АКТУЕЛНО:

Владимир Бурсаћ: Корак ка истини о Гаравицама

На традиционалном помену жртвама Покоља за време Независне Државе Хрватске на Гаравицама сам био 2016. године. Тада сам упознао чланове Завичајног удружења ”УНА” из Бањалуке, који су 2010. године у Бањалуци организовали Први округли сто ”Гаравице 1941.г”, издали ”Зборник саопштења, свједочења и докумената о Гаравицама”[1] на 300 страна на српском и енглеском језику, обновили и од 2010. године сваке године организовали ово тужно и свечано окупљање потомака страдалих на Гаравицама, представника  јеврејске и ромске заједнице, свештених лица и по неког представника органа Републике Српске и Града Бања Луке који је обезбеђивао аутобуски превоз из Бањалуке до Бихаћа. Људи попут Небојше Куштриновића, Бошка Стојисављевића, Бошка Кантара, Милана Крајиновића и других, су годинама у миру и тишини, организовали овај помен, обезбеђивали све потребне дозволе за јавни скуп и сагласност од кантоналних власти, Града Бихаћа и полицијске управе. Помен је организован у прву суботу након св.Илије, почетком августа тако да су сви заинтересовани унапред знали када ће се он одржати. Тај датум је изабран као спомен на  ”Велики покољ” како се у народу означавала кулминација убијања на Гаравицама од 27.07.-05.08.1941.г

Након помена 2017. године стижу обећања са највишег нивоа власти Републике Српске како ће страдање на Гаравицама ући у календар обележавања Владе Републике Српске и како ће га убудуће организовати кабинети и протокол Владе (Одбор за његовање традиције ослободилачких ратова). Помен 2018. године је због заузетих термина и обавеза власти, помјерен за септембар, организован у сред тадашње изборне кампање. Био је много богатији, са бином, озвучењем, билбордима, гардистима у свечаним униформама, много службених возила, службеницима Владе Српске и њених органа, од којих већина никада није ни чула за Гаравице нити зна шта се ту догађало. Због свега овога и због тамо изреченог  помен је више личио на предизборни митинг, него на једно тужно и свечано окупљање ради сјећања. Двије су последице таквог развоја догађаја: прва је велика медијска бука и нелагода која се развила у медијима у вези одржавања Помена на Гаравицама ове 2019. године. Не добијање сагласности за одржавање помена, тешке речи, међусобна оптуживања, претње, острашћени и нетрпељиви коментари грађана оба ентитета на саопштења, показују колико смо сви ми још далеко од разумног размишљања и поступања. Погоршање односа између два ентитета у БиХ, не бих ни помињао. Друга последица је што многи који су раније долазили на Помен, чак и неки организатори, размишљају да не желе да буду пуки декор и украс на помену који ће организовати људи који долазе службеним возилима. Изгледа да људи схватају да је до сада било много манипулација са жртвама на Гаравицама и да не желе да буду део још једне манипулације.

О себи ћу рећи само још слиједеће: на Гаравицама су ми убијена двојица прадедова,  Никола Дивјак стар 53 године и Милан Бурсаћ стар 38 година. Тамо је страдало укупно 7 мушких глава из шире породице. За време цијелог рата 13 мушкараца из шире породице је изгубило живот, само један као борац и са пушком у руци. Давно сам схватио, да би се и мени исто догодило, да сам јула 1941. године  живио у Дољанима. У суботу 26. јула 1941. године чланови усташког роја из села Ћукови (Анте из Жегара, Хилмић, Војић, Миралем Куленовић звани Шуњић) су у засеоку Луке, села Босански Дољани сакупили 18 мушкараца. Рекли су им да оду до Железничарске куће на Штрбачком буку да се упишу и да ће све бити добро. Сеоски поп, украјински унијат (претходни парох у селу је био Илија Тинтор чије мучење и страдање у Бихаћкој кули је забиљежено) је ове усташе данима доводио у село, водио их на црквени торањ који је служио као осматрачница и никога из села није упозорио. Чак је људе упућивао да иду да се упишу. Једини члан КПЈ у том тренутку у селу је био Адолф Челик, Словенац, минер, који је такође сваки пут дочекивао усташе и са њима се нешто договарао. Ни он никога није упозорио. Ухваћени људи су ноћ провели у Железничарској кући, која је имала телефонску везу са Бихаћем. У недељу 27.јула ујутру, возом је одведено 17 људи за Бихаћ. Једини од њих се вратио Павле Пава Машановић, будући политички комесар Прве бихаћке чете и Треће крајишке бригаде Николе Карановића. Враћен из Бихаћа, кажу људи. А Никола, Милан и њихови рођаци и комшије се никада нису вратили из Бихаћа. Доста о мени. Сада ћу говорити о Гаравицама.

 Гдје су Гаравице?

То је простор западно и сјеверно-западно од центра Бихаћа, удаљен свега 3-4 километра од центра града.  Тамо су се до априла 1941. године  налазили природни канали и јаруге речице Клокот, лијеве притоке Уне, ливаде и шумарци. Тај предео је био у власништву породица добровољаца из Првог свјетског рата, али је одлукама НДХ, одузет без права накнаде и испражњен од житеља. Први убијени Срби у Бихаћу су били Солунски добровољци (Бојић Петар из Горијевца, са кућом на добровољачкој земљи у Луговима код Бихаћа је са двојицом комшија убијен између 27.априла и 01.маја 1941.г од стране Химзе Бишчевића из Заваља, и сва тројица су затрпани на  ђубришту војне касарне у Жегару). На лијевој обали речице Клокота се налази Каменица (некада Карађорђево село) или Гаравице.  На десној обали Клокота се налазе Уљевите или Муљевите баре и омање брдо Главица на којем је данас комплекс споменичких скулптура. Још мало на исток, јужно од пута за Бихаћ, близу некадашњих кућа Бубала су Церавци. То су стратишта на којима су затрпани убијени Срби.

Шта су Гаравице?

Мјесто за извршење смртне казне коју је изрицао Пријеки суд за Велику жупу Крбава и Псат са сједиштем у Бихаћу. Овај суд је именован 17. јуна 1941. године и одмах ту ноћ је прва  група виђених бихаћких Срба (око 20 људи, ту су били предсједник Окружног суда, директор гимназије, лекари, инжењени, трговци) који су ухапшени почетком јуна мјесеца и држани у Бихаћкој кули, одвежена камионом на ликвидацију. Ови људи су убијени у Рисовачкој јами/пећини/греди, покрај села Рисовца, сјеверно од Крњеуше. Наредне и слиједећих ноћи, камиони са затвореним Србима из Бихаћке куле су отпремани за Рисовац, оближња мјеста или чак и Јадовно. Овај Преки суд представља само једну од институција власти НДХ на подручју Бихаћа. Ову власт су предводили Велики жупан Љубомир Кватерник, стожерник за Босанску крајину Виктор Гутић, усташки логорник Бихаћа Петар Шимић, котарски предстојник (срески начелник) Бихаћа Јаков Џал, командири усташке сатније која је почетком јуна дошла из Херцеговине Енвер Капетановић и Иво Херенчић. Преки суд у Бихаћу 14.јула 1941. године добија нови састав у којем главну реч воде истакнути чланови усташке организације (Фердо Јенгић, Звездан Чулић, Петар Дујмовић, Петар Шимић). Тек од тога тренутка, почињу извршавања смртне казне на Гаравицама. Свакога дана у Бихаћку кулу се доводе стотине Срба из околних села (свједок Мирко Турић[2] говори о 300-400 Срба довођених свакога дана), који након страховитог мучења, понижавања и батина, камионима ноћу бивају одвежени на Гаравице и тамо убијени. Већина жртава је довођена у Капетанову Кулу и зграду Бригаде у Бихаћу (званично затвори Судбеног стола Бихаћ), на превару уз објашњење да ће ићи на рад у Њемачку, или да треба да учествују у јавним радовима поправке путева. Или да треба да се упишу за нешто, па ће све бити у реду, као моји Никола и Милан. Преки судови су судили по одредбама Законских одредби НДХ, суђења су била правна лакрдија, а једина казна коју су могли да досуде је била смртна казна стрељањем. Стрељања на Гаравицама су почела средином јула (14.-19.07.), број стрељаних се свакодневно повећавао до времена устанка (27/28.07.) а ”Велики покољ” је трајао до 04. или 05.августа. Жртве су довођене из Бихаћке куле и других помоћних затвора (црква у Притоци на примјер), али и директно из насељених мјеста као Изачић,  Клокот, Вркашић, Бијело Брдо, Бугар, Грабеж, Грмуша, Клишевић, Притока, Дољани, Дубовско, Липа, Лохово, Врста, Јанковац, Теочак и друга.

Рад Преког суда и извршења смртних казни су настављена током августа све до почетка септембра када је Велики жупан Љубомир Кватерник смијењен са положаја (11.09.). Смртна казна је морала да се изврши стрељањем. Свједоци који су побјегли са стрељања (Раде Бубало из Личког Петровог Села,  Мирко Влаисављевић/Лакић из Жељаве), усташе које су учествовале у убијању (Јусуф Пашагић, Миркец Голубовић), као и житељи села Краље и Бакшаиш који су учествовали у копању и затрпавању ровова (Ћурић Живко[3],  Томо Јанковић) свједоче о стрељањима пушком или митраљезима. Људи су довођени из камиона везани жицом, у групама од по 10, постављани на ивицу ископаних ровова или природних канала, лицем окренути ка њима. Али свједоци  свједоче и о убијању ножем, крампом, маљем, чекићем и затрпавању полуживих људи земљом.

Србе на Гаравицама није убијала нека група лудака, у крв огрезле усташе, нека групица ”дивљих усташа”, религиозних фанатика. То нису била убиства на мах, у афекту, из јарости, нека творевина лудачког ума коју није могуће појмити и разумјети. Србе је убијао државни апарат НДХ, институције те државе, службена лица цивилних органа власти, тужилаштва, судских органа,  полицијских и војних јединица. Тај злочин је дуго планиран, веома добро организован, извођен хладно, прорачунато, систематично, неким инферналним (пакленим) слиједом и био је широко прихваћен од стране лојалног хрватског и муслиманског становништва. Циљ је био да се прво уклоне сви мушкарци који могу да носе оружје и пружају отпор, старости од 15 до 70 година. Након тога је следило уклањање жена, стараца и старица, девојака и младића. На крају би са малољетном дјецом могли радити шта хоће. Могли су да их убију, или још боље да их предају ”Каритасу”, који би их пописао, обукао, нахранио, сликао у малим усташким униформама, удомио у религиозне хрватске породице гдје им је промјењен идентитет, а картотека са њиховим подацима је као случајно изгубљена. То је био план. То не смијемо никада заборавити.

 Колико људи је убијено на Гаравицама?

Нико не зна. Жртве никада нису пребројане. Прва сазнања о томе шта се дешава су потицала од људи који су побјегли са стратишта. Чак и тим људима, када би се вратили у своја села, многи нису вјеровали. Из Бихаћа су 24. јуна протјерани сви Срби (преко 1000) и Јевреји (било их је око 165).  У 24 италијанска камиона је потрпано људи колико је могло стати, остали су кренули пешице ка Кулен Вакуфу и Петровцу. То значи да током јула 1941. године у Бихаћу није било Срба, осим затвореника у Кули.  У Бихаћу је све вријеме владао полицијски час, па оно  што је муслимански и хрватски живаљ који није учествовао у припреми терена, убијању или сахрањивању, могао чути су била ноћна митраљирања са лијеве обале Уне. Оно што су свакога дана виђали у граду, су камиони пуни везаних људи који су стизали у Бихаћку кулу, и сваке ноћи одвожени ван града. Мушкарци су сакупљани на превару, па су укућани и родбина дуго вјеровали да су они живи. Многи су постали свјесни истине тек у новембру 1942. године када је Бихаћ ослобођен, а своје тамо нису пронашли. Све бројке које се помињу од тада, које су писале на споменицима или помињане у књигама (12.000, 12-15.000, 14.500) су произвољне, одређене отприлике и потичу из слиједећа три извора:

  1. ”Дневник Владимира Дедијера”: ”…Укупно је у срезу бихаћком побијено око 12.000 Срба, једном од највећих губилишта нашег народа…”
  2. извјештај Косте Нађа команданта Оперативног штаба за Б.Крајину Врховном штабу НОВЈ и ПОЈ од 4. новембра 1942.г (објављен у Зборнику Војно-историјског института у Београду, том 4. Књига 8.): ”…Документ пронађен код једног заробљеног Хрвата, помиње 12-15.000 ликвидираних грко-източњака (ово је службени назив НДХ за Србе) у бихаћком срезу. Пронађен је и налог логорника Бихаћа усташком ројнику Рами Мелкочу, да се по налогу Великог жупана побију сви Власи и Влахиње од 16-100 година …”
  3. Независни британски извор помиње бројку од 500 убијених цивила у околини Бихаћа.

У нашој историографији нису узимани за озбиљно њемачки извори (Извјештај њемачког обавјештајног центра Загорје о злочинима усташа 1941. и 1942. године, Злочини НДХ 1018.стр), који помињу да је у Западној Босни од успоставе НДХ до почетка октобра 1941. године процјењени број жртава око 55.000 људи, жена и дјеце (Бихаћ око 8000 само на Церавцима, Крупа 3950 без Црног језера и села, Нови на Уни 4300, Приједор 1500 без села, Петровац 700, Кулен Вакуф 4500).

Такође нико озбиљно не помиње процјене стручњака ”Музеја АВНОЈ-а” (управник Бранко Бокан[4]) из Бихаћа да је на Гаравицама убијено до 10.000 људи, од којих само 3000 из среза Бихаћ, а остали из Лике, Кладуше, Цазина, Крупе, Петровца, Кулен Вакуфа.

На Гаравицама су убијани само радно и војно способни мушкарци, међутим спискови објављени у магистарском раду Саиме Лолић који је одбрањен на Филозофском факултету у Сарајеву 2018.г, свједоче о убијању дјечака и младића од 12, 13 или 16 година старости, затим стараца од 65, 84 или 90 година, па чак и једне жене из Злопољца старе 55 година. Изгледа да како је вријеме одмицало, а лудило постајало све веће, нису се бирале жртве, већ су на ликвидацију слати сви затечени житељи по селима.

 Да ли су Срби у Бихаћу убијани само на Гаравицама?

Претходно је речено да су први Срби из Бихаћа на убијање вођени до Рисовца. На ширем подручју Бихаћа постоји преко 20 других стратишта: Делића јама у Заваљу  (више од 800 жртава), Перанића драга код Заваља, шума Дебељача код Скочаја (68), Горјевац (само 29.августа 72 особе), јама Јасиковача код Боричевца (преко 900), њиве око Хргара (око 150), Калати код Кулен Вакуфа (220), Кулен Вакуф (950), Забаре и Чаире код Рипча (преко 90), Сплавак код Великог Скочаја (137), шума Осој код Врсте (850), Црно језеро код Крупе (2000?) и др. Има свједочења која тврде да су међу првим Србима убијеним  на Гаравицама били житељи Личког Петровог Села и околине Плитвица. Они су довођени у околину Бихаћа, држани затворени у такозваним Микуљановим шталама и потом убијани на Гаравицама.

 Заташкавање истине и манипулације са бројем и идентитетом жртава

Истина је да је Моша Пијаде у току Бихаћке републике 1942. године, основао комисију која је добила задатак да прикупи доказе о злочинима над Србима у овом крају. Након суђења, одређен број наредбодаваца и извршилаца убистава је осуђен и стрељан. Помиње се чак око стотину људи (Хусеин Ибрахимпашић градоначелник Бихаћа, Петар Дујмовић члан Преког суда, Мехмед Алтић замјеник Мире Матијевића, Јусуф Пашагић извршилац убистава и многи други).

Скоро ништа се не зна о суђењу и стрељању усташких злочинаца које су извршиле италијанске снаге након враћања у Бихаћ (у склопу повратка у своју Трећу окупациону зону) крајем септембра и током октобра 1941.г. Оно што је сакривено од историје је да су многи учесници у овим догађајима наставили нормалан живот и радили у комунистичким органима током Бихаћке републике и након завршетка рата. Примјера је много: Смаил Делић (од 28.08.1941.г замјеник предсједника Преког суда у Бихаћу, дочекао партизане у Бихаћу 04.11.1942, први председник НОО/цивилни орган комунистичких власти КПЈ у Бихаћу за вријеме Бихаћке републике), Садик Ћехајић (правник из Бихаћа, замјеник члана Преког суда у Бихаћу од 28.08.1941.г, након рата био судија, умро као пензионер у Бањалуци,), Миралем Омер Куленовић-Шуњић (мог прадједу Милана Бурсаћа везаног за руке водио путем ка Уни ”да се упише”, преживео рат и живео у Сарајеву као обичан грађанин). Резултати рада Земаљске комисије за испитивање злочина окупатора и њихових помагача за Босну и Херцеговину (основана почетком јула 1944. године, почела са радом новембра 1944., престала са радом 01.11.1947. године)  и њене подређене Окружне комисије за Бихаћ (секретар или предсједник Алија Бузаљко) и Градске комисије за Бихаћ, никада у цијелости нису објављени. Дошле су године братства и јединства, потом сукоба са Информибироом, раскида са Совјетским Савезом, јачања федералних јединица у оквиру Југославије и њихових партијских олигархија које су имале веома различите циљеве. Дедијер је тек 1990. године признао да су забрану испитивања логора у Јасеновцу успоставили још Хебранг и Крајачић, а преузео је Бакарић. Слично је било и у Босанској Крајини. Из тог периода потиче први скромни споменик на Гаравицама, постављен 27.јула 1949. године (на годишњицу устанка), десно од пута (локација Гаравице/Каменица) који је дјелимично објашњавао шта се ту догодило: ”Народ среза и града  Бихаћа подиже овај споменик, као трајну успомену на 12.000 невиних, звјерски убијених Срба од усташких злочинаца у времену јуна 1941. до септембра 1941.године. Нека је слава и трајна успомена палим жртвама”. Каже се да је 12000 Срба звјерски убијено од усташких злочинаца. Шта међутим, не ваља код овог споменика? Он је био толико скроман, да су поједини сеоски споменици тога типа, са десетак имена страдалих бораца или цивила били већи од њега. Као да су се они који су га подизали стидјели што то раде, па су правили што мањи споменик, или није било дозвољено да се направи већи споменик. Потпуно је несразмеран ономе на шта подсјећа. Даље, постављен је поред само једне од три групе стратишта око реке Клокота. Остала стратишта нису обиљежена и полако су тонула у заборав. Даље, на њему нема ниједног имена, већ само бројка од 12000. Друг Дедијер је тако написао у свом Дневнику. Даље, каже се да су убијање вршили усташки злочинци. Као да је циљ био да се пажња и сјећање за све страдале у околини Бихаћа веже  само за ово једно стратиште-Гаравице, затим да се број жртава умањи што је више могуће и да се пажња скрене само на неке безимене усташке злочинце, као да су они на своју руку убијали. Ово изгледа као први корак у релативизовању жртава, њиховог броја, идентитета и разлога смрти, обесмишљава све оно што се догодило и нашу историју доводи  до непрепознатљивости.

Породица Поздерац је након Цазинске буне 1950. године потпуно преузела власт и утицај у овом делу Босне, а Бранко Микулић као активни припадник Домобранства НДХ  до 1943. године,  је утицао да се у Босни и Херцеговини не спроводе, па чак и забрањују испитивања о броју жртава као и да се уклањају и уништавају документи о злочинима НДХ. Рушење гробаља, плоча и натписа о злочинима НДХ се догађа по Босни, па се у то вријеме (крајем 60-их година 20.вијека) дешава да се и овако мали и скроман споменик, супротно здравом разуму, склања и одлаже у двориште Капетанове куле у Бихаћу. Више од деценије не постоји никакво обиљежје ових стратишта. Од  1966. године  општина Бихаћ планира да на 22 хектара подигне спомен парк жртвама фашистичког окупатора. Ово је слиједећи корак у манипулацији стратиштима, јер се пажња сада помјера са неименованих усташа на неке фашисте односно италијанске окупаторе.  Као да су људе ту убијали Италијани или неки окупатори. Понављам да су Италијани, по повратку у Бихаћ због устанка, осудили и стрељали неке организаторе и извршиоце убистава, да би умирили устанак Срба у Крајини. Рјешење спомен парка је реализовао проф. Богдан Богдановић, а комплекс је отворен 1981. године. Програмски и идејни манифест аутора, поруке ”живот је јачи од смрти, правда јача од злочина, љубав од мржње” и чињеница да нису истакнута никаква национална или социјална обележја, овај спомен-комплекс чине општим, без назнака шта се ту догодило, које ту страдао, ко је наредио и спроводио убијање, колико људи је ту завршило свој живот и гдје се налазе њихови земни остаци. Петнаест камених громада је направљено од камена бихацита, истог материјала од којег је направљена Капетанова кула у Бихаћу. Овакав комплекс је даљи корак у манипулацији, јер се у заборав даље гурају све три групе стратишта, а пажња је на брдашцу Главица, које се налази са супротне стране речице Клокот од Гаравица. На овом брду није било стратишта, већ се један њихов дио налази испод тог брдашца. Ово брдашце је служило или као мјесто за пушкомитраљезе за стрељање или као бедем према коме је пуцано, да меци и рикошети не би завршавали по кућама у Бихаћу и предграђима, што се дешавало.

Позната је анегдота са састанка Хакије Поздерца са новинарима пред отварање Спомен комплекса, како би се  договорили шта да извјештавају. Поздерац је новинарима сугерисао да напишу како су ”у Гаравицама уморени Срби, Хрвати и Муслимани”. Када је новинар Радија Велике Кладуше приговорио да су ту убијани само Срби, Поздерац је променуо формулацију и настало је компромисно решење по коме је ”у Гаравицама убијено дванаест хиљада родољуба”.

Коначно,  1986. године је постављен камени споменични блок рад хрватског вајара Владимира Херљевића, са текстом: ”На подручју спомен парка Гаравице, лежи дванаест хиљада жртава са подручја Босанског Петровца, Цазина, Слуња, Босанске Крупе, Велике Кладуше, Титове Коренице, Доњег Лапца и Бихаћа које су на овом мјесту зверски побиле усташе од јуна 1941. до новембра 1941.г. Споменик подижу збратимљени народи Лике, Кордуна и Босанске Крајине 1986.године”.  Опет скретање пажње на погрешну страну и манипулација са стратиштима. Само 5 година након тога је почео нови грађански рат.

Године 2011. Културни пејсаж-Спомен парк жртава фашистичког терора Гаравице, је претворен у Национални споменик Босне и Херцеговине.  Споменички комплекс због небриге пропада и зараста у шибље, на месту страдања Каменица/Гаравице је  подигнута  бензинска пумпа, а оближњи мештани почињу да саде поврће у сред комплекса.  Капетанова кула у Бихаћу је од 2007. године проглашена Националним спомеником БиХ, и тренутно је у току њена делимична обнова.

Шта нам је чинити?

Не смије се дозволити да страдање Срба у ширем подручју Бихаћа падне у заборав.

Оно што је обавеза нас потомака је да се коначно састави списак жртава по именима и презименима, за свако стратиште и за свако насељено место на ширем подручју Бихаћа.

На сваком таквом мјесту подићи видно обиљежје у виду табле, крста, плоче са именима страдалих.

Јасно именовати организаторе и извршиоце убистава.

Заштитити земне остатке настрадалих од природне ерозије (поплаве, бујице, клизишта). Спречити грађевинске радове на мјестима гдје су стратишта и подизања привремених и сталних привредних и стамбених објеката.

Извршити судско-антрополошка и судско-медицинска истраживања масовних гробница, у циљу узимања узорака, и њиховог повезивања са живим потомцима страдалих.

Не дозволити  било какве даље злоупотребе са бројем жртава и идентитетом страдалих, јер их је до сада било и превише. Не дозволити употребу оваквих стратишта за дневно политичке потребе, потребе изборних кампања и даље заоштравање односа између два ентитета Босне и Херцеговине и између комшија различите националности. Гаравице су се догодиле српском народу,  али ми морамо учинити све ДА СЕ НИКАД НИКОМ ГАРАВИЦЕ ВИШЕ НЕ ДОГОДЕ.

На том великом послу, који је још увијек испред нас, морају се ујединити све институције нашег народа: Српска православна црква са својим епархијама Бихаћко-петровачком и Горњо-карловачком, Музеј геноцида из Београда, научна заједница, органи власти и службе Републике Српске и Републике Србије, бројна удружења поштовалаца жртава, ентузијасти и аматери који се баве овим темама. Видимо се на Гаравицама!

Владимир Бурсаћ

 

[1]           ”Зборник саопштења, свједочења и докумената о Гаравицама” Завичајно Удружење ”Уна”, Бањалука, 2010.г

[2]           Мирко Турић ”Од фашистичке окупације до бихаћке Куле 1941.” Зборник Подгрмеч у НОБ, Књига прва, стр.180-203

[3]           Саима Лојић ”Бихаћ и околина у Другом свјетском ратупрема извештајима Комисије за испитивање злочина окупатора и њихових помагача”, Филозофски факултет Сарајево, 2018. Магистарски рад

[4]           Бранко Ј.Бокан ”Први крајишки НОП одред”, Београд, 1988.

Нема коментара

Напишите коментар