У Цркви Светог Марка молитвено сјећање на жртве „Олује“: Народ живи док памти
Паљењем свијећа, молитвом и минутима тишине, 4. августа у Цркви Светог Марка у Београду обиљежена је 31. годишњица страдања и егзодуса српског народа из Републике Српске Крајине у злочиначкој Олуја. Храм је био испуњен Крајишницима који су, носећи у себи сјећања на изгубљене домове и најмилије, заједно са породицама страдалих, представницима државних институција, завичајних удружења и бројним грађанима, упутили молитву за покој душа невино пострадалих.
На лицима присутних могла се прочитати туга, али и достојанство народа који већ више од три деценије носи ожиљке највећег егзодуса у Европи након Другог свјетског рата. За многе од њих, парастос није само годишње окупљање, већ сусрет са успоменама на завичај, куће које више не постоје и гробове предака до којих многи ни данас не могу да дођу.
Парастос је служило свештенство Српске православне цркве, а у бесједи је свештеник Томислав Крчмар поручио да данашња молитва треба да буде утјеха свима који носе бол страдања, али и опомена да човјек жање оно што сије.
– Ако лоше радимо, тешко је очекивати да ће нам се добрим вратити. Питам се шта треба да очекује онај који посије сјеме прогона, какву милост очекује? – поручио је отац Крчмар.
По завршетку парастоса, окупљени су у тишини пришли да запале свијеће и поклоне се сјенима страдалника. Потом су код спомен-обиљежја вијенце положили градоначелник Београда Александар Шапић, министар информисања и телекомуникација Борис Братина, државни секретар у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Миле Росић, делегација Комесаријата за избјеглице и миграције Србије (Душица Поповић), представник Представништва Републике Српске у Србији (Борислав Максимовић), Фонд за избегла и расељена лица и сарадњу са Србима у региону А.П Војводине (Јелена Лалић) представници градских општина Звездара, Удружења породица несталих и погинулих лица Суза, Координације српских удружења породица несталих, убијених и погинулих лица са простора бивше Југославије, Удружења „Завичај“, Удружења ветерана Црвене беретке, Удружења бораца Кордуна и Завичајног клуба Кордунаша, Удружења бораца Крајине у Републици Србији, Удружења жена са Косова и Метохије, Удружења Славонија у срцу, Координација удружења избеглих и расељених у Републици Србији, Удружења Ћиро Личка Кладрма Дрвар, Удружење бораца, потомака и поштовалаца НОР-а, 6. Личке пролетерске дивизије „Никола Тесла“ и 35. Личке Ударне дивизије и Удружења Кордунаша, потомака и пријатеља Кордуна.
Представник Удружења ветерана Црвене беретке Горан Кнежевић поручио је да је дошло вријеме да сви који су одговорни за убиства српске нејачи, цивила, дјеце и стараца коначно одговарају пред лицем правде.
– Вријеме је да се расвијетле све околности злочина, укључујући и злочин на Јанусовим ливадама, и да Хрватска пружи одговоре које породице жртава чекају већ 31 годину. То није позив на мржњу, нити на освету, већ захтјев за истином, правдом и достојанством сваке невине жртве. Ми најбоље знамо колико боли када останеш без крова над главом, завичаја и својих најмилијих. Народ живи док памти. Зато смо данас овдје да се поклонимо сјенима наших страдалника и поручимо да неће бити заборављени. Нека им Господ подари вјечни покој – нагласио је.
Предсједник Удружења Завичај и народни псоланик Ненад Абрамовић истакао је да је Србија, као и много пута кроз историју, пружила руку онима који су били присиљени да напусте своје домове.
– Сачували смо биолошку основу. Напали су нас јер смо ми Крајишници, јер волимо своју православну вјеру, истинољубиви смо и слободарски народ, нећемо страну чизму на својој кичми и не дамо оно што је наше. Не дамо да нас поново воде у Јасеновац, да нас бацају у јаме, да нам покрштавају породице. Не дамо, јер смо ми Крајишници и из нас извире дух слободе – поручио је Абрамовић.
Он је додао да су Срби предуго тихо говорили о својим страдањима.
– Ћутање нас је убијало. Наш вапај мора да дође до сваког Србина у свијету. Данас Крајишници у Србији граде нове домове, подижу породице и нема области друштва у којој нису дали свој допринос – истакао је.
Парастосу је присуствовао и народни посланик и предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта који је позвао је Владу Србије да од Европске уније затражи да Хрватска престане са прослављањем војно-полицијске акције „Олуја“, истичући да је недопустиво да једна чланица ЕУ слави акцију која је довела до масовног прогона српског народа.
Линта је нагласио да Хрватска ни три деценије касније није испунила домаће и међународне обавезе када је ријеч о процесуирању злочина над Србима, признавању српских жртава, ексхумацији и идентификацији посмртних остатака, рјешавању питања несталих лица и обиљежавању мјеста страдања. Он је поручио да би јасан став Европске уније допринио процесуирању одговорних за злочине, откривању судбине несталих, враћању одузете имовине и стечених права прогнаних Срба, те стварању предуслова за истинско помирење засновано на истини и правди.
Злочиначка акција “Олуја” почела је 4. августа 1995. године офанзивом хрватске војске и полиције, те јединица ХВО-а на подручју Баније, Лике, Кордуна и сјеверне Далмације, током које је са вјековних огњишта протјерано више од 220.000 крајишких Срба.
На ажурираној евиденцији “Веритаса” налазе се имена 1.904 погинула и нестала Србина у току и послије ове акције, међу њима је 1.250 цивила од којих су око три четвртине биле старије од 60 година.
Међу жртвама је и десеторо дјеце млађе од 14 година и 566 жена, од којих су око четири петине биле старије од 60 година – што представља посебан “црни рекорд” грађанског рата деведесетих на простору бивше Југославије, указују у “Веритасу”.
Три деценије након „Олује“, ране многих Крајишника и даље нису зацијелиле. За породице које још трагају за посмртним остацима својих најмилијих, за прогнане који никада нису успјели да се врате на своја огњишта, нити да поврате своју имовину и основна права, овај злочин није само дио прошлости – он и данас траје кроз некажњеност, ћутање и одсуство правде. Зато „Олуја“ није само трагична страница историје, већ отворена рана српског народа и опомена да без истине, правде и достојанственог сјећања нема истинског помирења.
Текст и фото: Драгана Бокун
