Веритас: Хрватски генерали још на слободи упркос злочинима над Србима

Међу особама које су убиле хрватске оружане снаге у овој акцији је 56 жена, осморо дјеце и 75 људи старијих од 60 година, а расвијетљена је судбина само 162 жртве.

У саопштењу се наводи да је 1. маја 1995. године на ову област која је била под заштитом УН против западнославонских Срба, са око 15.000 житеља и око 4.000 војника, кренуло више од 16.000 припадника хрватских оружаних снага.

Заштитне снаге УН, на вријеме упозорене од хрватских генерала, повукле су се на безбједна мјеста, препуштајући своје штићенике на милост и немилост агресору, а народ западне Славоније, сјећајући се Јасеновца из 1941. године и Пакрачке Пољане из 1991. године, кренуо је у егзодус према Републици Српској.

На путу према „мосту спаса“ до ријеке Саве, сустизале су их авионске бомбе, маљутке из хеликоптера, топовске гранате и снајперски меци, док су рањеници клани или гажени тенковским гусјеницама.

Међу несталима се води још 121 особа, од којих су 52 цивила, укључујући 24 жене.

У тој акцији највише су страдала два села са претежно српским становништвом: Медари са 22 жртве, укључујући 11 жена и троје дјеце, и Пакленица са 20 жртава, укључујући два брачна пара: Пантелију /77/ и Верицу /68/ Ковачић и Петра /76/ и Десанку /70/ Вукотић.

Најтеже је страдала породица браће Вуковић из Медара: Ранко његова супруга Анђелија и њихова дјеца Горан /11/ и Гордана /8/, те Милутин и његова супруга Цвијета и њихова ћерка Драгана /7/.

Око 1.450 припадника Српске војске Крајине /СВК/ је заробљено, већина на превару уз помоћ заштитних снага УН, од којих су многи прошли тешка психичка и физичка малтретирања у Бјеловару и Вараждину.

Хрватски судови су осудили велик број заробљених Срба на дугогодишње казне затвора за сваковрсне ратне злочине, које су издржавали у злогласном затвору Лепоглава, а неколико десетина заробљеника прошло је вишегодишње специјалне тортуре злогласне Лоре у Сплиту.

Преживјели цивили који нису могли или нису жељели напустити своја огњишта смјештени су у логоре за цивиле, а за то вријеме православни храмови и српска имања су опљачкана, опустошена и уништена.

Ускоро су и ови цивили, уз помоћ заштитних снага УН и хуманитарних организација, превежени у Републику Српску и Србију, а до сада се вратило тек 1.500 људи, углавном старије доби, док су се остали расули по цијелом свијету.

Хрватски генерали Лука Џанко, Маријан Марековић, Младен Круљац и бригадир Стјепан Гашљевић, који су по налогу сада покојних Фрање Туђмана, Гојка Шушка, Јанка Бобетка, Имре Аготића и Петра Стипетића, испланирали и извели акцију под звучним називом „Бљесак“, још су на слободи, овјенчани славом хрватских националних хероја.

Резолуцијом 994 од 17. маја 1995. године, Савјет безбједности УН затражио је од Хрватске да повуче своје снаге из зоне под заштитом УН, а од сукобљених страна да се повуку из зоне раздвајања успостављене Загребачким споразумом о примирју из 1994. године, али је Хрватска то игнорисала.

Све наведене чињенице биле су познате и Хашком тужилаштву, које никада није отворило интензивну истрагу за злочине у тој акцији, као што ни Савјет безбједности УН никада Хрватској није увео казнене санкције зато што је, као чланица УН, извршила агресију на заштићену зону организације којој је и сама припадала.

Али је зато Хашко тужилаштво, већ непуна три мјесеца касније, 25. јула 1995. године, оптужило тадашњег предсједника Републике Српске Крајине Милана Мартића због тога што је 2. и 3. маја 1995. године „за одмазду издао наређење војним органима РСК да гранатирају Загреб“, усљед чега је погинуло шест цивила.

Мартић је оптужен јер се при том „није придржавао закона и обичаја који регулишу вођење рата“, за које дјело га је Хашки трибунал правоснажно и осудио на 35 година затвора.

Пред националним правосуђима Хрватске, Србије и БиХ, против припадника хрватских оружаних снага покренуто је неколико кривичних поступака за злочине над Србима у тој акцији, који нису одмакли даље од предкривичне фазе.

С друге стране, у марту прошле године, у загребачком Жупанијском суду неправоснажно су у одсуству осуђени Милан Мартић на седам година затвора и Милан Челекетић на 20 година затвора.

Осуђени су због „осветничког ракетирања хрватских градова /Загреба и Карловца/ након војно-редарствене акције Бљесак“, иако су испаљивање ракета наредили у току извођења хрватске агресије и као упозорење да обуставе своју акцију на српску област под заштитом УН.

Хрватски судови су били много ефикаснији и у парничном поступку по тужби сестара Радмиле и Мирјане Вуковић за накнаду штете због убиства оца им Милутина, мајке Цвијете и сестре Драгане, одбивши њихову тужбу уз образложење да убиство њихових родитеља и сестре није ратни злочин већ „ратна штета“, за коју држава не одговара.

Сестре Вуковић суд је обавезао да држави плате парнични трошак у износу од око 3.200 евра.

– Уз дужно жаљење свих ратних жртава, већ 26 година постављамо иста питања: ко то и зашто прави разлику између цивилних жртава у Загребу и Окучанима и по ком критеријуму међународни и национални судови процјењују ко и када крши законе и обичаје који регулишу вођење рата? – наводи Веритас.

Преузето са: РТРС