У Новом Саду представљен роман „С Хомером у олуји“ Анђелка Анушића

ЧЕТВОРОКЊИЖЈЕ О СРПСКОМ ПОРИЦАЊУ И САМОПОРИЦАЊУ, РАТУ, ПРОГОНУ И РАСУЛУ


„Ово је први српски роман у коме је транспонован трагични биланс српског порицања и самопорицања у југословенству, ратом, прогоном и расулом крајем двадесетог вијека, уз нечувено бјелосвјетско ружење и блаћење нашега национа, што траје до данас, другим средствима и у друкчијим облицима“, рекао је књижевник Анђелко Анушић на промоцији свога романа С Хомером у олуји у новосадској Градској библиотеци, 22. новембра 2018. године.

Иначе, ово Анушићево дјело је завршница (II, III и IV дио) његовог четворокњижја (кога је ове године објавио Завод за уџбенике и наставна средства у Источном Новом Сарајеву), заснованог првим дјелом романа Гласови са Границе (2016) о, како аутор истиче, „историјској и животној судбини нашега заграничног народа (преко Саве, Дрине и Уне), фокусираног кроз фабулирање једног српског породичног стабла до његовог осмог кољена, од краја XVII стољећа до данас“.

У дупке пуном простору библиотеке, уз надахнуто Анушићево читање одабраних пасуса, његово пропратно пластично представљање појединих поглавља овог обимног романа из којих су бирани фрагменти, о овоме дјелу говорили су и књижевник Радован Ждрале и др Милан Мицић, књижевник и историчар.

„У овом роману-завршници литераризујем, кроз преко четири стотине ликова и стожерну осу дјела – породично стабло Сужњевића, у четрдесет четири ридања/поглавља, Краљевину СХС (прву Југославију), Други свјетски рат, усташки погром Срба у Независној држави Хрватској, другу (титоистичку) Југославију, перфидну асимилацију Срба у СР Хрватској, политичко и друштвено ништење српског идентитета и ћирилице, отворено затирање њихових материјалних и духовних трагова, затим тематизујем хрватски МАСПОК 1971. године који је био хрватска ратна проба за 1991, сепаратистичку харангу шиптара на Косову и Метохији, насилну сецесију Хрватске, Словеније и БиХ из титоистичке брачне заједнице, агресију на српски народ и рат у тим републикама, стварање РСК и РС, потоњи олујашки прогон Срба, њихово пострадање и расуло. Мој наратор и његови бројни помагачи посебну пажњу у овоме роману посвећују културној парадигми, културолошком положају српског народа у бившим, силом отцијепљеним републикама, нарочито у Хрватској, гдје је сурово поништење бића овога народа у његовој идентитетској оси, брисање вјере, националности, азбучног писма и сродних културно-књижевних садржаја довело – најприје до усташког погрома четрдесет прве, потом, пола вијека касније, до брисања Срба из хрватског устава, и посљедично, до рата и изгона остатка овога (недокланог) народа, августа 1995. године“, истакао је аутор романа С Хомером у олуји и додао:

„На овоме примјеру показало се, нажалост, да културном геноциду над једним народом неминовно сљедује и биолошки, што се и десило Србима у НДХ. Јер, од језика, из језика, са духовног, културног и књижевног поља све почиње, то је аутентично српско Косово и Метохија одвајкада, сушт његове сушти – стаче се и растаче један народ, његова грунтовна територија и држава. Ево и документарних, пријесних, што се народски рече, примјера за ово: скрипторови помагачи у моме роману воде, свако засебно, једну врсту дневника, политичког датовника, о томе како се и шта десило и дешавало у насилно отцијепљеним републикама (генеза сљедујућег зла), те током грађанско-вјерског рата у пређашњој држави. Већ 1990. године јавна дифамација СКД „Просвјета“ у Загребу (посљедњег, урушеног стуба српског идентитетског наратива) досеже свој крешчендо, јавни линч челних људи у овоме Друштву (као и у свим у међувремену основаним друштвима истога типа) и прогон др Станка Кораћа (данас жалосно заборављеног) који ће се, само са ручним пртљагом уза се, обрећи у Београду, и ту у подстанарству скончати живот, тешко оболио. Сличну судбину доживјеће и Душан Старевић, предсједник новообновљеног СКД Просјвета, с том разликом што се његова посљедња земаљска адреса находи у његовом родном Бенковцу. У исто то вријеме, тадашњи предсједник Савеза удружења писаца Југославије, књижевник Слободан Селенић, саопштава медијима да од „заказане скупштине Удружења нема ништа, јер су долазак на њ отказали, сецесионистички, редом: Хрватска, Словенија, БиХ. Убрзо послије овога, из Удружења књижевника БиХ, из његовог челног муслиманско-хрватског руководства, а без сагласности српских писаца, стиже у парламент ове републике приједлог/захтјев „да се из постојећег грба ове републике избришу два снопа жита и два димњака, те да се у средишњи дио овог амблема стави један од средњовјековних грбова босанске државности“!



Радован Ждрале је казао да српска књижевност, српски писци још много дугују својој националној историји, а заправо, нашој књижевности, да је подоста још крупних, незаобилазних тема које чекају своју литераризацију, за разлику, на примјер, од других европских народа (попут Француза, Руса, Нијемаца, Италијана, Уједињеног краљевства, Пољака, Швеђана, Данаца) чији су писци још у 19. вијеку књижевно „обрадили“ историјске апорије етноса коме припадају. У овој области не заостају ни данас. „Анђелко Анушић један је од заиста малобројних, а у области којом се литерарно бави – свакако је први наш савремени српски писац који се латио крупне, велике наше историјске теме, теме заграничних Срба, како он то воли рећи, не би ли надомјестио оно што је досад пропуштено. И у томе је успио, давши своме историјском роману његову пуну књижевну мјеру, дјелу које је, слободно то можемо рећи, његово животно дјело“, оцијенио је Ждрале.

Књижевник и историчар Милан Мицић је рекао да сасвим оправдано стоји рецензентова опаска о Анушићевом роману да је „посриједи један од великих романа попут Времена смрти или Тихог дона“. Он је, затим, додао да „ова књижевна прича о свеколиком страдању српског народа, историјским тмушама кроз које је прошао онај његов дио у заграничју водених појасева Саве, Дунава и Дрине, још једном отвара питање да ли ћемо на све то завући главу у пијесак, или, пак, најозбиљније почети промишљати своју будућност“. Ридања Анушићевог наратора он је означио „као грчевите плачеве, дрхтаво дахтање пишчевих бројних ликова и јунака под прекомјерним теретом историје и његових (иностраних) несмиљених кројача на простору Балканског полуострва“, и са посебним занимањем говорио (између бројних) о лику Светозара Здјелара, сељана са Суве међе, „чија мудра бесједења у егзистенцијално проблематичним, иновјерно затрованим животним ситуацијама, његови савјети далекосежних домашаја, падају као у бунар, нестајући у бездну, без свога жељенога а насушнога катарзичног еха“.

Одговарајући на питање откуда Хомер у наслову његовог романа, Анушић је појаснио да „овај грчки пјесник проводи његовог приповједача и његове помагаче кроз кругове пакла историјске и политичке стварности двадесетог вијека, који су содомногоморно вихорили над српском кућом насред друма“.

Редакција Српског кола

Нема коментара

Напишите коментар