Живот без струје, воде и крова над главом у Исламу Грчком

Све до последњег рата, чији су трагови у Исламу Грчком и данас видљиви готово на сваком кораку, Младен Деспот живео је у својој породичној кући заједно са супругом и сином. Нису били посебно имућни, живели су скромно, али за тадашње прилике пристојно. Син јединац би је мали па је супруга време проводила с њим кући, док је Младен радио све што је стигао како би им осигурао егзистенцију. Радило се и градило у складу са могућностима, али у условима бољим но што су данас.

– Пре рата сви смо живели у овој кући. Сам сам је направио за своју породицу, тадашњу супругу и сина јединца. Имали смо све услове, струју, воду, бунар, свој кров над главом. Супруга је са сином била код куће, а ја сам радио на различитим машинама, бавио се пољопривредом, зарађивао где сам стигао и све је ишло неким својим нормалним током – присећа се Младен за портал “Срби.хр”.

Рат је, као и у другим местима, овдашњим људима преусмерио животне токове. Младенова избегличка одисеја трајала је више од деценију, а онда је одлучио да поднесе захтев за обнову девастиране куће и врати се у Ислам Грчки.

Са супругом се разишао па су она и син остали у Србији, а он сам кренуо у нови почетак, како би се рекло, од нуле.

– Ни сам не знам где, за то време избеглиштва, нисам стигао. Био сам у Крушевцу, Ћићевцу, затим су нас послали на Косово да бих, након неког времена, одатле опет побегао назад за Ћићевац. Ту сам нашао посао и остао радити код једног газде све док сам боравио тамо. За све то време повремено сам долазио да обиђем земљу и имање. Више ни сам не знам колико је све то трајало. Пре четрнаест година поднео сам захтев за обнову куће, а има дванаест или тринаест да сам се дефинитивно вратио – каже Младен.

Живот у неколико квадрата

У ономе што је од куће остало након рата, без најосновнијих услова за повратак, решио је да сачека државну обнову како би даље могао сам радити. Неколико квадрата девастираног приземља прилагодио је себи за живот. Наредних дванаест година ту је провео без струје, воде, санитарног чвора, без крова, испод испуцале плоче која пропушта кишу и ствара влагу. Обнова куће сврстана је у трећу категорију, решење је стигло, али до данас ништа више од тога.

– Нисам имао превише избора. Рачунао сам да је боље да овде сачекам ту обнову, па да и сам учествујем у пословима. У неколико квадрата себи сам организовао живот. Ту ми је кухиња, спаваћа и днева соба, све у једном. Једно време могао сам тако да издржим, али је свака долазећа година била тежа. Како кућа нема кров, а плоче су испуцале, временом је све више почело да прокишњава. Вода ми капље изнад кревета. Зими ложим ватру па се због превелике кондензације ствара влага. Видите да је сад све црно на плафону. Након процене оштећења куће, рекли су ми да је сврстана у трећу категорију за обнову и да ће ми уплатити новчана средства у одређеном износу. Пре годину и по дана тражили су да отворим рачун у банци за уплату средстава и то сам одмах учинио. Рачун је отворен, недуго затим стигло је и решење и до дана данашњег све је на томе остало – немоћно ће Младен.

Без кише нема живота, а када почне онда је још горе

Како год да окрене, каже Младен, решење за своје муке не види. Ако киша пада, плоча прокишњава у просторију у којој борави, а ако је нема, нема чиме ни суђе ни веш да опере. Градске воде нема, а временом су пропали и бунари у којима су имали изворску воду.

Причу коју нам Младен прича потврђују и познаници које затичемо у његовом дворишту. Ислам Грчки је, између осталог, познат и по томе што обилује подземном водом. Тачније, на свега неколико метара дубине, бушотинама се долазило до воде. Управо тако је настао и бунар поред Младенове куће. Но, да ли због детонација за време рата, или каснијих бушотина кава* (*бушотине за воду) у крају, бунар је испуцао и воде више нема.

По питку воду Младен мора готово километар пешке до првог комшије. Тако функционише годинама, у балонима носећи воду за пиће и кување, док за све остало користи кишницу коју, помоћу импровизованог олука, успе ухватити у бурад.

– Без кише нема живота, а када почне задаје ми главобољу. Бунар више није у функцији па хватам сваку кап кише за свакодневне потрепштине. Плочу сам пар пута сам крпио да не прокишњава, али време је учинило своје и сада то више нема пуно ефекта. Комшија ме спашава. Од њега доносим воду за пиће, кување. Шта да вам кажем, све се врти у круг – прича Младен.

У седмој деценији живота, нарушеног здравља, без икаквих сигурних примања, једино што му је преостало јесте да се окрене пољопривреди. Но, и то је морао смањити. Иако је годинама прибављао алат и машине којима би себи могао осигурати егзистенцију, све то и даље стоји јер нема струје која је покретач свега.

– Како год да се окренем, проблеми су на сто страна. Направио сам себи импровизовану радионицу, куповао различите машине у време док сам радио, бавим се браваријом, коме год шта затреба ту сам да направим, али ништа не могу без струје. Имам бушилице и брусилице, млин, али то све стоји јер их нема шта покренути. Да могу млин упалити користио би и мени и другима, али овако бадава стоји. Приходе никакве немам, а најгоре је што немам услове да својим радом осигурам себи било какву егзистенцију. Једино на шта се још могу ослонити то је пољопривреда. Некада сам имао пет хиљада чокота винове лозе. Данас обрађујем тачно половину од тога, и надам се да неко зло у времену неће наићи да бар од тога имам неке користи. Овај крај познат је по пољопривреди и плодној земљи, може се живети од пољопривреде ако има ко да ради. Мени ништа није тешко, колико год више није ни здравље добро а ни година мало, позајмим трактор па правац виноград. Али, све је тешко кад је човек сам, живот је тежак на свим пољима – са уздахом ће Младен.

Покварио се и половни агрегат

Једно време, каже, користио је половни агрегат који је купио од комшинице. Он је њој радио неке послове на кући, а она му је као компензацију дала агрегат. Лакше му је било бар да светло упали кад мртав уморан са њиве дође у кућу. Због слабе јачине ни за шта га друго није могао ни користити. У међувремену и агрегат се покварио. Данас, када су дани дужи него зими, а посла у пољу знатно више, није редак случај да Младен оде на спавање пре него што и сунце зађе.

– А шта ћу друго? Ујутро пораним у виноград, поподне опет тамо или идем помоћи на њиви неком од комшија. Када дођем уморан немам с ким реч да проговорим, немам телевизор да нешто погледам, па одем лећи док се још види. Све сам ово другачије замишљао када сам се одлучио на повратак. Мислио сам да ћу обновити кућу, оспособити радионицу, створити неке нормалне услове да ми се и син једнога дана врати, да и он има нешто своје, да има одакле почети. Сада видим да од свега тога нема ништа. Ко зна колико ће још времена проћи да се нешто покрене, и ко зна каквог ћу тада здравља бити да још нешто могу и сам направити. Све је ово животарење, далеко од живота. Не могу од њега очекивати да се врати кад видите и сами у каквим неусловима ја проживех више од деценије – помирљиво ће Младен.

Сувишно га је, након свега овога, и питати да ли му је досадило чекање. А коме и не би након свих ових година? И колико их још треба проћи да овај човек дочека обнову своје куће, прикључак за струју па да се за воду и бунар, некако, и сам побрине.

Процес обнове, недостатак средстава, листа чекања, криза или нешто треће, увек је ту милион изговора за ствари које се дешавају пред нашим очима, људе и њихове судбине које видимо, а као да не видимо, оправдања која лакше прихватамо само да одговорност скинемо са наших плећа.

А ко ће онда помоћи Младену и њему сличнима, или смо заиста постали такво друштво да све лакше можемо него помоћи људима у невољи, ма какве год да су?!

Преузето са: Банија онлајн

Нема коментара

Напишите коментар