Животне муке породице Драча из Шопота код Бенковца

У насељу Шопот надомак Бенковца петочлана породица Драча једна је од две српске породице које живе у овом већински хрватском месту. Ипак, ратом нарушени добросуседски односи нису оно што представља њихов највећи проблем. Кућа без крова, плафони који пропуштају кишу, дечије собе пуне влаге, сиромаштво и болест најстаријих чланова, већ годинама, претежак су терет са којим се све теже боре.

Иако се пре рата у овом селу, бар како каже Давор Драча, живело добро и са комшијама делило и добро и зло, прве ратне године избрисале су прошлост и живот свих ових људи трајно измениле. Православци и католици преко ноћи су постали четници и Хрвати, једни другима вечити непријатељи, странци који се, ни након двадесет пет година од рата при случајном сусрету више чак ни не поздрављају.

Ко је крив, а ко није, ко је коме више зла нанео, није на малим људима да суде. Оно што је данас остало као траг тог прошлог времена, више је него поражавајућа слика данашњице. Петоро Драча, од тога двоје малолетне деце, најчешће самују иза своје капије. Навикнути на тежак живот и сиромаштво, уверени да више и нема ко да им помогне, своју муку најчешће чувају сами за себе. На лепши живот одавно су, чини се, заборавили.

– Гледајући из ове перспективе, последњи пут било је добро када ме је отац као младића запослио у једној фирми у Бенковцу. Од нас четворо деце, уз још једно које је мајка одгајила као хранитељ, једини сам остао да бринем о кући и земљи. Оженио сам се, почео стварати своју породицу и веровао да ћу од плате коју сам имао уздржавати децу и родитеље, стварати услове за болји живот. Таман је све кренуло како треба, родило се прво дете, а рат је почео када смо чекали друго – присећа се Давор тих лепших година.

Тешки избеглички дани

Мајку, дете и жену у осмом месецу трудноће, у избеглиштво му је повезао рођени брат са својом породицом, и то све заједно на малом мотокултиватору. Данима их је чекао и тражио, да би сви заједно стигли у Србију.

– Две сестре су ми удате у Шумадију па сам тако и ја са својима стигао до Љига, у једно оближње село. Тамо се мајка тешко разболела, жена породила, нас троје и двоје мале деце били смо подстанари у једној трошној, неусловној кућици. Ишао сам по шуми сећи људима дрва, по свадбама помагати око печења, копати кукуруз у надницу, није било посла који нисам желео да радим само да би преживели. Било је добрих и поштених лјуди, али и оних који су нас вечито гледали као избеглице, некога ко ту не припада, и што је најгоре оних који су тешко или никако плаћали када бих им обавио посао. Мучан је то и тежак период био, али смо били млађи па смо се лакше са тим носили – присећа се Давор.

Иако тешко болесна, због могућности да оствари пензију, мајка се након пар година вратила у Шопот, а Драче постале бројније за још једног наследника. Видевши да ће у Србији тешко створити свој кров над главом, рачунајући на сигурност огњишта које му је отац оставио, Давор је одлучио да се са породицом врати у родни крај.

– Када су власници продали прву кућу у којој смо живели, преселили смо се у другу која је била у још горем стању. Лети се и могло живети, али је зими било тешко опстати због хладноће, прокишњавања. Убрзо су газде одлучиле и то имање да продају. Своје ништа имао нисам, а селјакања ми је било преко главе, зато сам највише и одлучио да се пријавим за повратак. Покупили смо оно мало ствари што смо имали и дошли својој кући – прича Давор.

Странци у властитој земљи

Две године требало им је само да очисте и раскрче терен око куће. Нису стигли ни заборавити псовке „мајке избегличке“ а већ су их, тада, на родној землји свакодневно стизале псовке “мајке четничке“. Некадашњи пријатељи постали су странци који су им окретали главу, а онај ко није имао лепу реч или руку подршке да пружи, увек би знао како да опсује или добаци нешто погрдно. Није то Драче поколебало, још увек је снаге, желје и волје за животом било довољно да се све то превазиђе.

Од зелених картона које су примали првих шест месеци, закрпили су кућу која, ни након симболичне обнове, није била условна за живот. Док је троје старије деце стасало за живот, родило се још двоје, да би оне туробне зидине у које су се вратили добиле на смислу и радости.
Мислили су, кажу, да ће их снага и здравље послужити још толико да, уз оно мало земље што имају, или неке могућности да се било ко запосли, санирају кућу и мало по мало крену даље. Ни ти планови нису стигли да се реализују.

Тешке године, стресови и трауме, узели су данак, знатно нарушили здравље обоје супружника. Због изразито високе диоптрије Биљана није способна за посао, док је Давор добио дијабетес, висок притисак, и болесну кичму због које су многе ноћи постале непроспаване. Најстарији син Мирко, уз најмлађе Луку и Божицу, остао је са родитељима, док су Милован и Ана своју срећу потражили у градовима, далеко од Шопота.

– Деца су кренула својим путем, боре се за себе. Најстарији Мирко је са нама, он се недавно запослио у каменолому у Бенковцу и сад има неку плату. Момак је, треба му, а ја му немам одакле дати. Он се на посао не жали иако сваки дан бициклом иде осам километара до посла и тако у повратку кући. Лети је лако, али му није баш згодно када је зима. Лука ће сада у пети разред, а Божица тек следеће године креће у школу. Једина примања која имамо су социјална помоћ и дечији додатак за њих двоје. Део тог новца одлази мени за лекове, а од остатка крпимо крај са крајем. У кући свакодневно нешто треба, није лако само прехранити петоро чељади, а све остало се сматра за луксуз. Нисам успео купити ништа од механизације, служим се малим мотокултиватором од сестре, а ни землја се не може обрађивати без ичега. Хуманитарна организација „Срби за Србе“, донирала нам је грађевински материјал за кокошињац, који смо супруга и ја сами озидали да би држали кокошке, гуске, пернату живину. То нам је сада све што имамо. Временом је плоча на кући дотрајала и испуцала, па зими пропушта воду у собе и ствара се велика влага. За кров би нам требало пар хилјада евра, а то су средства која ми немамо како ни одакле набавити. Знатно јефтиније би било да можемо купити бар заштитни лим који се поставља уместо крова, сами би га поставили Мирко и ја. Тако би се решили влаге, нездравих услова зими. Ми за то средства немамо, нити видимо начин како до њих – детаљно ће Давор.

Ионако тежак живот деци загорчавају задиркивањем

Ускоро ће и нова школска година, Луки већ треба наручити радне свеске и материјал за исту у износу од шест стотина куна, па им је тренутно приоритет одвојити средства за то. Не очекују да ће им то било ко дати, иако Давор каже да се не стиди да проси кад нема, тражи на зајам од познаника у Бенковцу када социјале понестане. Док Давор прича, Лука ћути и срамежљиво гледа, навикнут на ситуацију о којој отац говори.

До породице Драча смо и дошли након приче једног од родитеља чије дете иде у исту школу са Луком. Девојчица нешто старија од њега поделила је са мајком ружне ситуације којима је присуствовала, исмевање Лукиних вршњака на његово сиромаштво, то што није имао патике за час физичког, задиркивање због тога што најчешће носи исте комаде одеће јер друге нема. Све то овај дечак држи и чува у себи, не причајући много, замисливши се сваки пут шта ће рећи када га нешто питате.

Његове бистре и паметне очи говоре много више него што су други, знатно старији, у стању и да разумеју. Ни Биљана не прича много, најчешће слежући раменима на свако питање о тежини живота и свакодневних ситуација са којима су се сусретали.

– Тешко јесте, али најтеже је онда када деци морате нешто спремити и пружити а, или немате, или не знате шта. Без обзира на све, они су највеће богатсво и једина радост коју имамо. Са њима се преплићу и тужни и радосни тренуци, пролази време и бар на кратко заборавлјају све бриге – каже она.

У крају у којем живе, ни на чију помоћ не могу да рачунају. Коме се обратити више, чини се, ни сами не знају или су од тога помирљиво одустали. За пристојан живот и не треба им толико много, бар ако рачунамо данашње параметре „пристојног живота“. Лим уместо стандардног крова, чак и не звучи толико скупо да им се не може приуштити.

О неком пару патика или одеће за једанаестогодишњег Луку и шестогодишњу Божицу, можда је сувишно и говорити да није превише. Све и да јесте, може ли се поредити са радошћу коју би, најзад, осетила и њихова дечија срца? Бар они овакав живот нису бирали.

Преузето са: СРБИ.hr

 

 

Нема коментара

Напишите коментар