Удружењe Дурмитораца у Београду промовисало књиге посвећене родном крају

 

ТРАГОВИ ПРЕДАКА

У склопу манифестације Дани Дурмитора у Београду, 9. априла, у пуној сали Дома РВИ, промовисане су књиге “Записи и сјећања“ и „Свитања“  Тихомира Бадњара и епска пјесмарица „Дурмитор и Дурмиторци“ Стевана С. Бадњара и Стевана В. Бадњара, као и монографија „Дурмитор национални парк” Владе Вујисића. О књигама Тихомира Бадњара врло надахнуто су говорили новинар и писац Будо Симоновић и новинарка и књижевница Наташа Лучић, приређивач књиге “Записи и сјећања“.  Иако је био „самоук и недоук“, како рекоше  уводничари, са само два разреда школе, Бадњареви вриједни записи из Тепца, остаће  вишеструко корисно свједочанство не само Тепчанима, него и  хроничарима, етнолозима и језикословцима који буду изучавали обичаје и догагађаје овог краја.

ДА ГЕНЕРАЦИЈЕ ПАМТЕ

Удружење Дурмитораца у Београду обновљено је 16.04.1993. године, окупљајући Београђане поријеклом из дурмиторских општина; Жабљака, Шавника и Плужина, ради дружења, узајамног помагања и чувања сјећања на историју и традицију дурмиторског краја. Раније, како би организовано помагали свом родном крају, који је био један од најнеразвијенијих крајева у Краљевини Југославији, Дурмиторци су у Београду основали своје удружење под називом „Удружење Дурмитораца у Београду основано 1939. године“, које је у ратним временима угашено. Удружење више година за редом организује „Дане Дурмитора“ у Београду, а то је учинило и ове године.

Другог дана овогодишње манифестације, након вече раније одржаног културно-умјетничког програма, а затим завичајне вечери, Дурмиторци су имали чиме изаћи пред своје сународнике. Са оним што се у тим крајевима највише цијени и поштује, а то је ријеч. Била она усмено изговорена или „стављена“ на папир. Те ријечи и та дјела остаће упамћена генерацијама, а баш међу присутнима их је било много измјешаних.

Зато не чуде ријечи Томаша Ковијанића, предсједника Удружења да би ове књиге, а посебно „Записи и сјећања“ Тихомира Бадњара, требало да има свака кућа као реликвиј, јер описују догађаје и обичаје из историје ових крајева.

„Циљ нашег Удружења је да промовишемо писце и дјела, као и стручне и научне раднике како бисмо у будућности били сигурни да ће генерације које долазе наставити плодну традицију нашег краја. Управо дјело Тихомира Бадњара не представља само скуп забиљежених прича, као и његових личних рукописа, него на једном мјесту сабира вријеме од 500-600 година уназад. Све је то било у рукописима, али је на несрећу у пожару изгорјело. Међутим, велики дио тога културног блага сачуван је код Тихомировог сина Петра у Београду и он је добио у аманет да то приреди. Како се сада види имао је зато добре воље и снаге, тако да данас имамо те рукописе преточене у књиге“, истакао је, између осталог, Ковијанић.

Сигурно један од најзаслужнијих да ово дјело види свјетлост дана јесте Петар Бадњар, а почетак стварања овог дјела је почео случајним сусретом са новинарком Наташом Лучић која се бавила истраживањем рада Народне књижнице Слога из Подгоре, какве, како је рекла, није било у цијелом дурмиторском крају.

ПАМТИША И ЉЕПОРЕК

Тако се и дошло до имена Тихомира Бадњара чији је вриједан рукопис страдао прије десетак година када је изгорила стара кућа Бадњара у Подгори. Захваљујући Петровој архиви настала је и ова књига, а он од превеликог узбуђења на промоцији готово није могао да прозбори ни неколико ријечи.

О Бадњаревом стваралаштву говорио је писац и новинар Будо Симоновић описујући његов и живот краја у коме је рођен и стварао, наводећи да кад су Тепци имали 240 кућа, тада их је у садашњем општинском средишту Жабљаку било једва седам.

„Тихомир, велики знатижељник, природно обдарени памтиша и љепорек, заљубљеник у прошлост, не само свог братства и племена, већ дурмиторског краја у цјелини, настојао је да што више тога запише. Да све то што је сазнао, чуо и научио у вијеку не умре са њим, већ да то остане тврди и неизбрисиви траг, биљег и путоказ уз помоћ којег се може стићи до прага историје и поуздано дознати како је некад било“, рекао је, између осталог, у веома обимном и квалитетном осврту Симоновић, посебно наглашавајући његову вољу да све то запише и напише „онако како умије“.

Обимно, опширно и надасве са љубављу, о овој књизи је говорила и већ поменута Наташа Лучић посебно истичући Бадњареве Приповјетке из живота, Занимљивости из прошлости, Шаљиве и насљедне народне приче, циклусе пјесама, од лирских до дјечијих, као и неколико епских пјесама. Њихови аутори су били Тихоморов отац Стеван Видаков и чукундјед Стеван Симов, обојица у своје вријеме познати епски пјевачи и гуслари.

„Сигурна сам да ће овај рукопис успјети да нас подсјети на трагове предака. Постоји тренутак у ком записи и сјећања оних што су умјели да не забораве, засјају у својој пуној величини. Рукопис пред вама је управо такав, јер нас учи да је једна од суштина рађања, постојања и трајања у једном кратком времену – остављање, не било каквих, него достојанствених трагова потомцима у насљеђе. Зато вам ове три књиге предајемо у руке, не само зарад пуког ишчитавања, већ да би свако за себе из њих потражио себи занимљиве одговоре“, закључила је Наташа Лучић, још једном се захваливши на томе што је баш њој припало повјерење да приреди ове рукописе за штампу.

У паузи између двије промоциије Милан Ковачевић је уз гусле отпјевао двије пјесме из Бадњаревог дјела. Не чуди зато што су на бранику трагова предака стајале и гусле, а како и сам Тихомир подсјећа у пјесми „Гуслар и гуслари“ да: „гусле памте, ништа не оставе, издаји се свакој супроставе“.

ДУРМИТОР ИЗНАД СВЕГА

У другом дијелу вечери, предивним пејзажима Дурмитора, кроз слајдове нас је провео мр Владо Вујисић. Како рече, стицајем околности рођен у Словенији, обилазећи тамошње планинске врхове заволио је природу, а сам сусрет са Дурмитором за њега је био страствени загрљај из кога  до данас није успио да се извуче. Небројени број пута са разних страна попео се на њега, упознајући сву љепоту ове планине од Црног језера до највиших врхова.

Монографија садржи 400 одабраних фотографија, а има укупно описаних 90 планинских рута, као и 80 успона на 40 врхова. Књига има 528 страница и двије мапе Дурмитора, описе пет кањона и три ријечне долине, 18 језера долина, површи, превоја, а представљени су и Национални парк Дурмитор, град Жабљак и масив Дурмитора. Ову књигу треба прегледати, тешко је препричати, али је можда најбоље узети да вам буде приручник приликом посјете овој планинској љепотици.

Завршавајући веома успјешну промоцију наведених књига предсједник Удружења Томаш Ковијанић се још једном захвалио свима који су помогли да ова капитална дјела за дурмиторски крај изађу пред читаоце, а посебно породици Бадњар.

Ковијанић је на крају све присутне позвао да дођу са својом дјецом, унуцима, родбином и пријатељима, на славу Удружења, Пренос моштију Светог Саве 19. маја, у истоимени храм на Врачару.

Промоција је завршена коктелом и дружењем.

 

Текст и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ

 

This is box title

 

МИЈУШКО БАЈАГИЋ, ПРЕДСЈЕДНИК ОПШТИНЕ ПЛУЖИНЕ

НАЈБОЉИ СУСРЕТ У ПОСЉЕДЊИХ ДВАДЕСЕТАК ГОДИНА

„Ово што је Удружење Дурмитораца организовало у ова претходна два дана било је на највишем нивоу и изузетно ми је задовољство што сам присуствовао овим данима. Ми оваквим манифестацијама преносимо на млађе генерације неке обичаје које не би требало заборавити, а ако они као ови вечерас остану још у писаној форми тиме је успјех свега већи. Двадесет година за редом сам присутан на оваквим скуповима, али желим да истакнем да је посјећеност овога пута била масовнија, програм и организација су били на највишем нивоу и једино што ми преостаје да пожелим да ће наредни сусрети бити још бољи“, рекао је за Српско коло, непосредно по завршетку овог скупа, Мијушко Бајагић.

Нема коментара

Напишите коментар