У Београду одржана промоција књиге Милојка Будимира „Путевима српских страдања, од Српске Крајине до Свете земље“

Кад се прекрши основни хришћански наук и зло надвлада добро


Говорећи на скупу, драматург и рецезент ове књиге, Милан Шећеровић истакао је да и поред свега што се дешавало Србима у Хрватској, аутор Милојко Будимир нигдје није осудио цијели хрватски народ, јер познато је да нема колективне кривице, а затим додао:„….да је још можда тачнија дефиниција, да ако нема колективне кривице, онда нема ни колективне невиности“. Шећеровић је исто тако навео да ни Срби нису безгрешан народ, као ни један други, и да није без неке тамне мрље током свог постојања. Међутим, за разлику од Хрвата, Срби никада никога нису сатирали у Јасеновцу, а пола вијека касније дотукли у Олуји. Тиме је, како је рекао, прекршен и основни  хришћански наук да милосрђе и добро увијек тријумфују над силама зла и мрака. Нажалост, историја Срба у Хрватској доказује супротно, јер је тамо побједа зла, не само могућа већ и остварена.

Шећеровић је ову књигу окарактерисао као збир краћих и дужих записа-свједочења о трагичној судбини Срба са простора данашње Хрватске, наводећи да она представља путопис по испражњеној земљи, у којој аутор пописује споменичку баштину да би је спасао од заборава услијед пренамјене и лажне историје.

„ Ово није књига коју могу да читају особе склоне забораву, које бјеже од суочавања са болом, патњом, прогоном, губитком огњишта, са коначношћу. Али ово јесте књига коју треба да прочита сваки Србин, не само из Хрватске, јер без памћења, све жртве осуђене су на заборав који је друго име за поновно страдање и ништавило“, истакао је, у својој бесједи, на промоцији Милан Шећеровић, додајући на крају да је по његовом суду, због тога што аутор биљежи да ли је негдје и колико остало Срба, ово више књига о мртвима него о живима.

Осим Шећеровића, пред више од стотину посјетилаца у сали Општине Нови Београд, о књизи су говорили и др Момчило Диклић, виши сарадник на Институту за европске студије, новинар и писац Хаџи Ђуро Куљанин и сам аутор.

Модератор Данко Перић, након што је најавио говорнике, замолио је присутне да се минутом ћутања ода почаст недавно преминулим Душану Ђаковићу и Ради Вуковићу, раније умрлом Ради Матијашу, као и многим другим који су чували и очували сјећање на културно стваралаштво Срба у Крајини, а данас више нису међу нама.

 

Др Момчило Диклић: Систематски се бришу трагови о постојању српског народа у Хрватској


Виши сарадник Института за европске студије др Момчило Диклић је рекао да се књига супротставља историјским конструкцијама, које искривљују истину, као и забораву и потирању трагова споменичке баштине, а свједочи о Србима, као аутентичном народу на тим просторима, али и вандализмима који су извршени над њима, додајући да је Милојко Будимир један од најкомпетентнијих људи да напише ову књигу.

“Срби су тамо изгубили све. Реализовати идеју елиминације неког народа, као што се десило Србима у Хрватској, значи уништити и његову културну баштину. Подсјетићу да су почетком Другог свјетског рата ликвидирани најписменији и најутицајнији људи српског народа у Хрватској, а онда су се нашле на удару и све српске културне институције. Овај процес је настављен послије рата, а траје до данас, а огледа се у систематском брисању трагова о постојању српског народа на наведеном простору”, рекао је Диклић, истичући да је овако богату културну баштину могао имати само један аутохтон народ на том простору која није могла настати преко ноћи.

Као примјере овој тврдњи, Диклић је навео Будимиров податак изнесен у књизи да се у садашњем Туристичком водичу Книна уопште не помињу Срби. „Не помиње се ни концентрациони логор Госпић, како стоји у италијанским документима, иначе први такве врсте у НДХ, већ само јаме око Јадовног, док су многе друге безданке свјесно прећутане за време бившег режима. Вјероватно због „братства и јединства“, а ни сада нема политичке воље да се бар искажу све српске жртве страдале на тим просторима“, сматра др Диклић.

Посебно је истакао Будимирову констатацију наведеној у књизи о Српској православној цркви као кохезионој снази, јер гдје није био дозвољен долазак свештеницима и цркви, Срби су се врло брзо губили и нестајали, односно врло брзо су у тим крајевима били покатоличени”, рекао је Диклић, завршавајући ријечима, да су у књизи добро уклопљени текст и фотографије јер само фотографије понекад говоре више и од читања.

Хаџи Ђуро Куљанин: Тромеђа свједочи о земљи српској прадједовској


На врло инспиративан начин, о овој књизи, говорио је новинар и публициста Хаџи Ђуро Куљанин, Херцеговац од Коњица, коме је ова проблематика и те како блиска, а однос према завичају ништа мање није изражен од аутора ове књиге. Зато његове ријечи „да по Српској Крајини, углавном празној и опустјелој, у којој ријетко, заплаче српско новорођенче,  и гдје се ријетко чује сватовска пјесма или славска здравица“, најбоље илуструје оно што бисмо могли назвати изгубљеним завичајем.

„Милојко је по струци археолог. А кад се археолог лати писања о ширем завичају, овог пута о мјестима са тромеђе Лике, Босне и Далмације – Плавну, Попини и Стрмици – он дубоко заоре, како би на видјело избацио сву праисторију и историју тих крајева, ону истиниту прошлост која сведочи да је то земља, и у дубини и на површини, српска, наша прадједовска…“, истиче Куљанин, наглашавајући да кад се по било који пут Будимир нађе на стазама завичаја, он га све дубље и емотивније доживљава, постављајући готово увијек исто питање: „има ли наде да се врате они који су морали побјећи са својих огњишта како би сачували своје животе?“.

„Зна Милојко, баш као и ми сви овдје, да то зависи од политике и политичара. А кад нешто од њих зависи, надање постаје дуго, скоро узалудно… Аутор се, да би олакшао своју душу, у свом ходољубљу не препушта песимизму. Он хоће да се нада и та своја надања претвара у низ аргументованих реченица које остају као свједочанство о Српској Крајини, као српској земљи, илити као знакови поред пута који ће, неким новим генерацијама, послужити као оријентир гдје се налазе прадједовска огњишта“, закључује Хаџи Ђуро Куљанин своју бесједу.

 

Милојко Будимир: Кад су животиње разумније од људи


Захваљујући се уводничарима на лијепим ријечима, Милојко Будимир је рекао да је, прије свега, овим репортажама желио да скрене пажњу јавности на проблематику Срба у Хрватској и да ови записи остану свједочење о једном времену у којем су посебно страдали Срби. Навео је да је књигу написао како би „олакшао душу“, послије сваке посјете родном крају око ријеке Зрмање и напуштеном родитељском дому, који је први пут од изгнанства посјетио у новембру 1997. године.

“То су били моји одласци у завичај у протеклих 20 година. Приче кроз Босанску Крајину, када смо први пут ишли аутобусима, преко Дрвара и Грахова, у Книн, 2000. године. Приче се нижу, а сваке године одлазећи, правио сам нову”, рекао је Будимир, додајући да се обилазећи те просторе на којима готово да више нема становника, више сусретао са домаћим, али и дивљим животињама, које су готово постале домаће, него са људима.

“Имате случај, када дођемо тамо, да нас испред куће дочека лисица или видите да се пас, мачка и лисица заједно друже. Ако могу животиње, како не могу људи, којима је Бог дао разум? Шта се десило са људским разумом?”, пита Будимир, а одговор остаје да виси у ваздуху с противпитањем: ко су овдје људи, а ко животиње? Једно је сигурно, да разума нема, као што га нема у низу других постављених, а неодговорених питања од самог аутора књиге.

“Како је могуће да на почетку једног вијека нестане један народ, који је вијековима живио на тим просторима? Како је могуће да национална мањина треба да добије посебну државу, а да један конститутиван народ, који је дао немјерљив допринос у борби против фашизма, изгуби све? Каква је то правда на земљи? Има ли краја таквом понашању?”, пита Будимир, констатујући на крају да су сва обећања политичара пала у воду, те да за одржив повратак није довољно људима само обновити куће и пружити социјалну помоћ, него је потребно вратити повјерење и исправити неправду

И све се враћа на већ изречену констатацију Хаџи Ђуре Куљанина „кад нешто од политичара зависи, надање постаје дуго, скоро узалудно…“. Српска Крајина је најочитији примјер…

ТЕКСТ И ФОТОГРАФИЈЕ: Жељко ЂЕКИЋ

Нема коментара

Напишите коментар