Зашто се одричемо бораца Републике Српске Крајине

Изгласавањем Закона о правима бораца, војних инвалида, цивилних инвалида рата и чланова њихових породица, који је на снази од 01. јануара 2021, након више од две деценије прекинут је однос државе као строге „маћехе“ ратним ветеранима, и начињен огроман помак према онима који су ту исту државу бранили својим животима. Донет је један Закон који дефинише положај бораца, а у коме се јасно наглашава брига о њиховим породицама (живих и погинулих), њихова права и одређене субвенције које уживају. Да ли је Закон идеалан или не, то је већ друга тема и може се о томе дискутовати, али свакако да исти тај Закон представља крај тишине, окретања леђа и дискриминацијe ове категорије нашег друштва.

Без обзира што нисам правник, као грађанину, овај Закон ми је кристално јасан, али у мени буди и мучну нелагоду, због само једног питања: Зашто се овим Законом одричемо бораца некадашње Републике Српске Крајине? Не, овде не говорим о припадницима неких паравојних формација, него о људима који су прво бранили своју тадашњу државу СФРЈ, па потом голе животе својих породица, и државу проистеклу из те одбране, названу Република Српска Крајина. То није био њихов приватни рат, ни хир да пушкарају около, ти људи су били у саставу војске, милиције и територијалне одбране, укратко припадници регуларних одбрамбених снага. Данас су ти борци и њихове породице наше комшије, људи са којима живимо у једној држави, радимо, дружимо се, њихова деца су рођена овде у Србији…То су прогнани људи са својих огњишта, који нису имали где. То више нису лица са избегличким легитимацијама, то су наши грађани и држављани, који уживају иста права као и ми рођени овде. Па зашто их онда овим Законом дискриминишемо? Чему то? Нама којима је признат статус борца овим Законом, припадницима ЈНА, ВЈ и полицијских јединица које под тим именом и обележјима више не постоје. У чему је онда проблем, са нашим држављанима који су некада били борци РСК? Не желим да поверујем у то да не може да се нађе компромисни модел, да и они буду „покривени“ овим Законом.

Једини који је кроз институције покушао да се избору за измене овог Закона, тј. да исти обухвати и борце одбрамбених ратова из РСК је народни посланик Миодраг Линта из владајуће коалиције. Његов предлог измене овог Закона више пута је Скупштина одбила. Обично, свега шест посланика од 250 укупно, гласа за Линтин предлог. Поражавајуће.

Као што сам на почетку напоменуо, нисам правник, а на ову тему гледам са људске стране. Не желим ни да поверујем да су се борци РСК борили узалуд. Њиховим остављањем ван Закона, изгледа да је за нашу државу њихова борба била безначајна. Са друге стране, уверен сам да би све аутохтоне борачке организације у Републици Србији требале да се солидаришу са овом нашом браћом, по роду и по оружју, и да заједничким радом дођу до решења у исправљању ове велике неправде.

Душан Опачић

Преузето са: Видовдан