У Србу обиљежен Дан устанка у Хрватској
ВЕЋ ВИЂЕНО
У организацији Српског народног вијећа (СНВ) и Савеза антифашистичких бораца и антифашиста Републике Хрватске, у подножју споменика устанку у Србу, пред готово хиљаду људи, обиљежен је Дан устанка народа Хрватске. Било је ово подсјећање на 27. јул 1941. године, када је становништво личког краја, након вишемјесечног звјерства над невиним цивилима, женама и дјецом, одлучило да се оружано супротстави усташкој фашистичкој солдатески, ударној војној формацији регуларне војске НДХ . Као и ранијих година, испод споменика групица од неколико десетина припадника Аутохтоне Хрватске странке права (АХСП) одржала је контра скуп прозивајући организаторе скупа, али и државну власт на челу са премијером Пленковићем која, како су навели, подржава овај „четнички дернек“.
У Срб су рано ујутро почели пристизати гости, они позвани и они којима се Србљани, али ни организатори нису обрадовали предвођени Драженом Келеминцем, предсједником АХСП. Док су се око споменика чуле партизанске корачнице, праваши су са свог разгласа пуштали Томпсонове пјесме.
КОРИЦА: СПРЕЧИТИ ОЖИВЉАВАЊЕ ФАШИЗМА
Ништа ново, понавља се то годинама у назад, али је ново то што и на једној и другој страни број оних који долазе у Срб да , свако на свој начин, обиљежи овај дан, има све мање. Ревносни полицајци РХ су успјели да их све изброје , тако да је по њиховом званичном извјештају, оних који су овај дан прослављали било 600, а протестаната, одвојених на сигурној раздаљини, десет пута мање. Углавном су ту били и исти говорници, а рекло би се да им се ни текстови изречени ранијих година на овом мјесту, не разликују много. Било је и ријетких изузетака, у мањем броју, као на примјер говор др Хрвоја Класића, професора Филозофског факултета чије ријечи хрватски медији готово нису поменули у својим извјештајима, за разлику од, на примјер, онога што је рекао челник праваша.
Освјежење, у правом смислу те ријечи, био је наступ антифашистичког хора „Наша пјесма“, под водством Срђана Атанасовског из Београда, за ову прилику састављеног од локалног становништва и учесника Антифа-кампа, који је у Србу недељу дана пред овај скуп одржан у организацији СНВ-а и Мреже антифашисткиња Загреба.
На свој начин пажњу присутних привукао је наступ борца НОР-а Јове Корице. Говорећи у име делегације Удружења бораца, потомака и поштовалаца 6. пролетерске дивизије ‘Никола Тесла’, говорио је о ратном путу ове јединице и жртвама датим за слободу.
„Ми борци, потомци и поштоваоци НОР-а, али и други поштени грађани Хрватске, дужни смо, а самим тим и у обавези смо, да се у свакој прилици и на сваком мјесту супроставимо и покушамо да спречимо поновно оживљавање екстремног национализма и шовинизма, највећег зла у историји човјечанства“, рекао је, између осталог, деведесетогодишњи Корица, поздрављен бурним аплаузом присутних.
Након њега, скупу се обратила и Рајка Рађеновић, замјеница начелнице општине Грачац, гдје Срб сада територијално припада.
„Они који доље галаме, односно протествују против Дана устанка, неће нас спријечити да обиљежимо годишњицу устанка против НДХ. Умјесто да држава троши новац на повратак избјеглица, обнову и електрификацију, она троши на осигурање нас који бранимо уставне вриједности. Цивилне жртве једнако нас боле и за нас су све исте. Међутим, правимо разлику између НОБ-а и НДХ, партизана и усташа, добра и зла”, рекла је Рајка Рађеновић.
ПУПОВАЦ ЈЕ ДОСТА ГОВОРИО, А НИЈЕ РЕКА` НИШТА, МЕСИЋ НИЈЕ ГОВОРИО НИШТА, А ПУНО ЈЕ РЕКА`
Фрањо Хабулин, предсједник Савеза антифашистичких бораца, рекао је у говору окупљенима подно споменика да “усташка држава није била хрватска држава“ и да “актуална власт овај догађај заборавља.“ Осврнуо се и на дочек Хрватске репрезентације у Загребу, по повратку са свјетског првенства, истакавши да је долазак „једног“ пјевача ондје било “бесрамно коришћење сјајног успјеха у политичке сврхе и једноумље с црним предзнаком“.
На обиљежавању 77. годишњице Дана устанка био је и предсједник СНВ-а и заступник у Хрватском сабору Милорад Пуповац. Новинарима је рекао да је позвао и чланове Владе на овај скуп. „Звали смо представнике Сабора, Владе и предсједницу, али неки очито сматрају да се антифашизма довољно сјетити само једном годишње, на обиљежавању у Брезовици. То што сам дио владајуће већине не значи да намећем вољу већини“.
Осудио је контра-скуп и примјетио да странка која га је одржавала, иако нема подршку већег броја грађана, често добива огроман простор у медијима.
„Данас се тврди да у Хрватској треба бити мјеста само за десне и зато прича о антифашизму не стаје и неће стати. Дуго се говори да су се устаници дигли против државе, а они су устали против зла које је та држава почела проводити самим проглашењем. Почеле су масовне егзекуције у Гудовцу, Глини, Банском Грабовцу и другдје. А онда Јадовно, па овдје у околним селима неколико стотина мушкараца, жена и дјеце у походу усташке војнице… Сјећамо се свих страдалих и у Бротњу и у Боричевцу, неовисно о броју, и молим вас да се минутом шутње сјетимо свих њих. Слава и покој и недужним Хрватима и Србима који су страдали на овим просторима 1941. године“, закључио је свој говор Милорад Пуповац.
Скупу је присуствовао и Стипе Месић, бивши хрватски предсједник и почасни пресједник Савеза антифашистичких бораца и антифашиста Републике Хрватске, али се није обратио присутнима.
На споменик устанку вијенце су положили делегацијње, СНВ-а, Амбасаде Републике Србије у Хрватској, општине Доњи Лапац, антифашисти из Задра и неких других хрватских и српских градова, као и чланови Савеза комуниста Хрватске, како их је најавила Анета Лалић, водитељка програма. Делегације Удружења бораца, потомака и поштовалаца 6. личке дивизије такође је положила вијенац на овај споменик, али на још 14 споменика антифашистима Лике, о чему ћемо опширније писати у наредном броју.
По завршетку програма, ваш репортер силазећи степеницама са мјеста гдје се одржавао скуп, забиљежио је ријечи крупнијег старијег човјека у личкој капи, који је са својим прјатељима коментарисао дешавања на тек завршеном скупу : „Пуповац је доста говорио, а ништа није река*, а Месић ништа није говорио, али је много река*…“, додајући да док год буде долазио Месић и број Срба око споменика ће бити све мањи.
Текст и фотографије : Жељко ЂЕКИЋ
Др Хрвоје Класић, доцент на Филозофском факултету у Загребу
МОРАМО ГОВОРИТИ ИСТИНУ
Један од ријетких говора који се разликовао од осталих био је др Хрвоја Клaсића, рекавши у уводу да је историчар, али да неће говорити о историји, иако нас она управо на примјеру онога што се овдје догодило може пуно тога научити.
„Догађаји из љета 1941. године, показују какви могу бити односи међу људима. Показују да људи једни према другима могу бити звијери, да могу бити злочинци, да сусједи преко ноћи могу постати убојице. Али исто тако догађаји из љета 1941. показују да људи могу бити браћа, да могу сурађивати једни с другима, да људи могу помагати једни друге, гинути једни уз друге. Зато како бисмо избјегли онај први сценариј морамо заувијек говорити што је била злочиначка НДХ, ко су били Анте Павелић и Макс Лубурић. Али исто тако морамо с поносом говорити ко је био Гојко Половина, ко је био Марко Орешковић, ко су били хиљаде младића и дјевојака који су дали своје животе, како их други не би изгубили. Нажалост, ми се већ годинама, на оваквим мјестима попут Срба, попут мог Сиска, попут Јасеновца, попут Јадовна, не окупљамо само какао би се присјетили прошлости, ми се окупљамо, јер смо забринути за будућност. Забринути смо за живот у друштву у којем је нормално да улице носе имена по усташким политичарима, у којем се дижу споменици усташким војницима, и у којем се нормално по улици и стадионима узвикују искључиво усташки поздрави. Није нормално да се на оваквим мјестима окупљамо под оволиком пратњом полиције. То није нормално друштво. У таквом друштву не желимо живјети и зато се окупљамо и данас и окупљаћемо се док год нас има. На крају, нећу дужити, само бих послао поруку онима који воде ову државу. Знамо ми добро да су многи од вас прешућивали, игнорирали, неки и потицали рушење оваквих споменика и не морате се замарати са нашом прошлошћу, јер очито о њој не знате пуно, или не желите знати пуно. Не морате се замарати обнављањем споменика, ми знамо како ћемо поштивати наше хероје. Оно o чиму вас молим да бринете је оно што морате обновити. Обновите Лику, обновите Кордун , обновите Банију , покажите да ови људи који овдје живе, живе у 21. вијеку. Покажите да њихови животи вриједе једнако као животи свих осталих грађана Републике Хрватске, тако ћете показати поштење, ако не према нашој прошлости, барем према нашој будућности“, обратио се, присутнима овај професор историје, побравши највећи аплауз.
ЗАШТО ЈЕ САДА ДРЖАВНИ ПРАЗНИК 22. ЈУН, А НЕ 27. ЈУЛ?
„Након недјеља изложености усташкој репресији, становништво личког краја 27. српња 1941. одлучило је подигнути устанак. Устанак је букнуо координирано, с обје стране горњег тока Уне, на територију југоисточне Лике и југозападне Босне“, наводи Српско народно вијеће и додаје како се до распада Југославије, тај датум обиљежавао као Дан антифашистичког устанка у Хрватској. Иако више није државни празник, данас се он обиљежава у славу антифашистичке борбе као реакције на суставну репресију за вријеме НДХ“, саопштило је СНВ. У Социјалистичкој Републици Хрватској, 27. јул службено се славио као Дан устанка народа Хрватске, а након осамостаљења Хрватске тај је празник укинут, а државни празник сад је Дан антифашистичке борбе, који се слави 22. јуна у спомен на оснивање Првога сисачког партизанског одреда и почетка организиране антифашистичке борбе у Хрватској.
