У Храму Светог Ђорђа у Београду служен парастос славном сердару Јанковић Стојану

У Храму Светог Ђорђа на Бановом Брду у Београду, 31. августа обележен је помен славном српском јунаку и најпознатијем ускоку из Северне Дамације ( предео Равних котара и Буковице) сердару Стојану Јанковићу.

У присуству потомака и поштовалаца парастос вођи далматинских Срба против Отоманског царства у 17 веку, служио је протојереј Витомир Костић који је овом приликом рекао да се трагови српског битисања у Српској Крајини, из времена Стојана Јанковића, али и у наше доба, покушавају уклонити као да нису постојали, па је важно да ми и наша деца негујемо то сећање учећи нашу националну историју.

Скупу су присуствовали и председник Савеза Срба из региона и народни посланик у Скупштине Србије Миодраг Линта и председник Документационо- информационог центра „Веритас“ Саво Штрбац.

Домаћин овогодишњег петнаестог по реду скупа био је професор др Обрад Зелић, који потиче из села Жегари, општина Обровац, одакле је и порекло славног Стојана Јанковића.

„Задовољство ми је што сам домаћин обележавању сећања на једног од највећих имена српске Далмације који је био велики патриота, сердар, војвода и чувени ускок и четовођа, Митровић Јанковић Стојана. Он потиче из ускочке породице Митровића, отац му се звао Јанко Митровић па је у част свог оца променио презиме у Јанковић. Познато је да је он добио највећи орден Св. Марка од Млетака “, подсетио је проф др Зелић нагласивши да је ове године преко 40 људи дошло на скуп, а што је још важније, било је пуно и младих људи.

„Најважније је да се ми окупљамо и чувамо и поштујемо нашу традицију, веру и нашу православну Далмацију и да наша деца то наставе. Важно је знати и говорити о томе да смо ми, Срби, ратовали за интересе Млетачке Републике против Турске. Отерали смо Турке, а добили смо друге господаре из Венеције и нисмо имали своју самосталност. О свему томе говори народна песма у којој се каже „Кадно Турци Котар поробише, поараше дворе Јанковића, заробише Смиљанић Илију, заробише Јанковић Стојана. У Стамбол и’ одведоше Турци, предадоше цару честитоме“, што је читава филозофија живота, јер иако га терају у ропство, он, Србин, турског цара као противника поштује. То могу само Срби“, поручио је проф др Зелић.

Догађају је присуствовала чланица Међународне Академије Никола Тесла и Руске академије друштвених наука историчарка и филозофкиња Радмила Тонковић Војиновић, која је ове године први пут посетила Северну Далмацију и крајеве славног јунака опеваног у епским народним песмама и томе рекла неколико реченица.

„Заједно са Далматинцима, мојим колегама Милорадом С.Кураицом и Мирком Милићем обишла сам Книн, Плавно код Книна, манастир Крку, Крупу, Драговић, Кулу Јанковић Стојана и друга обележја Срба са ових простора. Оно што ме посебно поразило је што нема обележја и нема уписане Куле Јанковић Стојана на туристичкој карти Задра. А када смо дошли тамо упознали смо жену која чува Кулу, то је Наташа, ћерка нашег прослављеног књижевника Владана Деснице, потомка Стојана Јанковића “, испричала је Тонковић изразивши своје утиске са дивљењем према лепоти природе и славне историје ових крајева, Зрмање, Цетине, Велебита… у којима су живели Срби пре прогона и поручила да је важно неговати и чувати српска обележја која су нама остала у аманет, и посећивати их.

Дружење је настављено у ресторану „Узелац“ где је једногласно за домаћина скупа за следећу годину изабран Миле Кнежевић. Окупљање је увеличао гуслар Никола Мојсиловић изводећи потресну песму „Робовање Јанковић Стојана“.

Стојан Митровић Јанковић (1635-1687), у српској народној песми чешће изговаран као Јанковић Стојан, био је управник морлака, сердар Котара, каваљер (витез) св. Марка, коњички капетан, заповедник тврђаве Островице. Прославио се као вођа далматинских Срба против Отоманског царства. Борио се на страни Венеције у Кандијском рату (1645-1669) вођеном између Млетачке републике и Турске за оток Кандију (Крит), као и у Морејском рату (1684-1699), вођеном за Мореју (полуострво Пелопонез у Грчкој). У фебруару 1666. заробљен је на реци Зрмањи у борби против Турака, након чега је одведен у Цариград, одакле је успео да се ослободи након 14 месеци ропства. За војне заслуге и показану храброст у овим ратовима и каснијим биткама, Млетачка република је Стојана Јанковића 1670. године, одликовала Орденом витеза Светог Марка и именовала за каваљера (витеза) Светог Марка доделивши му поседе од преко 100 хектара винограда и ливада и дворац Јусуф-аге Тунића, касније, у народу познатији као „Кула Јанковића“. Стојан Јанковић је опеван у народним епским песмама, а пјесма „Женидба Стојана Јанковића“, надахнула је француског песника Ламартинеа да напише песму „Пад анђела“. Погинуо је 23. августа 1687. године током напада на Дувно.

Стојан Јанковић имао је два брата и једну сестру. Млађи брат Илија Јанковић борио се против Турака, а млетачка власт није успела да га уклопи у свој војно-управни систем. Одметао се у време мира и нападао је турску територију. У јесен 1683. покренуо је велик устанак против Турака у Далмацији након турског пораза код Беча. Предводећи своје чете учествује у походима на Лику и Босну. Отровали су га Млечани 1693. године.

Други, најмлађи брат Стојана Јанковића, Завиша Јанковић (1649—1702), сердар, каваљер Св. Марка, сердар Котара, капетан Обровца, челник морлака, водио је ратне походе у Лику и Босну и доводио досељенике у Далмацију. Посебно се истакао у освајању Книна и Сиња, где је и рањен.

Имао је велико имање, млинове, куће и дућане, а пред крај живота купио је пола острва Олиба.

Његова кћерка Јелена удала се за грчког потпуковника Теодорина Деде, који је понео име Митровића и њихове титуле, пошто није остало више мушког потомства од браће Јанковић-Митровић. Линија Јанковић – Деде наставила је мушко потомство до Илије Деде Јанковића (1818—1874), чија се кћерка Олга удала за Владимира Десницу па су Деснице наследиле породицу Деде Јанковић. Син Владимира и Олге Деснице је Урош Десница, одликован витештвом (каваљерством), сенатор. Био је члан Српске странке у Далмацији, а са Фани Луковић из породице Луковића из Прчња, добио је сина Владана Десницу, касније познатог књижевника.

новинарка „Српског кола“
Весна Пешић