У Београду служен парастос страдалим Србима Билогоре и Грубишног Поља
АКО ЗАБОРАВИМО СТРАДАЛЕ, НЕСТАЋЕМО КАО НАРОД
У организацији Завичајног удружења „Билогора“, у цркви Светог Марка у Београду, 28. октобра служен је парастос и одржан помен страдалим Србима од 1991. до 1997. године у Грубишном Пољу и источној Билогори. Акција хрватске паравојске под називом „Откос-10“ почела је 31. октобра 1991. године, нападом на Територијалну одбрану Грубишно Поље, а циљ је била ликвидација или протјеривање Срба са подручја источне Билогоре. У егзодус је из више од 30 села, кренуло око четири хиљаде људи, а међу њима је било и око 250 припадника других националности. Послије повлачења Срба из источне Билогоре, услиједила су убиства преосталих становника, пљачка, паљења и минирања кућа, укључујући и села у којима раније није ни било отпора. Парастосу је, поред представника удружења Билогора, мјештана Грубишног Поља и родбине жртава, присуствовао и Миодраг Линта предсједник Одбора Скупштине Србије за дијаспору и Србе у региону.
Према подацима, које је након парастоса изнио предсједник Завичајног удружења „Билогора“ Ранко Раделић, на подручју источне Билогоре, од 1991. до 1997. године, живот је изгубила 71 особа, мада се још увијек око двојице лица истражују околности како су страдали. Већином су то били припадници српске националности или они који су били у родбинским везама са српским породицама. За злочине над Србима почињене у источној Билогори још нико није одговарао ни пред Хашким трибуналом, нити пред хрватским судовима.
„Осим овим, 71-ој српској жртви, парастос је служен и за преко 100 хиљада Срба који су рођени и сахрањени на 56 освештаних мјеста у источној Билогори од 1552. до 2018. године. Зато се морамо трудити да то сјећање пређе иза хоризонта наших живота, иза хоризонта дјеце, наше дјеце, да оно нема краја. На тај начин можемо опстати као народ, јер кад заборавимо наше страдале, онда ћемо и као народ нестати“, истакао је Ранко Раделић.
Народни посланик Миодраг Линта обраћајући се присутнима рекао је да се често трагедија српског народа у Крајини своди на Бљесак и Олују.
„Често се заборавља чињеница да је током 1991. године, са ширег подручја Западне Славоније у више злочиначких акција хрватске паравојске протјерано десетине хиљада Срба. Само из источне Билогоре протјерано је преко пет хиљада Срба, а страдало их је преко 70. Не смијемо никад заборавити наше страдале сународнике, треба увијек да их се сјећамо, али не можемо да опростимо онима који се нису покајали и који и даље славе злочине и злочинце над Србима. Лично, више пута, сам позивао наше Тужилаштво за ратне злочине, то чиним и овај пут, да покрену истрагу везану за страдале Србе са подручја Билогоре, јер од Хрватске то не можемо очекивати и не вјерујем да ће Хрватска било кад да казни злочинце који су убијали и протјеривали Србе“, истакао је Миодраг Линта.
Вијенац на споменик страдалим српским жртвама од 1991-2000. године на простору бивше Југославије, положили су Роберт и Слађана Драгичевић, а по завршетку парастоса и пригодних бесједа, како то православни обичају налажу, за покој душа страдалих припремљено је послужење.
Текст и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ
ПАРОХ МОРАО ОТИЋИ ЗБОГ ПРЕТЊИ СМРЋУ
Непосредно по завршетку парастоса, окупљенима се обратио протојереј ставрофор Маринко Јуретић, некадашњи парох у Грубишном Пољу рекавши да је због претњи, да ће га ликвидирати, одређених ХДЗ јуришника, два мјесеца раније морао напустити овај градић и своје парохијане. Ипак је смогао снаге да се врати у Хрватску гдје је службовао у Загребу од 1998-2001. године када је пензионисан.
„ Сваке године нас је све мање на парастосу, неки из објективних разлога нису могли доћи, други из вјероватно њима знаних разлога. Не можемо да заборавимо шта се догодило, нити вријеме то може излијечити и зато смо се овдје сакупили да се помолимо за душе страдалника. Најтеже је свакако онима који су изгубили своју дјецу, родитеље, брачне другове, блиску родбину убијену на мучки начин, а свима њима и нама окупљенима у овом светом храму нека Господ да утјехе и здравља“, рекао је за „Српско коло“ Маринко Јуретић.
СЛАЂАНА ДРАГИЧЕВИЋ, ПОТПРЕДСЈЕДНИЦА УДРУЖЕЊА „БИЛОГОРА“ ЗАШТО СЕ НЕ БИХ ВРАЋАЛА?
„Мој покојни дјед је пред усташама бјежао 1941. године и зауставио се код Пожаревца и по завршетку рата се вратио кући. Педесет година касније доживио је да са својом дјецом и унучићима, поново бјежи и заустави се код Ковина. Када бих се сада ја тамо вратила и покушала да заснујем породицу, обновим домаћинство, питам се ко ће ми гарантовати да ће моје дијете бити безбједно и да ја, кроз неко вријеме, поново нећу морати да бјежим са својом дјецом и унучићима. Док год у Хрватској влада свијест величања усташтва и док се чују покличи „За дом спремни“ и многи други, нама тамо нема повратка. Нема нам суживота са Хрватима и то треба заувијек да заборавимо. Не због нас, него због наше дјеце“, одлучна је ова млада жена, додајући да ово данас није парастос само пострадалим жртвама, него и парастос првим годинама њеног и живота њене генерације.