У Београду промовисан Зборник радова “Злочин у Сиригу 13.04.1941. – генеза, симбол и посљедице”

ЗВЈЕРСКИ ПОБИЈЕНО 111 КОЛОНИСТА


У Дoму Војске у Београду, промовисан је Зборник радова “Злочин у Сиригу 13.04.1941. – генеза, симбол и посљедице”. Зборник обједињује радове са Округлог стола, одржаног у Сиригу, општина Темерин, 5. новембра 2016. године, поводом 75-годишњице од првог масовног злочина у Другом свјетском рату који се догодио 13. априла 1941. године, свирепим убијањем 111 житеља села Сириг. Ова књига штампана је као заједничко издање Удружења ратних добровољаца 1912-1918, „ Видовдан“ из Сирига, Удружења ратних добровољаца 1912-1918, „Старо Ђурђево“ из Темерина, Мјесне заједнице Сириг и Малог историјскогдруштва из Новог Сада. На представљању зборника говорили су др Милан Мицић, помоћник покрајинског секретара за културу, један од аутора ове књиге и Драгољуб Вујовић, предсједник Удружења ратних добровољаца 1912-1918, „Видовдан“ из Сирига.

Др Миодраг Мицић, први уводничар на овом скупу, био је један од од кључних људи који су помогли у одабиру тема на одржаном округлом столу, али и човјек са објављеном 31 књигом углавном везаном за добровољце и добровољачка питања 1912-1918. године.

 

НИСУ ЗАБОРАВИЛИ РАСПАД МОНАРХИЈЕ


„Ми смо се прије двије године окупили у Сиригу да освјетлимо овај тренутак, овај историјски догађај, али и да укажемо на све оне узроке, историјске појаве и процесе који су довели до њега. Свакако да смо се, када смо анализирали генезу ових догађаја и масовних убијања, морали вратити у 1867. годину, када су бечки владајући кругови покушали да продуже вијек својој монархији тако што су од свог традиционалног непријатеља Мађара, створили пријатеља и савезника. Од тад па све до почетка 1914. године, Мађари, мањински народ у дијелу Војводине и Славоније, вршили су мађаризацију, прије свега, преко обавезног мађарског језика у школама. Све то кулминирало је 1914. године када је Аустроугарска монархија објавила, не само рат Краљевини Србији, већ и свим Србима ма гдје они живјели. Тада су се наши преци, као добровољци из Босне, Херцеговине, Лике, Далмације, Боке, Бачке, Барање, Срема, опредјелили да се боре на страни српске војске. Када је рат завршен 1918. године, створена је југословенска држава под називом Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Аустроуарска царевина је нестала са мапе свијета, а то Мађари никада нису заборавили“, истакао је, у уводној ријечи, др Милан Мицић.

Српским добровољцима, јунацима, је још током ратовања било обећано да ће послије рата бити награђени у виду земљишних посједа на које би се населили са својим породицама. Спроведена је колонизација из пасивних крајева у Бачку и друге дијелове Војводине гдје је створено шездесетак добровољачких колонија.

 

КРВАВИ 13. АПРИЛ


Једно од тих колонистичких насеља је било и село Сириг, у данашњој општини Темерин. Оно је прије почетка Другог свјетског рата бројало око 1200 становника, углавном колонизованих Срба. О томе шта се тог 13. априла дешавало у селу, говорио је Драгољуб Вујовић, предсједник Удружења ратних добровољаца 1912-1918, „Видовдан“ из Сирига.

„Тог трагичног дана, звјерски је побијено 111 његових становника, мада сматрам да то није био коначан број. Сириг је постојао тек 14 година, јер су досељеници имали великих проблема како да се скуће и оформе ово насеље. Мађарски немзетери уз Темерина истјерали су Србе из Сирига у сеоски атар, како би поздравили „мађарске ослободиоце“. Нешто касније прошле су и претходнице њихове војске. Недуго затим стигла је моторизована јединица артиљерије праћена тенковима и почела паљбу на само насеље. Становници села почели су да бјеже, али је велики број њих страдао од непријатељске ватре. Као повод, Мађари су навели да је неко пуцао на мађарску претходницу, што је била безумна лаж. Међу страдалима су били и дјевојчица стара шест мјесеци, Јока Рамић, трудна жена, старац од 84 године Давид Лукач и многи други“, истакао је Драгољуб Вујовић, наводећи да је ова акција и масакрирање невиних жртава незамислива нормалном људском уму.

Многи Срби су побјегли у сусједна села, неки су притворени, а само захваљујући адвокату др Махљу Фехеру и љекару Јожефу Тројеру, ослобођено је око 150 заробљених Срба у темеринском ватрогасном дому. Ови поштени Мађари, како је рекао Вујовић, потврдили су да се ради о обичним сељанима, а не о некаквим четницима, како су их окупационе власти оптуживале. Многи Сирижани завршили су и у логорима, а неколицини се тих дана изгубио сваки траг.

„У Зборнику је именом и презименом наведено 111 српских жртава убијених 13. априла 1941. године. Описане су и невоље тога дана преживјелих Срба, касније затвараних, протјериваних у родна мјеста од који су многи дошли под оштрицу усташких ножева у крајевима из којих су колонизирани“, истакао је Вујовић, наводећи пар конкретних примјера.

Приликом промоције, њена водитељка, Исидора Поповић говорила је стихове три пјесме, „Хорда“ Јована Дучића, „Српска земља“ Вељка Петровића и „Сејачи“ Милутина Бојића, раздвајаћи са њима тематске цијелине.

Текст и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ 


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк