У Билишанима Доњим откривена спомен плоча на родној кући Попа Куриџе

У Билишанима Доњим код Обровца на Петровдан свечано је откривена спомен плоча Попу Јагодићу Куриџи на његовој родној кући која је у рушевном стању. Иницијатор постављања плоче је Милорад С. Кураица жељећи да сачува од заборава човјека који је међу Србима из Далмације симбол отпора, борбе за вјеру и свој народ. Прошло је чак 320 година од Куриџине буне.

Окупивши се прво је одата пошта славном јунаку, минутом ћутања.

Плочу су свечано открили Живко Куриџа, Драган Јагодић Куриџа и Милорад С. Курица.

Један од потомака, Живко Куриџа рекао је да му много значи што је плоча подигнута на кући гдје се родио његов предак, али у којој се родио и он сам.

Здравице су говорили Златко Перак и Гајо Радмиловић, присутан је био и Обрад Милић Рус.

Милош Русић је прочитао честитку Плавањке Јованке Савић Вукановић.

Милорад С. Кураица каже да је ова спомен-плоча уједно и задушница прецима и завјештање потомцима.

– Колико сам данас радостан, толико сам и тужан, имајући у виду да је прошло 320 година од његове буне, а да му се до дана данашњег нисмо достојно одужили.

Цитирајући изреку да су срећни народи који су имали досадну историју, Кураица је констатовао да Срби нису имали ту срећу.

– Газили су нас, угњетавали, затварали, пљачкали, убијали и покрштавали, Млечани, Турци и Угари једноставно нису нам донијели ништа добро. Једна од највећих жртви у историји Далмације је поп Јагодић Куриџа.

Петар Јагодић родио се у овом селу поред Обровца око 1666. године. Касније завршава Богословску школу и постаје свештеник у Цркви Светог Петра и Павла у Биовичином Селу, која је на Петровдан прославила пет вијекова постојања.

Кураица поручује да од Стефана Немање до данашњег дана Српска православна црква била је јесте и биће уз српски народ тако је било и почетком 18. вијека или прецизније 1704. године
Млетачка власт у Далмацији је на земљу коју су тамошњи ускоци отели од Турака расписала порезе; почели су и да разоружавају народ. Тада је Куриџа организовао чувену буну. Куриџина буна трајала је пуне двије године и онда ју је млетачка власт на превару сломила. Поп Јагодић је осуђен на 40 година затвора у мраку. Казну је служио и одслужио у Венецији.

Из страшног казамата излази 29. марта 1746. године. Иако је био слијеп, стар, сломљен млетачка држава није дозволила да се врати у родне Билишане. Преко Книна долази у Задар. У Задру и умире 9. априла 1749. године. Сахрањен је у порти Цркве Св. Илије.

Кураица каже да је срамота да му се ни дан-данас не зна за гроб, а камоли да има обиљежје.
– Тешко је повјеровати да ниједна енциклопедија, па ни чувена Британика нема одредницу Куриџа – каже Кураица.

Предложио је да се упути молба Светом архијерејском синоду СПЦ да стави у процедуру да се Поп Петар Јагодић Куриџа канонизује за свеца и позвао све људе добре воље да помогну да се реновира родна кућа како би је отворили 9. априла 2025. на годишњицу упокојења Куриџе. Том приликом Кураица је пренио поздраве од Павла Паје Гњатовића, родом из Билишана, који живи у Аустралији и обећао је да ће помоћи око обнове Куриџине родне куће.

Програм је водила академик проф. др Радмила Тонковић која је заједно са својим пријатељем неколико дана обилазила љепоте и знаменитости Далмације у којој је први пут боравила, о утисцима је говорила за Српско коло.

– Толико дивних импресија сам понијела са собом. Толика љепота, склад и дивни људи. Прешли смо преко 3.000 километара. Посјетили смо родно мјесто Милорада Кураице – Плавно, преко предивног Велебита, били смо у Кули Јанковић Стојана. То ми је изузетно драго јер је он један од наших највећих јунака епске поезије, који је аутентичан. Такође, веома значајна личност је и свештеник Петар Јагодић Куриџа који је подигао буну и провео четрдесет година у заточеништву.

Та бројка 40 је један ужас. То његово хапшење је резултат издаје католичког попа и још двојице који су учествовали у буни, па су послије побјегли. Никада Куриџа није успио да се врати у родни крај. Он је тако монументална личност. Што је заиста највише увидио Милорад Кураица. Због тога сам му јако захвална јер величанствено је то што се сјетио да о свом трошку подигне спомен-плочу.

Тонковићева посебно истиче људе који су на 40 степени били у народној ношњи и овај скуп учинили аутентичнијим и свечанијим. Као и потомке славног Куриџе који су се окупили.
– Дивно је да у тим потомцима живи један борбени дух, дипломатски дух. То је наставак тог ускочког храброг народа, који не да на се, а никога не дира. То сам осјетила када смо отишли и у Кулу Јанковић Стојана у којој живе двије жене које одржавају ту Кулу, једна од њих је ћерка српског писца Владана Деснице, Наташа Десница. Била сам очарана, она је академик, доктор наука, дивна жена, прошла је са мном тај огромни простор. Када сам се на врх Куле попела осјећала сам такву пуноћу живота, видите море, Велебит, Зрмању… невјероватан доживљај.

ДОНАТОРИ:
Драган Јагодић Куриџа, Анђа Кураица, Љиљана Лалић, Нада Вукмирица, Живко Куриџа, Ненад Олуић, Слободан Кураица, Мирко Крнета, Никола Вукадиновић, Ђорђе Мимић, Јован Петовић Гале, Ирма Маглов, Лука Куриџа, Никола Ожеговић, Рајко Лалић, Светозар Огар Зоре, Јованка Савић Вукановић, Драган Мајсторовић, Мирко Милић проф. др академик Радмила Тонковић, свештеник Драган Божић и Милорад С. Кураица.

Новинарка Српског кола
Драгана Бокун