Горан Киковић: Ровца код Берана – „Слогом се село гради“!

Ровца, село код Берана, је лијепо планинско мјесто на ободу Беранске котлине. Прије око 300 година у брдима, изнад питоме ржаничке равнице, на надморској висини од 1100 метара, започет је живот, настала су нова огњишта. Ровца, село у планини, у прелијепом амбијенту, назив је добило, кажу стари, по Ровинама гдје су некада ровиле (пàсле у снијегу) шекуларске овце. Међутим овим селом најопширније и најдетаљније се бавио (у књигама ”Шекулар и Шекуларци од помена до 1941.” и ”Ровца код Берана”, академик др Миомир Дашић, који је рођен у овом селу. Он пише: ”У шекуларске границе спада и село Ровца, јер његово становништво, углавном, припада шекуларском племену. Због тога мање-више сви аутори који су се у писању дотицали Шекулара и Ровца су убрајали у шекуларска насеља. Тако Милош Велимировић поред Роваца у шекуларска насеља чак убраја и Калудру. Али ми за Калудру не видимо разлога да се убраја у шекуларска насеља, иако је разгранато братство Бабићи у овом селу поријеклом из Шекулара, од Ћетковића. Радоје Кастратовић такође убраја Ровца у шекуларска насеља. Аутор ове монографије је изричит да је село Ровца ”племенски припадало Шекулару”. Радослав Јагош Вешовић каже да је становништво Роваца ”новијег поријекла” и да је пресељено из Шекулара. Б. Лалевић – И. Протић такође Ровца убрајају у шекуларска насеља, констатујући да већину његових становника чине Дробњаци. Занимљиво је да Голуб Бракочевић у својој књизи о Шекулару, у приложеној мапи, није у границама Шекулара означио Ровца, мада пише да су им шуме и планине заједничке. То што неки аутори не убрајају Ровца у шекуларска насеља, дошло је отуда што је ово село послије разграничења Црне Горе и Турске на основу одлука Берлинског конгреса (1878) остало у турској граници. Послије ослобођења Беранског краја испод Турског царства (1912), Ровца су остала административно везана за берански срез, а Шекулар је остао у андријевичком срезу. С обзиром на то да, углавном, три четвртине становништва села Роваца је шекуларског поријекла, и Мирко Барјактаровић се приклонио оним ауторима који га сматрају да припада Шекулару. Нема сумње да својински односи – заједничке планине, шуме и други облици племенске својине (комунице, воде и др.) били основа за повезивање Шекулараца и Ровчана у организацију племена”.

Свештеници Протић и Лалевић у књизи ”Васојевићи у турској граници” пишу, да су садашња Ровца била ржаничка имања. Населили су их племена: Дробњаци (Томовићи, Ивовићи, Милуновићи, Девићи, Ђорђевићи, Недовићи и Радошевићи), Васојевићи (Киковићи и Вулевићи) и Шекуларци (Дашићи).

Радослав Јагош Вешовић у књизи ”Племе Васојевићи” о овом селу пише: ”О селу нема ранијих спомена и предање не говори да је кад било овдје каквог насеља. За садашње становништво зна се да је новијег поријекла – пресељени Шекуларци (Дробњаци) и Васојевићи. Назив Ровца дат је, вјероватно, према земљишним особинама овога села. И мјештани објашњавају име по томе што је раније ту и по сусједним странама било пасиште, на којему су ржаничке овце лако ровиле траву под снијегом. Отуда од ровења – Ровца. Зашто се село у почетку звало Боровци или Боровца чини се да објашњење налазимо у три локалитета – топонима у атару данашњих Роваца: Борова глава (брдо обрасло боровином између Роваца и Калудре), Равно борје (већа површ између Роваца и Ћетковића) и Борје (страна, узбрдица изнад села према ровачким Брдима). Све до седамдесетих година 20. вијека, док нијесу откривени катастарски пописи – дефтери Скадарског санџака из 1484/85. године и 1582/83. године у историјској и етнолошкој науци се сматрало да је село Ровца новијег датума настанка. Тако Лалевић и Протић почетком 20-тог вијека саопштава: да је село постало пре сто и нешто више година а пре тога је било, кажу имање села Ржанице”. Р.Ј. Вешовић, на основу предања које је чуо, каже да о овом селу”нема ранијих спомена и предање не говори да је кад било овдје каквог насеља”. Међутим, поменути извори турске провинијенције јасно говоре да је ово село постојало у 15. вијеку, да је настало прије него је уписано у дефтер Скадарског санџака 1484/85. године, када је имало 11 кућа, од тога 3 самачке (бећарске). Домаћини кућа су уписани овим редом Новак, син Друга (или Драга); Радосав, његов брат; Радешин, његов брат Мелко, син Радича (Радичев); Божидар, син Радка (Радков); Радосав син Стојана (Стојанов), Раденко, његов брат; Вукота, син Стојка (Стојков), Радешин, син Радена (Раденов); Добрашин, сиромах, и Радич, син Радоње.

Према одлуци Берлинског конгреса, село Ровца је све до 1912. године дијелило судбину са осталим селима у беранској кази. Додуше, сељаци су све до потписивања Цариградског протокола, крајем 1884. године између Црне Горе и Турске, о повлачењу политичке границе од Лима до Мокре и Чакора, гајили наду да ће и њихов атар припасти Црној Гори. Али, с потписивањем поменутог протокола о дефинитивном рјешењу границе на сектору Шекулара, наде Ровачана су биле покопане. Сељаци Роваца – 50 кућа са око 350 житеља – били су слободни баштиници, иако су формално правно имали и неких агаларских обавеза. Њихов положај је био повољнији и због тога што је становништво већином потицало од шекуларског племена које је имало историјски повлашћен статус још од почетка турске владавине. Осим тога, знатан дио сеоскког атара – једна трећина била је захваћена и шекуларском комуналном линијом.

О Ровцима  др Радован Бакић у књизи ”Горње Полимље” пише: ”Село у ширем ободу Беранске котлине на истоку и у зони десног слива Лима површине 8,43 км . Добило је име по ријечи ”ровање”, која је по предању дошла од ровања снијега од стране оваца при тражењу хране (Р. Ј. Вешовић, 1935.). Старијег је постанка, а турским пописом из 1485. године наведено је под именом Боровци са 11 кућа, од којих су 3 куће биле бећарске (М. Дашић, 1986.). Смјештено је углавном између Ровачке главе (1.181 м) и Шајкова крша (1014 м) на истоку, односно села Калудре; Ђевојачког крша на сјеверу; Пештери (1.230 м), Борја (1.216 м ) и Црног врха (1.465 м) на западу и Сјекире (1.456 м) и Јанкове главе ( 1.567 м ) на југу. Са Беранама је у правцу сјеверозапада повезано локалним путем дугим око 7 км. Главни дјелови села су на висинама 1000 до 1100 м.н.м. Има оштрију жупску климу. Главни водни токови у селу су Биједањ и Ровачки поток. Богато је изворима и бројним потоцима чије се воде користе за наводњавање и водоснабдијевање села.

Главни дјелови села су: Луке у доњем крају и Вајмеши у горњем крају села. Припада разбијеном типу села, а настало је у крчевинама. Увијек је било познато по сточарству, земљорадњи и воћарству. У току друге половине XX вијека село је електрифицирано, у њему су грађене нове куће, локални водоводи и реконструисани путеви. И поред тога, овај га период карактерише по депопулацији и демографском старењу. Његов укупан број становника са 244 у 1948. смањен је на 110 у 1991. години (1953. год. 251; 1961. год. 246; 1971. год. 222; 1981. год. 194 ). Према попису 1991. године за Црногорце се изјаснило 103 или 93,6 %, Србе 6 или 5,5 % и Југословене 1 или 0,9 % укупан број становника село. По попису 2003. године село је имало 105 становника (49 или 46,7% Срба, 43 или 41,0% ѕџ<4Црногораца а 13 лица се није изјаснило)”. Кроз ово село, удаљено 13 километара од Берана, протиче Ровачки поток, који се директно улива у Лим.

• ЈЕДИНО ПЛАНИНСКО СЕЛО КОЈЕ ИМА СЕДАМ УЧЕНИКА!

Иако по броју становника мало, дало је пет доктора наука и више од десет високошколаца.

Дјеца у Основној школи у Ровцима којих из године у годину има све више. Школу у Ровцима, ради као подручно одјељење Основне школе из Доње Ржанице. Наставу у Ровцима у четвороразредној комбинацији похађа седам ученика. Учитељица је Ивана Бојовић. Мјештани поручују да ће и у наредном периоду у селу бити дјеце и да им је најважније да школа ради у још бољим условима.

СЕЛО СЛОГОМ И СПОСОБНИМ РУКОВОДСТВОМ УРАДИЛИ ВИШЕ ЗА ГОДИНУ ДАНА НЕГО ЗА ПОСЛЕДЊЕ ДЕЦЕНИЈЕ!

Кривудавим, стрмим, добрим асфалтним путем, стигли смо у Ровца. Поглед на беранску котлину као из снова, село као из бајке, гостољубивост људи, спремност да кажу све, и лијепо и ружно. Сада у Ровцима живи око 40 домаћинстава током љета међутим зими их нема више од 20 домаћинстава. Већина од њих саградило је куће доље у равници, на Лисијевом пољу, у Доњим Лугама, а многи су одселили трбухом за крухом и даље, већином према Србији. Међутим, иако долази до исељавања, у Ровцима је 2024. године било уписано 7 ученика. Главна школска зграда се срушила па се настава изводи у реконструисаном учитељском стану, који је од ове године мали да прими све ученике. То нам је рекао Милош Киковић, предсједник Савјета Мјесне зајденице Ровца, која је одлуком Скупштине општине Беране на предлог грађана овог мјеста од почетка ове 2024. постала Мјесна заједница.

Он нам је овом приликом специјално за Глас Холмије казао, јер како рече ( други медији одавно не долазе у ово село) да су  мјештани овог планинског села Ровца, овом приликом се јавно захвалили на знатним улагањима  од надлежних институција на подстицајним мјерама  да дају допинос стварању бољих услова за живот у овом живописном мјесту. Он тврде да је њихово село, које тренутно броји двадесетак домаћинстава, годинама умногоме било неправедно запостављано и да је то допринијело да се људи масовно селе у неке друге крајеве. Но, и поред тога, како наводи, у Ровцима и даље има доста угледних домаћина који успијевају, да у доброј мјери, одрже континуитет живота.

У овој години од када је 6. марта 2024. изабран Савјет Мјесне заједнице Ровца у саставу: Милош Киковић, Зоран Милуновић, Вукота Вулевић, Милош Дашић, Перица Ивовић, Милош Томовић и Раде Радошевић. И Надзорни одбор Мјесне заједнице Ровца у саставу: Станко Ивовић, Драгић Раде Милуновић и Витомир Вулевић,  урађено доста на инфраструктури у селу и то следећи пројекти:

-Урадили смо пробој 2, 500 метара пута до планине Барица,

• Сређивање и крчење пута од Доње Ржанице до Роваца у дужини од 7 км.
• Проширивање кривина од Доње Ржанице до Роваца у вриједности од 3600 евра,
• Око 700 метара новог асфалта од Доње Ржанице до Роваца, који је финансирала Општина Беране из сопствених средстава,
• Асфалтирано је око 1500 метара новог сасфалта које је финансирала влада Црне Горе, на основу амандмана посланице Јелене Божовић и предлога који је према њој упутио професор Горан Киковић,
• Уређење школе у вриједности од 3600 евра,
• Уређење дворишта и спортских терена у вриједности од 12, 500 евра од стране министарства спорта и младих које је оприједиљено од тадашњег министра Василија Лалошевић, а које је садашње министарство уплатило општини, директно код министра ишао професор Горан Киковић и књижевник Бранислав Оташевић,
• Насип пута Шекулар Ровца у дужини од 4.километра који су насули Општина Беране и Агенција за изградњу и развој Берана, чији је директор Миро Вешовић.
• Пробој пута до планине, у вриједности 8000 хиљада евра финансирано од стране мјештана Роваца и министарства Пољопривреде, шумарства и Водопривреде на челу са министром Владимиром Јоковићем.
• Захваљујемо се овом приликом свима који су на било који начин помогли, а прије свега проф. др Жарку Дашићу, посланици Јелени Божовић, министарству спорта и младих некадашњем министру Василију  Лалошевићу и директору Зорану Јојићу, министарству Пољопривреде, шумарства и водопривреде на челу са министром Владимиром Јоковићем, некадашњем предсједнику општине Вуку Тодоровићу, директору основне школе у Доњој Ржаници Александру Бандовићу, некадашњем предсједнику СО Беране, професору Горану Киковићу, и секретару за финансије општине Беране Бојану Радошевићу и свима другима који су својим утицајем помогли поједине пројекте и наравно свим мјештанима који су учествовали у акцијама како новчано тако и радом.  Нарочито би се захвалио и ровчанима који живе ван родног завичаја али су својим прилозима помогли наше акције.

–На основу свега изложеног било је крајње вријеме да се друштво у цјелини окрене ка нашем селу које је давало вриједне раднике и домаћине, али и учене људе који су препознати на нашим ширим просторима. Зато за сву ову подршку од стране појединаца и надлежних институција имају обавезу више јер је овдје, за разлику од других села, и поред израженог исељавања, остао да живи значајан број становника, а прије свега младих људи, спремних да породично гнијездо свију тамо гдје су и рођени – наводи у изјави за Глас Холмије предсједник Савјета мјесне заједнице Ровца Милош Киковић, који са мајком , супругом,три сина и кћерком живи бавећи се сточарством, држећи фарму крава и десетак оваца.

Он овом приликом истиче да прије свега треба у наредном периоду створити још друге услове да дјеца из Роваца имају добе услове за одвијање наставе а неопходно би било и да се обезбиједи превоз за ученике из Роваца до школе у Доњој Ржаници, додајући да је неопходно обезбиједити и превоз ученика који након завршених нижих разреда наставу морају да похађају у Беранама. Да би опстало село мора да се у њега улаже.

Предсједник савјета МЗ Милош Киковић истиче да у Ровцима живе узорни сточари којима није обезбијеђен сигуран пласман тржних вишкова.

–Овдје се у минулим временима живјело од пољопривреде и сточарстава. Тај континуитет је и данас настављен, јер још увијек имамо људе, а прије свега оне младе, који држе доста стоке. Отежавајућа околност је што ми немамо никаквих гаранција за пласман својих производа, већ се сналазимо како сами знамо и умијемо. Уз то, премије које добијамо су минималне. Све то указује да су потребни већи стимуланси у овој области, како би људи остали да живе на селу и како би наставили да се баве овим пословима – истиче Киковић.

 

Прилог написао  : Горан Киковић, главни и одговорни уредник часописа ”Глас Холмије” из Берана.