Српски добровољци у Првом свјетском рату (3) | На најтежим ратним задацима
Када је отпочео рат у љето 1914. године српској Влади и српским војним круговима добровољци у већој мјери нису требали. Правни, и спољни повод, да се у већој мјери не ангажују добровољци – аустроугарски држављани био је у међунарoдним конвенцијама.
Oдредбама Хашке конвенције из 1898. и 1907. године била је забрањена у борбеним дејствима употреба држављана одређене државе против државе чији су грађани били. Други разлог тицао се унутрашњих односа у Србији, који су се прелили у рат и трајали све вријеме ратног сукоба (1914–1918).
Сремски добровољачки одред дочекан је са изненађењем у штабу Одбране Београда на Торлаку јер је команда била обавјештена да је цио одред изгинуо на Дунавском кеју
У Србији је у периоду 1903–1914. године трајао сукоб војних и цивилних власти, који је своју кулминацију досегао послије успјешно завршених Балканских ратова (1913–1914). Сви добровољачки одреди током ратних операција 1914–1915, све до ратног пораза и окупације Србије, били су под контролом национално-патриотске организације Уједињење или смрт или Црне руке.
Сви официри који су стајали на челу четничких одреда 1914. године (Јадарског, Рудничког, Злаиборског и Горњачког) и 1915. године (Добровољачког одреда) били су чланови организације Уједињење или смрт, а ови одреди састављени од добровољаца, иако је њихoва дјелатност имала законски оквир a они чинили дио српских војних структура, били су под контролом ове организације и сматрани су се њиховим оружаним формацијама.
Хапшење Аписа
Јануара 1916. године када се са Крфа кретала група од 132 официра и чиновника ка Русији и Одеси, који су чинили официрски кадар Прве српске добровољачке дивизије, трајала је борба унутар војних кругова између припадника Црне руке и њихових противника блиских престолонаследнику Александру Карађорђевићу и српској Влади (Бела рука) ко ће више својих људи убацити у командну структуру ове добровољачке јединице. Тек са хапшењем Драгутина Димитријевића Аписа и другова, међу којима је било српских добровољаца (аустроугарских држављана), под оптужбом да су покушали атентат на престолонаследника Александра Карађорђевића у децембру 1916. године и уништења Добровољачког одреда у борбама током друге половине 1916. године контролу над добровољачким покретом у потпуности је преузела српска Влада и војни кругови блиски њој и престолонаследнику Александру.
Године 1914, када се отварао рат, то је изгледало другачије. У редовима Златиборског, Рудничког, Горњачког и Јадарског четничког одреда, као и у мањим одредима Сремском и Банатском, нашло се преко 2.500 добровољаца. Њихови комаданти били су чувени „црнорукци”: Рудничког одреда Војислав Танкосић, кључни човјек у организацији Сарајевског атентата, Јадарског одреда Војвода Вук (Војин Поповић), Златиборског одреда Коста Тодоровић, чије је тијело спалила аустроугарска потјера септембра 1914. године код Сребренице, Горњачког одреда Велимир Вемић. Четничке војне формације састојале су се од тзв. „старих четника”, учесника Балканских ратова и четовања у Македонији до 1912. године, студената и ђака, српских држављана, који нису подлијегали обавези мобилизације, дијела групе од 400 матураната, Срба из Аустроугарске који су се затекли у Србији на прослави Видовдана, пребјега из Босне и Херцеговине и Срема, а касније су попуњаване добровољцима који су самоиницијативно дошли из САД.
„Списак за одликовања за сада ми је незгодно поднијети пошто је велики број мојих људи, у ранијим ратовима одликован Златном медаљом за храброст, а они који нису одликовани аустријски су поданици”, извијестио је мајор Војислав Танкосић, командант Рудничког четничког одреда, у свом извјештају о борбама одреда од 25. јула до 29. августа 1914. године о структури људства његовог четничког одреда.
Формирање четничких одреда
„У околини Митровице, Приштине, Урошевца и Скопља негдје се уочи рата затекло доста људи из Босне и Херцеговине и других крајева Аустроугарске. Ти људи бијаху четници из Балканског рата и добровољци из Америке. Жељаху да се туда настане, јер не смједијаху натраг и Аустрију, ради војске… Једно стотињак Босанаца и Херцеговаца крену возом за Београд (у зору 28. јула). Кад стигоше у Београд, чуше да мајор Танкосић купи добровољце на Бановом Брду, па одоше тамо у зору 3. августа”, oписивао је Перо Слијепчевић начин формирања четничких одреда уочи почетка ратног сукоба у љето 1914. године.
Руднички четнички одред формиран је на Торлаку у Београду после аустроугарског ултиматума Србији и у њему је било 320 добровољаца из Босне и Херцеговине. „Од свих присутних четника војвода Танкосић изабрао је око 600, који су били махом старији четници, већином интелигентни људи, међу којима није било ни тридесет сељака”, писао је Милош Шкарић о формирању Рудничког четничког одреда. Одред је штитио мобилизацију и евакуацију у Београду и држао положаје на Сави код Београда. Прва акција српских снага у рату је било дизање Савског моста према Земуну од стране Танкосићевих четника и прва жртва Првог свјетског рата био је добровољац Душко Ђоновић из Црне Горе.
Руднички четнички одред у борбама 1914. године дејствовао је на подручју Крупња 14–16. Августа, гдје је изгубио 70 људи. „На Кошутњој стени више Крупња сукобили смо се са домобранском дивизијом, 24, 25, 26. и 27. пуком са којима смо два дана водили чарке и збуњивали их… Домобранци су нам заузели Крупањ код кога је 2. августа била велика борба у којој смо изгубили преко 70 мртвих. Из мог вода остало нас је свега 7 живих и читавих… Али су и домобранци добро упамтили!”, писао је борбама против 42. Хрватске домобранске дивизије Милош Шкарић.
У бици на Дрини и Колубари од септембра до децембра 1914. године Руднички четнички одред свео се на 120 људи од чега је 75 обољело од пјегавог тифуса.
Јадарски четнички одред основан је у Ваљеву под командом мајора Војина Поповића званог Војвода Вук. Највише добровољаца имао је из Босне и Херцеговине, а попуњавао се добровољцима из САД, највише Херцеговцима. Године 1914. борбе је водио на Дрини, у Мачви код Дубља, код Лешнице, гдје је командант одреда и рањен. Тешке борбе одред је водио на Гучеву у вријеме битке на Дрини у јесен 1914. Године. Дио одреда који је био код Младеновца први је ослободио Београд у децембру 1914. године и пресјекао одступницу аустроугарској војсци на земунском мосту. Губици одреда били су 60% од укупног борачког састава.
За потребе одреда 5 000 хлебова дневно
Златиборски четнички одред основан је у Ужицу под командом мајора Косте Тодоровића. 1914. године и дејствовао је офанзивно ка Босни у три чете: мајор Коста Тодоровић кретао се ка Сребреници, капетан Душан Димитријевић (војвода Дуле) ка Хан Пијеску, а поручник Владимир Бан ка Вишеграду.
Чета мајора Косте Тодоровића прешла је Дрину 13. септембра 1914. године, стигла у околину Сребренице средином септембра, гдје је била опкољена а комадант одреда Коста Тодоровић том приликом извршио је самоубиство.
Одреду Душана Димитријевића који је 11. септембра 1914. године прешао Дрину код Хан Пијеска придружило се 50 Срба из тог краја. Захваљујући ратној варци Душан Димитријевић привукао је на себе знатне аустроугарске снаге односно цијелу 21. и 22. аустроугарску бригаду. Војвода Дуле наручио је 5.000 хлебова дневно приликом наступања што је натјерало аустроугарску команду да повуче двије бригаде са српског фронта. Одред се борио с аустроугарском војском и локалним муслиманима око Власенице („шуцкорима”), гдје му је пришло 150 Срба из околине. Одред је штитио одступање главнине српске војске од Вишеграда ка Ужицу и претрпио велике губитке.
Чета Владимира Бана, који је као аустроугарски официр у вријеме Балканских ратова пребјегао у Црну Гору, имала је 150 људи од чега 45 из Херцеговине и 10 из Италије. Прву борбу одред је имао 4. августа 1914. године код Заовине у близини Вишеграда, а у борби на Бабиној Гори 5–8 августа 1914. године страдало је 7 од 10 италијанских добровољаца. Сам командир чете Владимир Бан погинуо је у борбама на Бабјаку, а већи дио његове јединице погинуо је у борбама око Ужица 1914. године.
Горњачки одред мајора Велимира Вемића формиран је у Свилајнцу и у њему је било доста Војвођана. Овај одред у септембру 1914. године стигао је до Пала и Сарајевског поља, односно продро је најдубље у непријатељску позадину. Тројке одреда спуштале су се и у само Сарајево. Велимир Вемић у овом походу био је рањен као и сви комаданти чета а капетан Светозар Toза Ранковић извршио је самоубиство да не би пао Аустроугарима у руке.
Током борби у јесен 1915. године против непријатељских снага борила су се два добровољачка одреда: Добровољачки одред Војводе Вука (3.500) људи и мали Сремски добровољачки одред, који је изгинуо у одбрани Београда.
Сремски добровољачки одред основан је још 1914. године и његов командант је био бивши аустроугарски официр банатски Нијемац Игњат Кирхнер. Уочи аустро-њемачког напада 7. октобра 1915. године на Београд одред је бројао 360 бораца, а 70 младића који су одбијени од пријема у подофицирску школу у Скопљу примљени су у овај одред без претходне војничке обуке.
БИТКА ЗА БЕОГРАД
Борбе за Београд трајале су од 6 – 9. октобра 1915. године. Против 20 српских батаљона и 75 топова аустро-њемачке снаге имале су 66 батаљона и 275 топова, од којих 108 тешких топова тако да је напад на Београд био праћен тешким бомбардовањем града.
Сремски добровољачки одред послије поноћи 7. октобра 1915. године прихватио је борбу са непријатељским трупама. У нападу на Дунавском кеју „на нож” од куле Небојше до кафане Шаран тешко је рањен командант одреда Игњат Кирхнер, а јединица је доживјела тешке губитке од митраљеске и топовске ватре. Само од експлозије тешке гранате у Банатској улици бр. 40 погинуло је 40 добровољаца.
Током 7. октобра Сремски добровољачки одред тукао се против аустријских и њемачких трупа на београдским улицама и имао је од 360 људи 223 избачених из строја. Остаци одреда 8. и 9. октобра 1915. године су на београдским улицама подизали барикаде и засипали аустро-њемачке трупе у наступању и посљедњи од бранилаца су напустили Београд. Њихов долазак на Торлак у штаб одбране Београда дочекан је са изненађењем јер је команда била обавијештена да је цио одред изгинуо на Дунавском кеју.
„При посљедњем повлачењу 1915. овај одред остаде да брани престолницу и како су ми причали изгибе сав до неколико десетина људи. Рањеног Кирхнера изнијеше из ватре и спасише”, писао је о борбама Сремског добровољачког одреда у Београду Перо Слијепчевић. „Тај је одред имао срећу да у посљедњим тренуцима брани сам град Београд од непријатеља”, писао је Милош Шкарић. „Борили су се по улицама са непријатељем и у ужасним уличним борбама готово сви изгинули. И сам Кирхнер је био тешко рањен но га другови изнијеше из борбе и спасише. Мали се дио доброљаца овог одреда спасао прелазом преко Албаније.”
(наставиће се)
