Земља подела и раздора
Група становника села грачачке општине покренула је иницијативу око утврђивања продаје и откупа државне земље за чије коришћење они плаћају закуп Хрватским шумама. Без јавног кокурса о продаји земља је, како тврде, преко ноћи и под велом тајни из државног прешла у приватно власништво.
Како је државна земља преко ноћи постала приватно власништво? Зашто за продају земље, ако је до тога и дошло, није било јавног конкурса и зашто они који ту исту земљу годинама користе и обрађују, чак и у закупу, о свему нису били обавештени? Питања су то која последњих дана муче одређени број повратника на подручју грачачке општине. Да иронија буде од свега већа, највећи раздор међу малобројним становништвом, и то баш тамо где је људи све мање и необрађених површина све више, настао је у спору око државног земљишта. Своју верзију приче испричали су нам неки од људи који, како кажу, не желе да ћуте на неправду, не плашећи се да иза онога што кажу и сведоче стану именом и презименом.
– Читав проблем настао је када су неки од људи који овде живе годинама сасвим случајно открили да је земља у близини њихових окућница, иначе државно власништво, преко ноћи добила приватне власнике. Ништа то не би било спорно да је било неког јавног конкурса, оглашавања било које врсте да је земља на продају, са којим би сви ми били упознати. Не ради се о малим површинама, већ о више од пет стотина хектара пољопривредног земљишта које је преко ноћи од државног постало приватно власништво. Последњих пар дана, од када смо почели откривати да се нешто дешава са земљом коју користимо, јавља нам се све већи број људи који имају исти проблем. То да неко, под неразјашњеним околностима, може постати власник стотину или стотину педесет хектара земље у нашим условима, није ни могуће ни логично, и зато нам је једини циљ да сазнамо истину како је до свега тога дошло – уводи нас у проблематику са државном земљом заменик начелника општине Грачац Небојша Рађеновић.
Зашто се споре око држане земље, покушали су нам објаснити неки од повратника у грачачким селима. Милан Саватовић један је од мештана села Рудопоље Брувањско. Заједно са породицом бави се сточарством, регистровао је своје пољопривредно газдинство на којем узгаја краве, овце, коње. Од када се вратио у село, каже, крчио је и обрађивао своју земљу, да би потом исто радио и са парцелама које нико није користио и које су временом обрастале у коров. Како је повећавао свој сточни фонд, део земље у држаном власништву узео је у закуп од Хрватских шума.
– То је земља коју сам ја користио више од деценије, негде од 2007. године. Прво је крчио, потом редовно косио, балирао и одржавао. Малчером сам поравнавао земљу коју су уништавале дивље свиње. Тридесет и нешто хектара сам узео у закуп од Хрватских шума, један део пре пар месеци, други део пре три године, а тај закуп се плаћа на годишњем нивоу у периоду од десет година. Сада од када смо се нашли у овом проблему, да радимо и плаћамо земљу која је ођедном постала нечија, тражили смо увид у историју честица тих парцела, али то неће нико да нам да на увид. Нешто се ту мува, а шта се мува и петља ми не знамо. Нека нам покажу с ким је уговор склопљен, коме је уплаћено за куповину земље, као што ми имамо уредне папире од Шумарије колико плаћамо закуп и порез, па ако је све регуларно није никакав проблем – појашњава нам Милан Саватовић из Рудопоља Брувањског.
Државна земља није на продају, али је ипак продана
Да је земља била на продају и да је око њене продаје био расписан било какав јавни конкурс, волела би и Милена Совиљ-Плећаш. Тада би, каже, бар део земље настојала и сама да откупи, бар неку од мањих парцела на које се наслања њена имовина. Милена је самохрана мајка четворо деце која се већ годинама бави узгојем крава на свом пољопривредном газдинству у селу Брувно регистрованом од 2009. године.
– Да је било неког конкурса ја бих се на исти прва јавила. Немам могућности куповати неке велике парцеле, али оно што ми је уз кућу, што је везано на моје њиве, настојала бих откупити. Мислим да бих у том случају требала имати и неко првенство при откупу узевши у обзир да ту живим, ту ми је адреса и кућни број. Од бављења сточарством годинама уназад осигуравам егзистенцију за своју малолетну децу, узгајам нешто више од стотину грла говеда, све сама радим и све ми је то уредно заведено у АРКОД, баш као и делови честица које су сада прешле у приватно власништво 1/1. Ја сам сасвим случајно чула да се нешто петља око те земље, и онда сам сама истражујући видела да су четири парцеле сада приватне. У катастру ту информацију нисам добила, али су ми у Хрватским шумама потврдили да је та земља раније била у власништву РХ. Чак је била и ситуација да сам ишла у општину Грачац, пре пар година, да тражим откуп неких парцела које се налазе између мојих, али ми је тада јасно речено да државна земља није на продају. Па како се онда овакве ствари преко ноћи дешавају – појашњава Милена своју ситуацију постављајући питање на које још ни од кога није, како каже, успела добити било какав одговор.
Да по среди нису баш чиста посла нескривено истиче Милош Ђекић. Он се са породицом и двогодишњим сином вратио у Лику али, како каже, за младе људе у таквим условима немогуће је опстати у селу ако се на овакав начин може радити и са државном имовином.
– Што се више боримо да ту живимо и опстајемо, више нам отимају и све чине да се више нико и не враћа, нарочито онај ко хоће да живи од свог рада. Недопустиво је да се овакве ствари дешавају у тајности, преко ноћи, и да нико не зна и не жели да каже како и по ком основу. Ако је све поштено и по Закону, нека нам се то да на увид, па да видимо шта ћемо и како даље. Овако имамо основу да мислимо и верујемо како су све ово мутне радње иза којих стоје неки велики играчи – огорчено ће Милош.
Пријавиће ДОРХ-у и УСКОК-у
Жалосно је, сагласни су сви, што су уопште доведени у овакву ситуацију. Земље има и више него људи у овим крајевима Лике, и свако би ту могао обезбедити себи и породици пристојну егзистенцију својом муком, радом и залагањем, али на неправду са којом се суочавају, кажу, неће, не могу и не желе да ћуте. Подршку имају од већег броја сумештана са истим проблемом, али су многи од њих у страху да се јавно експонирају. Тренутно су сви у процесу чекања на одговоре, иако им на бројне послате мејлове надлежним институцијама још нико није дао било какав конкретан одговор. Како сазнајемо, Хрватске шуме чекају на одговор и објашњење од земљишно-књижног одељења у Грачацу. Наши саговорници истичу како се на овоме неће зауставити.
– Ако је све праведно и по Закону, како би се све иначе могло и требало расподелити, зашто нам нико не одговара на постављена питања? Чија је кривица што смо доспели у овакву ситуацију, неко би морао да зна. Ми само знамо да нећемо одустати. Управо смо били код Јавног бележника у Книну да службено напишемо и оверимо једну од жалби које ћемо послати на све адресе надлежних институција. Све ћемо пријавити ДОРХ-у и УСКОК-у, па нека се утврди чија је земља, ничија, нечија или свачија – поручује заменик градоначелника Грачаца, Небојша Рађеновић.
Ако се тако може располагати државном имовином, можда ће сутра на исти начин неко моћи да отуђи и присваја њихову, приватну и наслеђену, а тада ће, како кажу, можда бити касно. Јер чему закони ако нису исти и једнако важећи за све, чекајући одговоре питају се становници ове личке општине.
Пише: Васка Радуловић
Преузето са: СРБИ.хр