На овогодишњем сајму књига у Београду представљена књига „Од подjеле до геноцида“ аутора Душана Јеринића

Јеринић: Сваки геноцид почиње подjелом на „ми“ и „они“


Књига „Од подjеле до геноцида“ Душана Јеринића која на скоро 300 страница говори о страдању Срба у Горњем Повучју или западној Ђаковштини у Славонији 1941-1945.године, представљена је београдској публици на овогодишњем сајму књига.

Аутор је овом књигом заправо дао свједочење болне истине и несрећне судбине српске дјеце, жена, стараца и других логораша током више ратних страдања, јер је и он као двогодишње дијете био логораш и свједок и данас чувар сјећања о том страдалничкој истини и српској голготи.

Како је у уводу објашњено, овај предјео Славоније је бреговито и шумовито подручје Крндије гдје су још у 15.вијеку настала српска села Паучје, Ченково, Боровик и Велико Набрђе.

„Данас у 21.вијеку на том подручју егзистира само село Паучје у коме живи око 50 становника. Српско становништво ових села усташе су 11.8.1942.године подло на препад исељавале и спроводиле до Ђакова у запрежно- пјешачкој колони, а од Ђакова су их сточним вагонима транспортовале и депортовале у злогласне усташке концетрационе логоре смрти Јасеновац и Стара Градишка. Ове фабрике смрти у злогласној НДХ преживјело је мање од 45 % српског становништва из Горњег Повучја“, навео је један од рецезената књиге професор Велимир Ћеримовић истичући да је аутор још од ране младости трагао за одговорима због чега су толики људи и читаве породице депортоване у логоре смрти, али и који су то све узроци допринјели да људска звјерства надвладају здрави разум у усташкој НДХ.

„О геноциду у Ђаковштини постоје само штуре информације па је аутор одлучио да своја истраживања и спознаје преточи у ову књигу. Аутор је указао да геноцид у Славонији има своју предисторију која је везана за хрватске страначко- политичке и националстичке екстремизме још у 19.вијеку. Оне су још израженије постале у 20. вијеку, а ескалирале су у Првом, Другом свјетском и Грађанском рату 1991.“, рекао је Велимир Ћеримовић на крају откривши да је аутор све до Св. Илије 1991. године када су у селу Сарвашу код Осијека неоусташе убиле његовог 37-годишњег нећака Лазара Јеринића и још неколико сусељана, смрт свог оца и стрица и блиских рођака у усташким концетрационим логорима опростио сматрајући да је то било „лудо“ вријеме и да се усташтво не може више поновити.

„Након тога схватио је да то била његова неопростива грешка. Ипак на крају, он визионарски вјерује да Срби као и други прогоњени народи на овој планети неће нестати по вољи својих злотвора и убица. Исто тако овом књигом он настоји да афирмише сопствену и колективну вјеру и наду у животворну силу обнове и поновног препорода“, поручио је професор Ћериловић.

Други рецезент књиге Данко Перић оцјенио је да ово дјело посевно вриједним чине свједочења људи који су били савременици.

„Болна је истина да су ти људи тражили да им се не спомињу имена. Данас после 80 година ране боле“, рекао је Перић додајући да књига има све што треба да има један магистраски рад или докторска дисертација у чему је специфичан и методолошки приступ који је веома прецизан, а и не чуди с обзиром да је аутор Душан Јеринић математичар по струци.

Сам аутор у свом обраћању рекао је да је почео писати јер је осјећао потребу логораша који су говорили да ће увјек неко остати жив и испричати причу.

Јеринић је објаснио појам геноцида који никада није замисао једног човјека, него је увјек, како тврди, државни пројекат.

„Сама ријеч геноцид је латинског поријекла и значи убијати народ. Прву званичну дефиницију дала је Генерална скупштина УН 1948. године када је донјела конвенцију о кажњавању геноцида и она гласи. Злочином геноцида сматрају се учињена дјела у намјери потпуног или дјелимичног уништења националне, етничке, расне или религијске групације“, подвукао је Јеринић наводећи да постоје етапе развоја геноцида што је у књизи објашњено детаљно.

„Сваки геноцид почиње подјелом. Ја то зовем подјела на „ми“ и „они“. Када се та подјела дефинише тачно се зна која је страна јача и она почиње затим да врши сатанизацију мањинске групе.Када се сатанизација прихвати, ствара се мржња, а то је психичка болест. Када мржња постигне своје циљеве, онда већинска страна преузима власт и доноси законе којима се убијање сматра, не злочином, него врлином“, објаснио је Јеринић који је логор преживјео са својом браћом и сестрама и мајком, захваљујући храброј жени великог срца, Дијани Будисављевић која је тада спасила око 15 хиљада дјеце из логора преко своје фондације.

„Поставља се питање можемо ли ми и Хрвати живјети заједно. Не можемо, томе нас учи 20.вијек, али можемо једни поред других и требамо. Како? Ако слиједимо оно што је рекао патријарх Павле. Будимо људи- никада нељуди!“, поручио је Јеринић на крају промоције.

новинар „Српског кола“
Весна Вуковић

О аутору:


Душан Јеринић рођен је 1940.године у Славонији, на обронцима Крндије, у селу Паучју, непосредно изнад извора ријеке Вуке. У Паучју живи веома кратко јер га Усташе већ 1942. године заједно са породицом депортују у концетрациони логор Стара Градишка. Одатле га је спасила хуманитарка Дијана Будисављевић, живио је у Дому за дјецу без родитеља у Осијеку до 1962.године. одакле је отишао у Барању и запослио се као наставник математике у школи.1993.године био је постављен за повјереника за избјеглице, а 1997.године након мирне реинтеграције Источне Славоније и Барање, одлучује да се пресели у Србију са породицом. Живи у Панчеву, у пензији је и бави се истраживањем историјских чињеница о страдањима српског народа и на ту тему написао је и објавио књиге „Пет вијекова Паучја“ и „Небески путеви породице Зец“.

 


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк