У Сребреници није затечено живих Срба

Познати српски историчар и истраживач Миливоје Иванишевић је рекао Срни да је био међу првим цивилима који је на Петровдан, 12. јула 1995. године ушао у ослобођену Сребреницу у којој није затекао живих Срба, ни цивила нити ратних заробљеника, а на опште запрепашћење представници УН су одбили захтјев генерала Ратка Младића да УН преузму бригу о напуштенм муслиманским цивилима.

– Нажалост, у Сребреници није било живих Срба, сви који су остали у граду су убијени. Посљедњу српску жртву, старицу Иву Мирковић, жену од преко 80 година, нашао сам заклану вјероватно претходне ноћи на улазу у једну од вишеспратница близу полицијске станице – истиче Иванишевић, који је оснивач београдског Института за истраживање српских страдања у 20. вијеку.

Он подсјећа да је у Сребреницу ушао у деликатној ситуацији међу првима захваљујући ратном пријатељу С.П, једном од команданата у Братуначкој бригади и носиоцу Ордена “Милош Обилић”, са својим сином Бошком и двојицом бораца у аутомобилу београдских регистарских таблица БГ-859-237 на Петровдан 1995. године, а у Београд се вратио 23. јула.

– И затвори су били празни. Убијени су и сви српски ратни заробљеници. То је био најважнији, поражавајући, утисак. Толики покољ нису починиле ни преци данашњих убица, тада у униформама усташа у Другом свјетском рату. Сребреница без иједног живог човјека српске националности – наводи Иванишевић.

МУСЛИМАНСКЕ ИЗБЈЕГЛИЦЕ ХРАНУ, ВОДУ И ЉЕКАРСКУ ПОМОЋ ДОБИЛЕ ОД СРПСКЕ ВОЈСКЕ

Друга чињеница, коју помиње Иванишевић, која је у извјесном смислу била и схватљива, представљали су муслимански/бошњачки заробљеници без личних докумената којима би могли потврдити свој идентитет.

– Сви су се служили лажним именима, а за провјеру и идентификацију није било ни услова, нити времена. Један холандски војник ми показује муслимана који му се једном представио као Мухарем, а други пут као Омер. Да није учествовао у покољу по српским селима и у Сребреници не би морао да лаже и да се крије – оцјењује Иванишевић.

Трећа незаборавна успомена је, каже он, огромна маса муслиманских избјеглица, о којима нико није ни покушао да преузме бригу.

Уплашеним и успаниченим женама, старцима и дјеци, кад су их њихови напустили, једино је, додаје Иванишевић, преостало да заштиту, храну и воду, чак и љекарске услуге потраже у кампу Унпрофора од пожртвованих, али немоћних Холанђана.

– Све што им је требало добили су од српске војске и локалних цивилних власти. На опште запрепашћење представници УН су одбили захтев генерала Ратка Младића да УН преузме бригу о муслиманским цивилима. Зато је та огромна маса пала на леђа српским војним и цивилним властима и пожртвованим младићима холандског батаљона – прича Иванишевић.

Према његовим ријечима, Срби су, да би спријечили хуманитарну катастрофу која је била на видику, потрошили све што су имали у својим радњама и магацинима.

– По скоро несносној врућини посебно је била велика потреба за водом и у кампу је даноноћно дежурала цистерна. Пекаре у Братунцу, Скеланима, Милићима, Зворнику и Власеници остале су без брашна. Хљеб и брашно су довлачени из Србије. Чак су и продавнице у градовима Републике Српске остале без хљеба. Све што је набављано прво је достављано муслиманским избјеглицама – прича он.

СРБИ СЕ НИСУ СВЕТИЛИ

У то вријеме, послије три године тешких страдања, српска страна је, оцјењује Иванишевић, учинила највише што се од ње могло очекивати.

– Изостала је освета и непријатељски однос и породице муслиманских злочинаца имале су третман као недужна цивилна лица која су се стицајем околности нашла у невољи. Да су се муслимани тако понашали према српским цивилима хиљаде њих би данас било у животу – истиче он.

Истина, каже Иванишевић, у муслиманском кампу је стално долазило до инцидената, свађа, међусобних оптуживања, па и физичких обрачуна, убистава и самоубистава, а појединци су кидисали не само један на другог, већ и на српске војнике и Холанђане, који су стално нешто пословали и настојали да им помогну.

– Ништа необично за огромну масу од више десетина хиљада нервозних, преплашених и избезумљених стараца и жена са дјецом на ужареном јулском сунцу. И овдје су мушкарци били без личних докумената, а неки и у димијама. Измишљали су своја имена и обмањивали и Србе и Холанђане приликом прављења спискова за храну, превоз, обућу или љекарске услуге – наводи он.

Четврто, и најважније, каже Иванишевић, било је понашање српске војске, јер се Срби нису светили.

– Нико од цивила није из освете, а још мање зато што је муслиман, убијен од неког припадника Војске Републике Српске. А многи од тих војника имали су за освету сијасет повода – додаје он.

Иванишевић истиче да је био нормалан и оправдан страх и паника који су владали по селима међу муслиманским живљем, јер су добро знали шта су њихови војници, њихови рођаци, очеви и браћа учинили мјештанима, дојучерашњим комшијама у српским селима, а муслиманске куће су биле пуне опљачкане српске имовине.

Он подсјећа да је српска војска у борбама око Сребренице заузела четрдесет три муслиманска села са десетинама хиљада уплашених и успаничених мјештана, углавном дјеце, жена, болесних и старих особа.

– Чињеница да није било масовне освете ни покоља муслиманског становништва изазвала је невјерицу и запрепашћење не само у Сарајеву, већ изгледа још веће у Вашингтону. То што муслимани нису имали цивилних жртава било је највеће изненађење рата не само у БиХ, већ и на просторима бивше Југославије – наводи он.

Иваншевић истиче да су се у шоку нашли и планери НАТО пакта који су изгубили пресудан разлог за своју акцију против Републике Српске.

– Срећом да то нико ни у Вашингтону, нити у Сарајеву није очекивао. Да су само тако нешто претпоставили, они би се побринули да се остваре слутње Алије Изетбеговића и у селима би се нашло 5.000 убијених цивила. Како бисмо се тек тада бранили да нисмо криви!? – каже Иваношевић.

СРПСКА ГРЕШКА – НИСУ ОБАВИЈЕСТИЛИ ЈАВНОСТ ДА СУ МУСЛИМАНИ ПОБИЛИ СРБЕ У СРЕБРЕНИЦИ

Као општи утисак, Иванишевић наглашава да је велики пропуст и ненадокнадива грешка српских државника и политичара што ни тада ни касније нису обавијестили јавност да су у Сребреници муслимани за вријеме своје владавине поубијали све Србе.

– А, осим мјештана, стрељали су и српске ратне заробљенике. Ако они за то нису одговорни, нису одговорни ни Срби за њихове заробљенике. Нажалост, наши предсједници и њихова пратња су занемарили српске жртве или за њих тада нису знали, а изгледа да не знају ни данас – истиче Иванишевић.

Он наводи да су се српски званични представници снисходљиво извињавали муслиманима и упорно доносили вијенце и цвијеће, што је у Србији, а и у свијету створило утисак да су Срби, а не муслимани починили покољ цивилног становништа.

– Такво понашање је у великој мјери допринијело стварању култа лажи који још доминира и на домаћој и на међународној сцени – наглашава он.

Иванишевић истиче да су Срби муслиманским цивилима, којих се затекло неколико десетина хиљада, обезбиједили воду, храну, медицинску помоћ и на крају их чак и превезли до њихове територије.

– Нису допустили да одрасли муче себе и дјецу, пјешачећи неколико десетина километара по врелом јулском сунцу – наводи он.

Нажалост, додаје Иванишевић, муслимани су српске цивиле, како у Сребреници, тако и у селима, поубијали, а због тога се нису ни кајали ни извињавали ни тражили опроштај, нити су доносили цвијеће на гробове људи које су убили јер они убиства Срба, као и у претходним ратовима, нису ни сматрали злочином.

Преузето са: РТРС

Нема коментара

Напишите коментар