АКТУЕЛНО:

У Горњем Заостру код Берана одржана промоција књиге Жељка Чуровића “Црвена Гора“

 

Братоубилаштво се једино може исправити измирењем и опростом


Већ традиционално се сваке године 7. августа  у 20 сати на Централном саборишту у Горњем Заостру одржава “Вече гусала, поезије, историје и традиције“ у оквиру којег је ове године уприличена промоција романа, писца Жељка Чуровића “Црвена Гора“.

О књизи су говорили Бранислав Оташевић, књижевник, Горан Киковић, историчар, Миладин Јоксимовић, књижевник и аутор.

“Роман Жељка Чуровића “Црвена Гора“ је управо паралела између прошлости и будућности. Некада, кад је започета ова црвена прича, није све црвено било лоше, али доста тога је било у вријеме црвених лоше. Чуровић је човјек који је написао више књига, међу којима “93 дана борбе од Дрине до Мојковца“, што је објавио када се богами није смјело писати о тим временима. Зашто ово помињем? Све оно што је било национално српско, забрањивано је, потискивано, што управо и роман “Црвена Гора“ одсликава. Није тек тако неко та времена назвао “вуненим временима“. Нијесу она, нажалост, још прошла, и данас се не смије казати онако јасно и гласно своја национална припадност. Ми смо нажалост једини народ који се споримо око тога шта смо и ко смо“– казао је Киковић.

Оташевић је истакао да“Чуровићев роман “Црвена Гора“, који по својој садржини, по тематици коју Чуровић обрађује једним пригодним језиком и стилом, треба да буде уџбеник за будуће генерације, како се не би догодило оно што се на овим просторима, а и у Црној Гори и шире, догађало минулих деценија, а и вјекова. А порука је да не би требало више да се догоди да удари брат на брата, кум на кума, син на оца, синовац на стрица, сестрић на ујака, и обрнуто, као што се у крвавом Другом свјетском рату догађало, од чега су остали дубоки ожиљци који и данас трају“ – нагласио је Оташевић.

Чуровић је истакао да у књизи “Црвена Гора“ не причам о партизанима и четницима. Партизани су били људи који су били злоупотријебљени од идеологије, који су завршавали посао и нису знали шта. Шта је знао човјек са 19 година и два разреда основне школе кад му неко каже – “Ми се боримо против окупатора и ти си патриота који мораш да извршиш тај задатак!?“ Васпитан у духу патриотизма њему и није било битно која је војска у питању, морао је то да ради, као и онај ко је био тамо у четницима. Ми смо нажалост у току рата имали двије југословенске војске, нисмо имали српску. Српско је све забрањивано! Била је ова која је била у служби комуниста, и друга која се звала званично Југословенска војска у отаџбини. Кроз читав тај рат који је наметнут као братоубилачки, што је суштина ове приче, ми смо постали брато-убице, кумо-убице и оче-убице… То је једна истина којој морамо погледати у очи и коју морамо исправити, а то можемо искључиво и једино измирењем и опростом“ – поручио је Чуровић.

Аутор романа “Црвена Гора“ Жељко Чуровић је говорио који му је био циљ да напише једну овакву књигу која је писана језиком чињеница да се у периоду 1941-1945.водио крвави братубилачки и грађански рат међу Србима и да је он био специфичан и најбруталнији у Црној Гори. Тадашњу ситуацију слика кроз породицу Орловић у Хајдукову и објашњава сву трагедију која је 1941. године погодила Црну Гору.Треба и овдје цитирати ријечи академика Матије Бећковића: “Да би бездан братоубилаштва био погубнији и наказнији, нема ни једне куће у Црној Гори чији укућани нису припадали и једној и другој страни и ни једне породице која није подељена на две: нашу и њину. Нема ни једног вође у обе војске који није имао сроднике на противничкој страни.Можда су баш зато те стране једна другу тако бездушно порицале и оцрњивале, а једна мајка рађала два брата, два душманина и
непомирљива противника“.Па и дан-дањи, како сведочи и ова књига, има породица које учествују у прикривању истине кријући сроднике пале на другој страни. Од једног истог народа направљена су два, који се један другог одричу и од којих је један оличење сваког добра, а други сваког зла“-закључио је аутор.

Ко је аутор романа “Црвена Гора“?

Жељко Чуровић је рођен 14.05.1960. године у Бијелом Пољу. Предсједник је и оснивач Удружења “Српска Вертикала“ из Београда. Професор физичког васпитања. Козачки пуковник. Књижевник – аутор пет књига ( “Деведесет три дана борбе од Дрине до Мојковца“, “Опомена“, “Љубавна кажа Микоње Стакина“, “Анђелија“, “Српске саборнице и памтише“). Мајстор каратеа (“3 дан“).Носилац титуле Народни гуслар.Десет година био предсједник Гусларског Друштва “Старац Милија“ из Бијелог Поља. Један мандат био предсједник Скупштине гуслара Црне Горе. Био предсједник Савеза српских гуслара (Србије, Црне Горе и Републике Српске, састављен од 80 гусларских удружења од 2006–2010 године.Бавио се политиком у Црној Гори и био један од оснивача Народне странке Црне Горе и члан Главног и Извршног Одбора те странке, од 1991–1997.године. Такође један од оснивача Српске народне странке 1997–2003.године. Члан Главног и Извршног одбора СНС.Био предсједник клуба одборника Народне странке у бјелопољском парламенту од 1991.до 1997. Био предсједник Општинског одбора Српске народне странке и њен одборник у бјелопољском парламенту.Од 2003 године живи и ради у Београду, са супругом, ћерком, два сина и двоје унучади.

Током вечери учествовали су пјесници Миладин Јоксимовић, Давид Лалић, Вулко Шћекић, Милован Зековић, Радован Обрадовић и Радоје Мишковић познати народни гуслари: Радојица Бугарин, Милоје Бугарин, Вујадин Добрашиновић, Жељко Чуровић, Синиша Петрић, Жарко Поповић и Арсеније  Поповић.

Вече је увеличала својим наступом и пјевачка група Удружења народног стваралаштва “Ђурђеви Ступови“ из Берана.

Наредног дана,  8. августа у цркви Св. мати Параскеве у Горњем Заостру, одржана је литургија а потом  парастос невино страдалим жртвама и припадницима Југословенске краљевске војске у Отаџбини у Другом свјетском рату. Потом је традиционално посјећен гроб војводе Милана Добрашиновића, који је један од покретача овога сабора у Горњем Заостру који је одржава ове године по седамнаести пут. А затим је на саборишту усвојен  Проглас о помирењу међу потомцима сукобљених страна у Другом свјетском рату којега је прочитао историчар Горан Киковић, који гласи:

И ове 2019. године као и предходних шеснаест, овдје се у Заостру код Берана окупљамо се на Сабору помирења и заједништва и шаљемо сваке године поруке мира,слоге и љубави.

Ми, потомци невино страдалих припадника југословенске краљевске војске у отаџбини,сабрани овдје у Горњем Заостру у слободним српским планинама издајем:

ПРОГЛАС

Тражимо од предсједника Црне Горе, Скупштине, Владе Црне Горе  и  осталих државних органа Црне Горе да прихвате нашу руку помирења и да Влада Душка Марковића дозволи напокон подизање споменика комаданту и вођи јулског устанка војводи Павлу Ђуришићу страдалом од усташа у Другом свјетском рату јер бих се тиме подигао споменик и свим нашим прецима који су невино погинулу у другом свјетском рату.

До данашњих дана се ствара лажна слика о многим догађајима Другог свјетског рата као о устанку јула 1941.године у Црној Гори. Устанак у Црној Гори букнуо је 13. јула 1941. године и није избио из “револуционарно-класних“ побуда, већ је то био општенародни бунт против намере Италије да Црну Гору одвоји од осталих дјелова Српскога нароода уз помоћ црногорских сепаратиста. Повод за устанак била је Петровданска скупштина на Цетињу. Током јула мјесеца ослобођен је велики дио Црне Горе. Устанком су руководили официри, угледни људи и народни прваци касније комаданти ЈВу О :Ђорђије Лашић, Бајо Станишић, Павле Ђуришић, Јаков Кусовац и други .

Сваке године подсјећамо јавност и истичемо да нема европских интеграција без братског помирења међу нама, јер давно су наши преци рекли “ко неће брата за брата тај хоће туђина за господара“.

Тражимо и  захтијевамо  већ пуних  седамнаест  година а и ове године понављамо да се и стратишта у Црној Гори обиљеже на достојан начин, јер се то већ двије ипо деценије учињеле власти у Словенији.

Зато и Црна Гора, ако жели да буде демократска и европска држава а то њени званичници стално јавно говоре, мора извршити ревизију  историјских чињеница и аргумената везаних за братоубилачки рат и равноправно третирати и партизански и четнички покрет, јер су оба покрета били антифашистички, а то су учиниле и неке сусједне земље какав је случај у Србији.

Зато се са правом питамо зашто нико није одговарао за злочине почињене у тзв. “лијевим скретањима“ и у Словенији над заробљеницима 1945. године.

Треба и овдје цитирати ријечи академика Матије Бећковића: “Да би бездан братоубилаштва био погубнији и наказнији, нема ни једне куће у Црној Гори чији укућани нису припадали и једној и другој страни и ни једне породице која није подељена на две: нашу и њину. Нема ни једног вође у обе војске који није имао сроднике на противничкој страни.Можда су баш зато те стране једна другу тако бездушно порицале и оцрњивале, а једна мајка рађала два брата, два душманина и непомирљива противника.Па и дан-дањи, како сведочи и ова књига, има породица које учествују у прикривању истине кријући сроднике пале на другој страни.Од једног истог народа направљена су два, који се један другог одричу и од којих је један оличење сваког добра, а други сваког зла.“

Зато, ми потомци невино страдалих  припадника Југословенске војске у отаџбини, захтијевамо од предсједника Црне Горе, Скупштине, Владе и државних органа Црне Горе да се придружи друштву развијених демократских земаља, те да жртвама злочина тоталитарног комунистичког режима у Црној Гори, које су још живе или њиховим породицама, изрази искрено жаљење, разумијевање и признање за њихове претрпљене патње и истовремено отвори процес одговорности и наредбодаваца и извршилаца наведених злочина.

И ове године се сјећамо  ослобођења Берана  од стране Италијанског окупатора чију је стратегију  ослобођења осмислио  војвода Павле Ђуришић, што му признају и комунистички руководиоци Ђоко Пајковић и Радивоје Вукићевић у својим књигама сјећања из Другог свјетског рата.

Данас се  сјећамо  стијељања комаданта Југословенске војске  у отаџбини ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића,  којега је Виши суд у Београду огласио невиним, а  тим чином су оглашени невини и сви припадници ЈВуО, па и комадант Лимских четничких одреда војвода и комадант Црне Горе ЈВуО војвода Павле Ђуришић, који је ослободио Беране 18. Јула 1941.а послије тога је одржана 21.Јулска скупштина у Беранама, прва те врсте у окупираној Југославији и Европи, а тај датум се слави као дан општине Беране.

Ми, потомци страдалих припадника југословенске војске у отаџбини, захтијевамо од Владе – премијера  Душка Марковића, да сходно демократским стандардима који важе у свим земљама демократије, гдје је свима дозвољено право на гроб и споменик да омогући подизање споменика војводи Павлу Ђуришићу, жртви усташког терора и комаданту Тринаестојулског устанка у Беранском крају 1941. године, овдје у Горњем Заостру код Берана и у Беранама, јер је дан устанка 13. Јул државни празник . Изградњом споменика у Беранама отклонила би се неправда која је више од седамдесет година  нанесена овој неспорно значајној историјској личности, а свим припадницима  југословенске војске у отаџбини из Црне Горе подигао заслужен споменик након седамдесет година од њихове погибије.

Овдје ћемо цитирати ријечи Високопреосвећеног  митрополита Црногорско –приморског  Амфилохија који каже: “Покрет отпора у Црној Гори против окупатора од самог почетка расцијепио на онај назван “ национално-четнички“ и други “партизанско-комунистички“. Када би се пак сабрао коначан број пострадалих у Црној Гори у току Другог свјетског рата у борби с Италијанима и Њемцима и оних погинулих у узајамном истријебљивању и уништавању, несумњиво би се показао да је број ових других неупоредиво већи. Та страшна чињеница постаје утолико очевиднија уколико бива сагледана у свјетлости свега онога што се догодило када су комунисти (1944) преузели власт, како у Црној Гори, тако и у цијелој ондашњој Југославији. Црна Гора и ратна и послијератна црногорска стварност заузимају изузетно мјесто у свеукупној ондашњој југословенској драми. Комунистичко истријебљивање (“ликвидирање“) идеолошких противника, под видом “издајника“ и “петоколонаша“, врхуни управо у масовном уништењу, без суда и пресуде, одступивше на “зли пут“ војничке, интелектуалне и духовне елите Црне Горе са бројним престрављеним народом.“

Зато је од историјског значаја по будућност располућене Црне Горе да се ми потомци зараћених страна у Другом свјетском рату помиримо и једном за свагда дође до братске слоге .

Понављамо и ове године као и протеклих година да свијест о историјским збивањима, један је од предуслова да се избјегну слични злочини у будућности између браће. Јер осуда почињених злочина треба да игра важну улогу у едукацији младих нараштаја, а јасан став према прошлости може представљати добру препоруку за будућа покољења.

Ријечи владике Рада нас опомињу на то : “Покољења дјела суде шта је чије дају свјема“.

Ми, потомци невино страдалих припадника југословенске војске у отаџбини, поносни смо на своје претке који су се борили за крст часни и слободу златну, за краља и отаџбину! И били антифашистички орјентисани! За братску слогу и братско помирење међу Србима!

Скуп су поздравили  својим бесједама војводе Милета Павићевић и  Мирољуб Милентијевић из Звечана са Косова и Метохије. Поздрављен је и војвода Слободан Михајловић из дијаспоре. Током свечаности Брану Раднићу, Свету Митровићу и Жељку Чуровићу додијељени су златни ордени Драже Михаиловића првог степена од стране високог војводског савјета које је донио војвода Миодраг Божовић из Бограда. Своје стихове  прочитао је пјесник Душко Недовић, док су током програма наступали гуслари Радојица Бугарин, Милоје Бугарин,Вујадин Добрашиновић, Синиша Петрић, Жарко Поповићи Арсеније  Поповић, госте су током сабора забављали народни пјевачи из Берана и Бијелог Поља.

Срдачну добродошлицу гостима Сабора пожељели су домаћини Брано и Жарко Раднић. Скуп је поздравио бираним ријечима предсједник МЗ Горње Заостро Вучић Добрашиновић. Наредне године домаћин ће бити црквени одбор из Горњег Заостра заједно са пријатељима из Берана.

Аутор текста: Горан Киковић

Нема коментара

Напишите коментар