У Подгорици одржан округли сто ”Српски народ у Црној Гори у новим околностима”

СРПСКИ НАРОД У ЦРНОЈ ГОРИ И ОДНОС НОВЕ ВЛАСТИ ПРЕМА ЊЕМУ

Историјски подвиг народног саборног хтјења да се сруши однарођена клептократска власт након скоро тридесет година њеног бездушног пустошења Црне Горе, материјалног и духовног, остварен је, али се у новим условима поставља круцијално питање: шта нам је чинити да свенародна жеља за слободом, правдом и једнакошћу не постане Пирова побједа?

Сваки добронамјерни и здравомислећи човјек у нашој држави не може а да о томе не промишља и да не пожели да изрази свој став, у настојању да својим предлозима допринесе унапређењу општег добра за све људе, без обзира на њихове цивилизацијске разлике проистекле из историјског трајања људи на овим просторима. Зато сам, у свим досадашњим јавним наступима и прије политичких промјена које су недавно дошле, ријечју и пером заступао једино могућа исходишта, посебно за обесправљени српски народ у досадашњој Црној Гори, не скривајући се ни иза каквих нон пејпера, већ увијек одштампаним текстом или књигом, потписаним именом и презименом, па ћу то учинити и овога пута. Проговорићу, таксативно, о недопустивости досадашње праксе да су се само права српског народа, загарантована Уставом као највишим правним актом, систематски, циљано и бескрупулозно укидала, како би се по науму монтенегринског идеолошког наратива, чији је родоначелник и промотер актуелни предсједник Мило Ђукановић, створи црногорски национални идентитет, али овог пута као контрапункт свему ономе што је он значио у досадашњој историји Црне Горе. Усмјереним ка поништавању и затирању свега српског, низом насилних законских промјена, намјера је била да се октроише, овога пута једном за свагда, e да bi замишљена нова Црма Гора кораком од седам миља ушла у западноевропски цивилизацијски круг, ”очишћена” од њене досадање ”ружне историје”, за чије су лице искључиво заслужни ”српски окупатори”. Ништа мање од тога!

Једино се тако може разумјети бесловесна мржња и учинковитост досадањих велможа да почине толика недјела. Да их само набројимо па ће свакоме бити јасно колико су се били осилили и шта су све били наумили:

– избрисали су Србе као конститутивни народ из Устава Црне Горе,

– иако већински, протјерали су српски језик из образовног система и наругали се себи самима (када би марили за срамоту!), да васпоставе карикатурални тзв. црногорски језик,

– у јавном простору затрли су употребу ћирилице као примарног српског писма,

– прегласавањем у Скупштини Црне Горе ”оспорили” су, вјерују, најблиставији народни политички подухват у историји Црне Горе – Подгоричку скупштину 1918. године,

– медијским спиновањем политичких истомишљеника протурали си, а и даље то чине, безочну лаж о Србији и ”српским окупаторима” Црне Горе,

– деценијама су ускраћивали могућност запошљавања српских кадрова у државној администрацији (првосуђу, полицији, државној безбједности, образовним, културним и здравственим институцијама),

– криминал и корупцију су довели до системске појаве, какве нема нигдје у савременом свијету, наравно у развјенијим демократским државама Европе,

– бескрупулозним понашањем, по моделу ”Олује”, по сваку цијену хтјели су да елиминишу Србе из политичког утицаја (тзв. Државни удар челника Демократског фронта био је предигра за већи, надали су се, и коначни обрачун са непоћудним Србима – прогоном СПЦ усвајањем тзв. Безакона о вјерским слободама) …

Још много би се могло набрајати, али је и оволико премного да бисмо јасно уочили

на шта су све досадашњи властодршци били спремни у намјери да се коначно обрачунају са српским политичким фактором у Црној Гори!

Зато, када се историјски промишља о положају српског народа у Црној Гори, ваља знати да је комунистичко једномуље наслиједила клептократија Миловог режима и да се посијана зла тешко могу искоријенити преко ноћи. Ипак, уколико се снажно и искрено буде ушло у обрачун са овом пошасти, јасно ће се искристализовати очекивани искораци који могу довести до слободе, уставноправне једнакости свих грађана (овог пута без изостављања Срба!), побољшања њиховог материјалног положаја и доступности да сваки грађанин може да каријерно напредује према својим квалификацијама, знању и радном ангажману, а не искључиво преко лојалности партији на власти. У том циљу, посебно за српски народ, најпречи послови у промијењеним околностима су:

– суштинско реорганизовање образовног система и школских програма (као историчар тешко подносим бестидно фасификовање историјских чињеница и досадашњу погубну праксу да се на лажима васпитавају млађе генерације, да се примјерице Свети Сава као школска слава не врати у црногорске школе а да се учи о српској кривици за геноцид у Сребреници, да нема српских књижевних великана у ђачкој лектири, да се истрајава на ”изучавању” непостојећег црногорског језика чак на нивоу универзитетске Катедре, итд.),

– враћање Србима Уставом загарантованих права конститутивног народа,

– неодложно провођење пописа становништва ове године са свим елементима који реално осликавају бројност српског народа, без застрашивања и уцјена ”како треба да се изјашњавају” грађани о свом националном идентитету,

– коначно пречишћавање фамозног бирачког списка који је годинама генерисао побједе ДПС, унапријед фаворизованог непостојећим гласовима проистеклим из таквог неуређеног и лажног документа,

– доношење Закона о држављанству усаглашеног са стандардима Европске уније а не према пројекцији милогорске нације у циљу политичке асимилације српског народа,

– интензивирање насушно потребне борбе против криминализације црногорског друштва, усвајањем Закона о поријеклу имовине и неселективном примјеном, држећи се једино исправног става да се криминалцима не гледа кроз прсте уколико покривају високе државне функције, јер је уистину највећа пљачка баш код оних који су имали највећу, ничим ограничену власт (зато су кадровске промјене у судству, тужилаштву, полицији, војсци, државној безбједности sine qua non сваке будуће праксе од чега зависи будућа успјешна реафирмација снаге државе да свој народ заштити од мафије, распрострањене у свим сегментима црногорског друштва), итд.

Могло би се још штошта додати, али за крупан подухват као што је реорганизација посрнуле државе ваља знати да је сваки корак, макар у нашој свијести изгледао као ”мали”, довољно велики, јер ће дати резултат само ако му је усмјерење правно ваљано и политички поштено.

Горан Киковић,

историчар,

потпредсједник СО Беране и

предсједник Српске народне одбране Васојевића и Лимске долине

Нема коментара

Напишите коментар