Васкрс у Врлици 2025.

Древни васкршњи обичај – Чување Христовог гроба

Сваке године за време васкршњих празника цркву Св. Николаја у далматинској варошици Врлици (подигнуту 1618.) посети неколико стотина верника. Ово је импозантна бројка за Врличку Крајину при чињеници да, на простору од Врлике до Сиња, живи свега око 300 Срба. Разлог за окупљање народа у врличкој светињи, поред духовне компоненте прославе Васкрса, налази се и у неговању или боље речено у практиковању вишевековног васкршњег обичаја – чувања Христовог гроба.

Са прађедовског огњишта протерани Врличани нису се одрекли свог културнoг и духовнoг наслеђа већ су у Батајници основали Удружење Чувара Христовог гроба и здушно учествовали у подизању више храмова. Сходно називу удружења, наставили су са јединственим начином обележавања Васкрса у Српској православној цркви и то, у приличној мери, представили јавности у Србији. Такође, добили су и стручну, културно-историјску верификацију древног васкршњег обичаја, пошто је 18. јуна 2012. Чување Христовог Гроба уписано у Регистар нематеријалног културног наслеђа Републике Србије при Етнографском музеју у Београду.

Није наодмет да се, у краћим цртама, подсетимо ко може да буде Чувар Христовог гроба (у локалном жаргону – Гробар) и каква је његова улога током васкршњег празника. Од давнина основни критеријуми за учешће у дружини чувара били су: да се ради о угледном пунолетном момку или млађем ожењеном мушкарцу искључиво са врличког подручја, утемељеном у православној вери и који поседује одговарајућу народну ношњу. По устаљеној вишевековној традицији, на Велики петак – за хришћане најтужнији дан у години – Чувари Христовог гроба – одевени у препознатљиву врличку ношњу са заденутим оружјем, окупљали су се у цркви Св. Николаја у Врлици како би изабрали харамбашу. Из тог разлога, из околине Београда пут Далмације упутило се више десетина како Чувара, тако и њихове родбине и других земљака.

За то време за украшавање Христовог гроба у цркви Св. Николаја побринуле су се: попадија Бојана Пријић са кћерком Теом, врличка снајка Таис Батица пореклом из Бразила, Невенка Стојић и Марија Преочанин.

У поподневним часовима на Велики петак љета Господњег 2025. на зборном месту у парохијском дому храма Св. Николаја окупило се 29 Чувара од којих су:

-девет пореклом из Цетине: Ђуро Четник са сином Стефаном, Дејан Баришић, Душко Баришић, Данијел Батица, Никола Врањеш, Јован Милаш, Арсен Преочанин и Миле Преочанин;

-шест из Маовица: Драган Петковић са синовима Бојаном и Дамјаном, Гојко Цвитковац, Милан Ђ. Цвитковац и Милан С. Цвитковац;

-пет из Цивљана: Ђуро Смиљанић са сином Стефаном, Жељко Шарац са сином Немањом и братанцем Марком;

-четири из Отишића: Никола Јовчић, Миљенко Крунић, Славенко Крунић и Синиша Пртљага;

-двоје из Врлике: Горан Арнаут са сином Јанком;

-двоје из Гарјака: Петар Шкрбић са сином Василијем;

-један из Косора – Ђуро Арнаут.

Импозантна бројка од наведених 29 имена Чувара, уз два малишана  – Војина Гајића и Андреја Загорца (оба пореклом из Отишића) убедљиво је највећа од како је обичај враћен у његово извориште – Врлику. То свакако представља велики успех новоизабраног руководства удружења Чувара Христовог гроба које иде утабаном стазом својих предака, а који су у тешким временима чували и цркву и вернике. Прошлогодишњи харамбаша Јован Милаш је отворио састанак са једином тачком дневног реда: – Избор новог харамбаше. После краће расправе, једногласно је за новог харамбашу изабран Миљенко Крунић. Он се захвалио на указаном поверењу и замолио Чуваре да покажу максималну посвећеност и дисциплину приликом обављања стражарске дужности. Иначе, задатак харамбаше ја да, по војничким правилима, построји, упари и успостави почасну стражу са јужне и северне стране плаштанице која симболизује Христово скидање са крста, целивање, помазање уљем, умотавање и спуштање његовог тела у гроб. Смена страже врши се на свака три минута и то без ремећења Божје службе, тако што харамбаша дискретно уведе у храм два нова Чувара и благим ударцем кундака пушке о под, сигнализира старој смени да уступи своје место поред плаштанице. Током страже Гробари одају утисак да их прожима дубоки верски осећај на мученичку смрт Исуса Христа, а који истовремено подстиче њихову истрајност у чувању Христовог тела све до момента васкрснућа. О томе колико појава кршних Динараца и њихово витешко држање са репликама пушака и кубура поред Христовог гроба значи верницима, излишно је трошити речи. Имати члана фамилије у Гробарима – својеврсној Христовој гарди – одувек је на врличком подручју била ствар престижа.

У стара времена у сиромашној Далматинској Загори народна ношња је представљала право богатство, а поједини њени делови спадали су у богат мираз. За одежду Чувара која је тешка скоро 20 кг. користио се материјал од сукна, вуне и чоје, а китила се разним украсима (набављани су у Венецији), шарала везом и прошивала златним концем. Израдом комплетних ношњи већ дужи низ година успешно се бави Славенко Крунић из Батајнице, а занимљиво је свакако да од њега поједине делове наручују и Гробари римокатоличке вероисповести из Врлике.

О аутентичној вишеслојној, живописној ношњи која се и данас баштини, а која заузима значајно место у Етнографском музеју у Београду, најречитије сведочи следећа слика.

Родбинска веза међу Гробарима

Посебну драж овогодишњем празнику Васкрсења Господа и Спаса нашег Исуса Христа у Врлици дали су Гробари који су повели и своје потомство. Први на родбинској листи је новоизабрани председник удружења Чувара Христовог гроба – Драган Петковић који је повео оба сина: Бојана и Дамјана. Сви имају стаж у чувању Христовог гроба, Бојан осам пута, Драган пет – шест (први пут 1989), а Дамјан два. Данас су први пут заједно што је са нескривеним задовољством пропратила Драганова супруга Бојана одн. мајка Дамјана и Бојана. Драган је нагласио да су Петковићи у Маовицама генерацијама предњачили међу Гробарима, а даље речи заглушила су црквена звона обележавајући прославу Васкрса.

Горан Арнаут је рођен и одрастао у Врлици, па се са радошћу укључио међу Чуваре и – у педантно затегнутој одећи – нагласио да овим чином даје лични допринос очувању традиције и обичаја које треба да преузму нова покољења. Дошао је са петнаестогодишњим сином Јанком који је стасао за Чувара (коме је отац мало помагао да подеси одежду), те изразио велико задовољство што је део тима почасне страже.

Ђуро Смиљанић и његов син Стефан су, поред ревносног учешћа у давању почасне страже, показали завидно умеће у игрању Врличког кола на платоу испред парохијског дома.

Ђуро Четник и његов син Стефан су били шкрти на речима на једној, али на другој страни исказали су запањујућу приврженост обичају Чувања Христовог гроба. Елем, они су од Великог петка до Васкрса држали стражу у цркви Св. Николаја у Врлици, да би на Васкршњи понедељак у храму Св. Спаса у Цетини (без смене) стражарили сво време трајања свете Литургије.

Настављајући традицију својих предака на скупу Гробара нашао се и Жељко Шарац са сином Немањом и синовцем Марком. Жељко није могао да одоли, а да не засвира на диплама попут његовог оца Петра.

Редован међу Гробарима је и поуздани Петар Шкрбић који је овом приликом повео и свога сина Василија, а који се у врличкој ношњи прекалио на минула два врличка прела. Петар је нагласио да братство Шкрбића на овим просторима живи 270 година, да је обновио кућу и редовно из Земуна долази у Гарјак.

Међу пристиглим рођацима запажени су и Цвитковци из Маовица. Милан Ђ Цвитковац и Милан С Цвитковац су се до сада облачили десетак пута, да би се по први пут у одежди Чувара нашао и стричевић Гојко Цвитковац. Његови преци су се пре скоро 100 година колонизовали у Бачку у Липар, а зов завичаја и позив рођака утицали су на Гојка да се, на племенит начин у својству Гробара, запути у постојбину својих предака.

Поред Гробара пажњу верника привлачиле су и четири девојке у народним ношњама из засеока Баришићи, од којих су три кћерке Дејана Баришића, а четврта је Весна Баришић. Према Дејановим речима једанаести пут се облачи, а ови дани су му најмилији због учешћа својих кћери: Василије, Доротеје и Селене.

Из здравствених разлога Зоран Загорац из Отишића није могао да се придружи Гробарима али се искупио тиме што је довео малишана – сина Андреја.

Из истог села поносни деда Мирко Гајић је довео унука Војина одевеног у народној ношњи, а његова кћерка Жељана довела је своју изузетно комуникативну, знатижељну кћерку – Ану Калањ – најмлађег учесника обученог у врличку ношњу. Оба малишана су равноправно са одраслима укључени у почасну стражу, а истакли су се тиме што су заједнички беспрекорно, уз благослов свештеника Лазара Пријића, читали молитву Оченаш.

Данијел Батица се родио и 32 године живео у Лондону, да би недавно живот у светској метрополи заменио кудикамо мирнијом атмосфером у обновљеној кући у Цетини. Са њим је пристигла и животна сапутница Таис, пореклом из Бразила која се прво крстила на извору реке Цетине, да би се потом венчали у цркви Св. Николаја у Врлици.

Прослава Васкрса у порти цркве

Након завршене свете Литургије, испред иконостаса са свештеником – оцем Лазаром Пријићем – начињена је заједничка фотографија, а затим и поред цркве, да би се колона Гробара запутила ка шатору постављеном поред парохијског дома где је уприличена трпеза љубави. На том путу звуком традиционалног, народног, пасторалног инструмента – дипли, времешни Жељко Миливојевић из Полаче разгалио је срца свих Врличана.

 

Пошто се народ сабрао под шатором отац Лазар Пријић је изразио задовољство што се окупило мноштво народа, уз констатацију да нас је сваке године све више и више. Ставио је нагласак да треба у већем броју да присуствујемо богослужењима. Скренуо је пажњу да данас и римокатолици славе Ускрс, па у случају да их сретнемо треба им честитати празник. Захвалио се Гробарима који су се одазвали у великом броју и што су припремили ручак за оволики број људи. На крају беседе честитао је празник над празницима са сверадосним поздравом Христос Воскресе.

Харамбаша Миљенко Крунић је поздравио око 120 присутних Врличана и пријатеља Врличке Крајине и захвалио се свима који су допринели величанственој прослави Васкрса, првенствено новоизабраном председнику удружења – Драгану Петковићу и групи од десетак људи који су га пратили. Већи одзив Гробара је резултат наше слоге и јединства, а посебно радује већи број младих – нагласио је харамбаша. По завршеном излагању харамбаша Крунић је уручио захвалницу удружења свешетнику Лазару Пријићу, као и његовој супрузи Бојани.

Реч је потом узео председник удружења Драган Петковић и изразио задовољство са великим бројем људи који су испунили парохијско двориште. Заложио се за чување традиционалних, породичних вредности и предложио да отишићка љетна слава прерасте у скуп православног народа Цетинске Крајине. Изнео је план развоја удружења у четири правца: први – рад са младим нараштајем, други – обнаваљање ношњи, трећи – формирање мушке и женске пјевачке групе под вођством Драгане Томић и четврти – увежбавање омладине за играње Врличког кола. На крају уручио је захвалницу мајстору Слободану Петковићу најзаслужнијем што је осветљена црква Св. Николе, потом пројектанту Сави Цвитковцу који изгара у врличким активностима и на крају најстаријем члану удружења Илији Зеленовићу. Оправдано одсутном Зорану Стојићу захвалницу је преузео свештеник Лазар Пријић и исту ће му накнадно уручити.

Од Велике Суботе рефлектори обасјавају цркву Св. Николаја

На излагање Драгана Петковића надовезао се свештеник Лазар Пријић и појаснио да се Спасовдан на Цетини другачије прославља него у нека старија времена, као и да је црква на извору реке Цетине постала туристичка атракција коју треба искористити. Свако место би на лето могло да нешто организује после службе у цркви. Примера ради, заживела је служба у капели у Засиоку код Сиња где се деценијама није држала, редовно се служи у цркви Св. Тројице на Уништима иако нема крова, као и поред минираног храма Св. Јована у Дабру.

Ван утврђеног протокола Милена Винчић Медош је честитала рођендан председнику удружења Драгану Петковићу и отпевала пригодну пјесму.

Под препуним шатором, по обичају прво су конзумирана јаја офарбана у црвену боју која симболишу радост и васкрсење, а потом су се на менију нашли врлички уштипци, далматинска пршута, качкаваљ, јагњеће печење и капула, као и колачи.

У импровизованом културно-музичком делу програма истакнуту улогу имао је гуслар Дејан Баришић, који је по општој оцени присутних знатно напредовао у свирању и пјевању. Такође, пажњу присутних свирком дипли привлачио је симпатични брка – Жељко Миливојевић, који је повремено користио и двојнице. Неколико ојкачких пјесама извео је уиграни отишићки тандем у саставу: Мирко Гајић и Душко Рађен, уз огромну подршку Марије Борковић, док је репертоар крајишких пјесама извео трио у саставу: Лазар Дујаковић, Милан Стојић и Стефан Смиљанић. Да васкршња прослава не прође без Врличког кола побринули су се Ђуро и његов син Стефан Смиљанић, као и снајка Радојка Јевтић Смиљанић.

Закључак

Од сијасет позитивних утисака учесника васкршњег окупљања православног народа на Васкрсу у Врлици изабрали смо неколико упечатљивих. Председник Српског националног вијећа Сплитско-далматинске жупаније Божидар Симић је истакао да је прослава Васкрса у Врлици значајан догађај за народ Цетинске Крајине и Српску православну цркву. По његовим речима Чувари Христовог гроба су постали институција у овом делу Далмације. Додао је да је сачувано језгро Чувара и да је настављен његов рад, да обичај успешно преносе на младе нараштаје што је гаранција очувања његовог културно-хисторијског значаја. Први пут на Васкрсу у Врлици обрела се четворочлана делегација сложне православне заједнице из Метковића, захвалила се на гостопримству и могућности да присуствују вишевековном обичају Чувања Христовог гроба и позвала домаћине у  узвратну посету.

Међу првима повратницима 2000 године из избеглиштва у родну Цетину био је Борис Вуковић Зеко који редовно долази на Васкрс у Врлику и нагласио да никад није било више народа него данас. Драган Радиша, пореклом из Подосоја истиче да од 2013. није изостао са васкршњег скупа у Врлици (осим за време Короне), те наглашава да је првих година било само три Гробара, а да смо данас, на понос Врличке Крајине, догурали до 30 Чувара.

На почетку излагања домаћин Милан Стојић је апострофирао значај догађаја јер се на Васкрс окупи велики број људи, малтене онолико колико укупно има православаца у врличкој парохији. Са доласком Чувара прослава Васкрса постаје најважнији догађај у Врличкој Крајини, а за пријем великог броја гостију треба се припремити у чему су успоставили добру сарадњу са Чуварима који изнесу главни терет. Изразио је наду да ће се још неко вратити на огњиште, јер и повратак једног човека пуно значи.

Први пут у Врлици био је млади богослов Лазар Дујаковић и током служби заузео место за певницом (повремено су му помагали Милан Стојић и његова супруга Невенка). Понео је феноменалне утиске присуствујући обичају Чувања Христовог гроба, наводећи да није имао представу како силно и моћно изгледа одело Чувара, као и да претпоставља да су кроз одело људи напредовали и у духовном смислу.

Међу сабраним народом било је радознале дечице узраста од пет – шест година, па до оних из позније животне доби од 75 – 76 година, од којих су неки седећи присуствовали служби.

Христос је победио вечног непријатеља који се зове смрт и тиме нам дао подстрек да се и ми силније ухватимо у коштац са нашим непријатељем који се испољава у себичности и самољубљу.

Недвосмислена оцена учесника васкршње прославе је да обичај Чувања Христовог гроба надилази црквене оквире те да представља прави драгуљ у ниски бисера културно-историјског наслеђа српског народа Врличке Крајине, као и да су Врличани положили испит из области не само његовог чувања, веч да су на добром путу да то оставе у аманет млађим нараштајима.

Христос Воскресе!

На Томину недељу

Љета Господњег 2025. Милош Мељанац

НАПОМЕНА:

Део фотографија преузет са група: Врлика – Васкрс 2025, Чувари Христовог гроба, Православна парохија врличка, затим Врлика и Цетинска Крајина, као и од Горана Арнаута и Милана Стојића.

Захваљујем се на помоћи у припреми материјала за текст оцу Лазару и његовој супрузи Бојани, свим Чуварима, Врличанима и пријатељима Врличке Крајине. Посебну захвалност исказујем према гостопримству браће Саве и Милана Цвитковца из Маовица и ретушеру фотографија Милораду Антонијевићу из Београда.

Преузето са: www.vrlickakrajina.org.rs