јако мало, намера нам је била да, за почетак, обновимо ту неку нашу традицију и обичаје који су почели да се губе. Сваке године окупљамо се око храма о великим празницима, за ово мало деце купујемо пакетиће за Светог Саву и Светог Николу, обновили смо и средили просторије у склопу некадашње Основне школе, уредили игралиште за децу али и све то уз помоћ локалне заједнице која нам изађе у сусрет када треба. Ми би, наравно, хтели још више од тога, али то је у овом тренутку тешко изводљиво узевши у обзир и бројност становништва али и финансије коју су вечити проблем. Морам нагласити и то да имамо доброг свештеника, који је са супругом и своје троје деце дошао да живи овде и који се заиста труди да у свему да свој допринос. Окупља нас, сабира, одазива се на сваки наш предлог да се нешто покрене, направи.  Затим, имамо ту и удружење жена „Мокропољке“  које, опет у складу са својим могућностима, дају свој допринос макар у неком друштвеном животу заједнице. Првих година након рата, положај наше заједнице је био заиста тежак из много разлога. Сада могу рећи да је ипак другачије, али фали радних места, фали посла а то је највећи узрок зашто се људи, нарочито млади не враћају. Лети буде нешто живота, омладина долази, иду на море, задрже се мало и онда опет све остаје сабласно тихо и пусто – тврди Милорад.

 

„Не можемо много али се боримо“


Потврђујући све оно што њен супруг каже, Нада истиче да јој одвојеност од деце једино тешко пада, све остало је у Тепљуху лепше и боље него на било којем другом месту.

– Код нас овде је лепше него у било којем месту где смо били током избеглиштва. Нама осим деце која су у Србији, ништа не фали и не недостаје, јер је само овде срце на месту. Имамо времена за све. Пре шест-седам година овде је основано удружење жена „Петропољке“, где су жене нашле начин како да, поред свих обавеза у кући и у селу, што квалитетније проводе своје време, друже се. Кроз то удружење прошле смо различите креативне радионице, пронашле у себи неке таленте за које нисмо ни знали да их имамо, правимо различите предмете, домаће производе и све то излажемо на неким сајмовима. То је начин да обогатимо наш, овде, ограничен друштвени живот али и понешто ново сазнамо, научимо. Кући се бавимо пољопривредом, имамо и козице, па углавном производиимо све што нам треба за домаћинство. Све се то може, само кажем да је људи више, да је младости више – искрено ће Нада.

Оставити неки траг иза себе, и све од себе дати да се сачува бар постојеће у времену овом, дужност је и обавеза сваког повратника, сматра Ћосић.

– Ми не можемо урадити ко зна шта, наше су могућности ограничене и због тога што нас нема али не смемо ни седети скрштених руку. Бар док нас још има да обновимо те наше обичаје, да их покажемо и пренесемо нашој деци, да сачувамо и обновимо цркве, заштитимо гробља од заборава, и тако неке ствари које још можемо, а после како буде. Нисам оптимистичан, због садашње ситуације и из ове перспективе, да ће Тепљух опет бити као некад, али ни ми не знамо шта ће бити сутра. Мислили смо и ми да се никада вратити нећемо, па нас ево опет у својој кући – завршава Милорад.

Ипак, све док младих не буде више, док се деца не буду поново рађала, а црквена звона оглашавала радост поводом неких будућих брачних заједница и весеља, живот у Тепљуху тињаће као и у ове прве пролетње дане, а праву слику села показиваће готово пусте улице и поља којима тек по који повратник чува своје благо.

Преузето са: srbi.hr


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк