У Беранама усвојена декларација о одбрани светиња у Црној Гори

Јуче на Видовдан на свечаностима уприличеним поводом овог великог празника Српско историјско- културно друштво ”Никола Васојевић”- Беране, Уружење ратних добровољаца 1912-1918,њихових потомака и поштовалаца Беране и Удружење српских књижевника у отаџбини и расејању за Црну Гору-Андријевица усвојили су декларацију о одбрани светиња у Црној Гори.Декларацију је прочитао предсједник Српске народне одбране историчар Горан Киковић.

„Поштовани народе Васојевића и Црне Горе,

Ми овдје данас сабрани тражимо да се такозвани закон о слободи вјероисповијести, који је усвојен крајем прошле године а у вези са очигледним чињеницама и аргументима везаним за нашу древну епископију Будимљанску и садашњу епархију Будимљанско-никшићку.

Свима је познато да је данашња обновљена епархија будимљанско-никшићка увијек била саставни дио СПЦ и тако ће и остати, а манастир Ђурђеви ступови је био и остао сједиште наше епископије. Никада ни по коју цијену, нећемо дозволити да се цркве и манастири наше епархије отимају и дају на ”коришћење” тзв.цркви Мираша Дедејића”односно да ће се дневна лавра Немањића наћи у подстанарском статусу након осам вјекова постојања.

Сви историчари и истраживачи овог подручја се слажу у једном што је написао пишући о „будимљанској митрополији од устављења до гашења“ у „Токовима“, часопису за науку, књижевност и друштвена питања (Беране, децембар 1994.), академик Миомир Дашић који је закључио:

„Простор на којем је настала и дјеловала светосавска Будимљанска митрополија чинио је средишњи дио српске средњовјековне државе, а раскошна Лимска долина била је и остала кичма српског народа“.

Људи овог поднебља – богоносци и остали – давали су огроман допринос кроз вјекове духовном и културном животу нашег православног свијета. На простору Будимљанске, Петровске и Милешевске (прије тога Дабарске) митрополије, „на светим водама Лима“, у срцу српске средњевјековне државе гдје су истраживачи и открили и пописали око осамдесет манастира, цркава и других богомоља поникла је српска писменост, са овог питомог простора Рашке земље извио се онај златни лук књижевности који је у успону до данас (у Бијелом Пољу написано је Мирославово јеванђеље, ремек дјело српске писмености и минијатурне умјетности); на овом и сусједном простору рођени су, живјели и стварали први значајни писци српске биографске књижевности (Свети Сава, Стефан Првовјенчани, архиепископ Данило и др.), створивши тако темељну књижевну баштину коју је достојно обогатила и даље богати својим литерарним и другим интелектуалним остварењима плејада књижевних и других интелектуалних посленика и у ово наше доба. Овдје, из питоме долине Лима, из историјске Будимље, највјероватније из катедралног храма Ђурђевих Ступова и његове преписивачко-сликарске шудиковске школе, потекао је и талентовани фреско-сликар, живописац поп Страхиња Будимљанин, највеће сликарско име посљедњих деценија 16-тог и првих деценија 17-тог вијека.

Из Будимље „от манастира Шудикове“ отиснуо се у свијет и чувени минијатурни сликар (илустратор) и штампар монах Мојсеј Будимљанин, који је са познатим цетињским типографом Макаријем, у штампарији Божидара Вуковића Подгоричанина, радио на штампању ћириличних књига у Венецији затим у Трговишту (Влашкој). У Тифранској клисури, на ушћу Будимске ријеке у Лим, на десној обали хучног Лима, око 200 година, у манастирској тишини, радила је шудиковска преписивачка школа у којој су преписане бројне књиге и умножени многи црквени текстови.

У долини Лима зрачиле су светосавским, православним духом њене митрополије још од проглашења српске аутокефалне цркве (1219 године). Са митрополитске катедре из манастира Ђурђевих Ступова као и са катедра цркве Светог Петра и манастира Милешево, настављено је ширење светосавља и у вријеме тешког турског ропства, црквена звона и глас калуђера позивао је народ да издржи и у најтамнијем периоду српске историје, кад му је запријетила бездана пропаст, глас наде позвао га је да се држи своје вјере и цркве и да се не одрекне борбе за национални опстанак.

Са ове свете земље – из долине Лима, Рашке и Ибра – поникли су први српски државници, владари, политичари, дипломате и знаменити духовници, па и први српски светитељи (Св. Симеон Мироточиви, Св. Сава, Св. Стефан Првовјенчани, Св. краљ Стефан Дечански и др).

У долини Лима, Ибра и Рашке многи споменици и светиње свједоче о аутохтоној градитељској школи у историји градитељства и умјетности познатој под именом Рашка школа. Та велика градитељска школа са својим монументалним грађевинама и високим умјетничким дометима превазилазила је (и превазилази и данас) националне границе.

Величанствени споменици културе и светиње: Студеница, Ђурђеви Ступови у будимљанској жупи, Св. Петар у Бијелом Пољу, Сопоћани, Милешево, Ариље, Св. Никола у Тополици, као и друге бројне цркве и манастири у долини Лима, па и они који нијесу имали среће да у цјелости преживе варварска разарања Турака, њихова пустошења и паљење, и данас својом монументалношћу и сјајем, неки макар у остацима темеља, свједоче о једној великој цивилизацији и развијеној култури српског народа у средњем вијеку и на овом простору.

Управо ти бројни споменици и светиње, међу којима су Полимски најбројнији, и данас изазивају дивљење европске и свјетске културне јавности, докази су великог домета наше средњовјековне културе и развијеног, духовног живота наших далеких предака, још у вријеме прије него што су настале велике цивилизације на Западу Европе.

То све доказује да је овај простор имао индивидуалност током свог историјског постојања, истицао се особеношћу и богатством духовног живота, посебно дјелатности њених епископија и митрополија. Територија будимљанске митрополије, од свог настанка па до гашења имала је изузетно велику геополитичку улогу у повезивању српских држава – Зете и Рашке. Полимље је било њихова спона, а у доба Немањићâ средишњи дио ових српских уједињених земаља, да би у нововјековној историји, када се кроз ослободилаштво стварају и изграђују двије националне српске државе – Црна Гора и Србија – такође, имало значај чврсте њихове везе, копче. И тако све до данашњих дана, без обзира што су тренутно Србија и Црна Гора физички раздвојене и нијесу дио исте државне заједнице.

Данашња обновљена епархија будимљанско-никшићка је саставни дио СПЦ и тако ће и остати, а манастир Ђурђеви ступови је био и остао сједиште наше епископије. Никада ни по коју цијену, нећемо дозволити да се цркве и манастири наше епархије отимају. Спремни смо да се затворимо у наше светиње и да их бранимо као и наши преци што су чињели у протеклим вјековима, када су светиње бранили од Турака.

Позивамо народ Васојевића и Полимља да истрајемо у нашој борби и да сви будемо уз своју епархију Будимљанско-никшићку, нашег преосвећеног владику Јоаникија, наше свештенство и монаштво и да покажемо отимачима наших светиња да смо спремни да их бранимо!“. Амин.

Беране, Видовдан 2020.године

Нема коментара

Напишите коментар