Васка Радуловић: Бити Србин у Хрватској није лако али је осјећај неописив!

Книн живи 365 дана у години, а не само оних пар дана који су медијима, углавном онима са стране, занимљиви. У Книну људи раде, дјеца иду у школу, вртић, једни се рађају док други умиру, сунце излази и залази. Као и свагдје, каже Васка Радуловић новинарка из Книна. Одличан је познавалац прилика у Книнском крају. На стотине прича је забиљежила, снимила, обрадила, На питање како данас живе Срби у Книну, рећи ће вам да то питање не воли, те да би најпоштенији одговор био – да живе као и свугдје у свијету.

“Ако кажем тешко, па реците ми гдје је то данас лако, ако ме питају како је то данас бити Србин у Хрватској, ја ћу рећи можда тешко, али је осјећај неописив. Бар мени. Живи се тешко, а највећи проблем Срба у Хрватској, бар гледано из неке моје перспективе је то што нас је мало, што нас је из године у годину све мање. И то је оно што је суштински наш највећи проблем. Све остало може стати у категорију уобичајено. Ко се изборио да нађе посао ради, ко није имао ту могућност, нашао је неко самозапослење, имате јако добре примјере младих људи, а то је оно што волим да истакнем, који су из те своје љубави и повезаности са родним крајем, дошли ту да свједоче да се може живјети. Значи ко хоће тај и може. Начина увијек има. ” збори Васка.

Наиме, ако постоји љубав као повезница, љубав према родном крају, онда да, и у Книну и Книнским селима, може се пристојно живјети. Јер данас су друга времена, данас много тога можете радити од куће, ту су и европски фондови ако се желите бавити пољопривредом или туризмом, битно је да желите. Да хоћете. Да стварно имате жељу. И вољу, каже наша саговорница.

“Ако чекате прилику да вам неко понуди посао, да каже, дођите овдје, јер вас ту чека посао, то нећете добити, Али бојим се да то ни у великим срединама, па ни у оној из које ви долазите то није опција, да чекате да вам неко понуди и добар посао, и добру плату и кућу, тога нема. Оно што мислим да је предност, да људи који су се овдје вратили, било какве околности да су на то утицале, јесте да су у предности, јер су свој на своме, имају своју кућу, свој комад земље, који је, како нам је показала и протекла пандемија, и рат и криза, и све оно што се у свијету данас дешава, да је тај комад земље драгоцјен, а тај комад земље смо ми наслиједили, захваљујући нашим прецима. Када погледате сада овај наш крај и села око Книна и када видите све ове сухозиде, онда никако не можете игнорисати чињеницу да су то наши преци својим голим рукама крчили, да би ми данас имали башту, и да би ми данас могли преживјети.” додаје Васка.

На питање да ли данас млад човјек у Книну и Книнском крају има перспективу, Васка одговара питањем: “Гдје то данас млад човјек има перспективу? По мени, то зависи од тога какве су наше животне амбиције, каква су наша хтијења, какви су наши путеви, шта ми у ствари хоћемо од живота. Перспективе има тамо гдје је човјек види. Да ли данас можемо рећи да је лако некоме ко већ има посао? Да ли су ти њихови послови сигурни? Да ли су сви они који су отишли одавде у Ирску, Њемачку, Швајцарску отишли на сигурно? Ја нисам политичар, па нећу сада рећи да је наш излаз у туризму, пољопривреди, сточарству… Широк је тај дијапазон, Колико год ми данас живјели у малим срединама, ипак живимо у времену када се пуно тога може радити од куће, гдје из малог села можете радити за неку инострану компанију, јер имате интернет у селима, што више није ријеткост. То нам је некако ова протекла пандемија понајбоље показала. Опет кажем, има изгледа, све зависи од тога шта у ствари желите.” Истиче наша саговорница.

Занимало нас је да ли су представници Срба урадили довољно да би управо Срби живјели боље? Да би сви живјели боље. На то наша саговорница одговора, да су, из њеног угла гледано, сигурно могли више. “Сигурно је да јесу могли више и боље. Е сад, у њихове улоге не залазим, нити се питам нити одлучујем, али имам тај критички став, и мишљења сам да увијек може и више и боље. Шта је ту проблем? Проблем је, по мени, можда у томе што су маргиналне ствари постале приоритети. Навешћу само један примјер. Има то везе са политиком, Наиме, ако се питање Срба у Хрватској, своди само на годишњицу обиљежавања Олује, дане страдања, онда то није комплетна слика. Јер, људи који су се вратили или живе овдје, не живе ту само три четири дана годишње, када се дешава обиљежавање годишњице Олује, обиљежавају дани страдања и тако, људи овдје живе још 360 дана у години” каже Васка Радуловић

Данас је веома тешко задржати људе на родној груди, јер једноставно не можете пробудити у људима нешто ако они то немају, каже Васка, одговарајући на питање како задржати људе тамо гдје су рођени, тамо гдје су им сви, од памтивјека живјели.

“Тај осјећај повезаности, истински осјећај повезаности и љубав према родном крају је нешто што осјећате или не. Млађе генерације од нас, које нису имале то искуство одрастања на овим просторима, њима то треба приближити. Али не на неки површан начин. Као што сам малоприје поменула ту слику о животу Срба на овим просторима, како је погрешно то везивати за ових пар дана обиљежавање Олује када се стави фокус на Србе у Хрватској, тако је погрешно да и млади тај осјећај за родни крај, за завичај, за дједовину, за претке, за цркву, вежу на том неком површном нивоу, у периоду када дође љето, па кажу хајде идемо десет дана у Книн, у Полачу, у било које село овдје. Онда дођете ту, и кажете, ха супер, ту смо, брзо ћемо стићи до мора, то није тај осјећај. Морате им приближити неке друге ствари, неке друге вриједности, да би они то можда сутра осјетили. Све је до нас, до васпитања, до неких наших животних одредница, погледа како ћемо ми то сутра доживјети.

Ја увијек кажем има једна сјајна мисао коју је изрекао покојни професор Жарко Видовић, можда ју нећу вјеродостојно цитирати али иде мислим овако, Завичај и родна кућа имају једну тајну димензију, а то је један осјећај бесмртности, буђење осјећаја бесмртности, континуитета присутности предака, и непролазног дјетињства код човјека, и то је мени суштина свега.” збори Васка.

На крају упитали смо, шта ју, након свих испричаних прича, а било их је неколико стотина, још увијек мотивише да пише нове приче. Васка одговара да још увијек у њој има довољно снаге јер су то људи то заслужили, својим животима, својом жртвом и својим недаћама кроз које су прошли.

“Сва њихова страдања, сва њихова борба за опстанак, су једноставно заслужили да буду показани и приказани ономе ко то жели да види. Можда ја погрешно видим ствари, али мислим да је вриједност и суштина управо то. Управо та људска мука, људска судбина, људска патња, и оно на шта је човјек заиста спреман или неспреман, да се ухвати са двије руке и ноге кроз живот. Ми живимо у таквом времену, да је много тога данас неискрено, површно, сјај, бљештавило и да је људе лако привући с тим. Постали смо једна маса, са којом се врло лако управља, којој се нуди један лажни осјећај сигурности, комфора, а негдје несвјесни да је све то пролазно као што смо и ми пролазни, и да је то све једно велико ништа” закључује новинарка Васка Радуловић онаква какву ју знамо, искрено и отворено о животу у Книну, у причи која би вјероватно могла бити Путоказ многима, не само овдје, већ свагдје тамо гдје још увијек имамо недоумицу – којим путем кренути, које Путоказе, као своје препознати.

Преузето са: banija.rs