Знаменити сплитски Срби – иметак жртвовали за добробит будућих генерација

Сплитски Срби оставили су дубок траг у граду под Марјаном. Данас се готово нигде не помињу, а истина о њима скривена живи у прашњавим књигама и понеком савременом запису.

Што је парадоксално, ова никад испричана прича најживља је на гроблју у селу Дицму, удаљеном од Сплита двадесетак минута лагане вожње, где почивају најугледнији сплитски Срби 19. века. Историчар православне цркве, Милан Радека, у свом „Алманаху о Србима и православљу у Далмацији“ из 1971. године за шушачко гробље у Дицму написао је да је то гробље сплитских Срба. Гледајући са историјског аспекта, та констатација је тачна, потврђује нам историчар Божидар Симић.

– Ако гледамо тај историјски аспект Сплитски Срби, сплитски трговци и Дицмо-Шушци, онда долазимо до таквог закључка који стоји у његовој констатацији. Крајем осамнаестог века у Сплиту постоје групе Босанских трговаца православне вере. Негде најпознатија од њих била је породица Димитровић, пореклом Сарајлије. Заједно са својим пријатељима из Сарајева, породицом Вуковић, држали су трговачке радње у Сарајеву и Сплиту, бавили се трговином дуж целог јадрана. У том свом трговању стекли су огроман капитал, а све су водила два брата Гавро и Јосиф. Осим што су имали огроман економски потенцијал, они су били изузетно активни у животу православне заједнице у Далмацији. Мора се напоменути да је, у то време, у Сплиту било само четрнаест православаца који су углавном били трговци и чланови њихових фамилија. Током 1808. године, један од ова два брата, Јосиф, био је члан Синода Српске православне цркве који се састао у Задру и који је дао темеље будуће православне цркве у Далмацији. И један и други су били градски већници у неком мандату у Сплиту, и својим положајем и трговином стицали су бројне некретнине у граду под Марјаном. Године 1816. убрајали су се међу десет најбогатијих породица у Сплиту – укратко појашњава Симић.

Дмитровићи први сахрањени у Дицму

Како су, у то време, православни у Сплиту укопавани на комуналном гробљу, код њих се јавила жеља да имају своје гробље, али уз православну цркву. Та идеја је реализована и тако су настали Шушци у Дицму. Како се Дицмо налазило на самој саобраћајници Сплит-Сињ-Ливно, изузетно важном транспортно-караванском трговачком путу између Млетачке Далмације (касније Аустријске) и Босне, сам положај Дицма очигледно им је одговарао и као одредиште за вечно почивалиште.

– Прву гробницу у Дицму направили су Гавро и Јосиф Димитровић, и ту су обојица покопани. Гавро није био ожењен, а Јосиф јесте и он је иза себе оставио потомство. Јосифов син Никола био је изразито активан у животу заједнице, са обе стране, и био је човек широких видика. Наследивши велико богатство, али истовремено осећајући дуг према својим родитељима, заједно са тадашњим парохом, Спиридоном Маргетићем,  1839. године обновио је ову цркву у Дицму. Као познати члан сплитске, грађанске елите са још шесторицом Сплићана био је заговорник оснивања прве Славјанске Читаонице у граду Сплиту. Никола је иза себе оставио сина Јосифа који није кренуо његовим трговачким водама већ је био адвокат са службовањем у Скрадину и Шибенику.  У свом тестаменту Јосиф је 1902-1903. године, неимајући наследника, сву своју имовину оставио православној цркви на управљање. И сам Никола је, по угледу на своје претке, даривао и обнављао православни храм у Дицму у чијој порти се и данас налази православно гробље. Били су то толико угледни и утицајни лјуди да би се о њима заиста много тога могло и пронаћи и испричати – каже Симић.

Константин Вучковић – Добротвор и оснивач Матице српске у Дубровнику

Ипак, најзнаменитији сплитски Србин у 19. веку био је Константин Вучковић, који је рођен у селу Дабар код Санског Моста. Овај богати трговац и велики добротвор, оснивач Матице Српске у Дубровнику, оставио је неизбрисив печат.

– Константина Вучковића везујемо за фамилију Тузлић. Вучковић који је рођен у Дабру 1828. године, као јако млад а из сиромашне породице, отиснуо се пут Скрадина где му је стриц Силвестер био парох. Након неког времена прикључио се извесним Тузлићима у Сплиту, који су требали помоћника, радника у својој радњи. Тузлићи су такође били старином и пореклом из Босне, из Сарајева, и радило се о два брата: Јован и Риста. Јован је умро јако млад и он је сахрањен овде у Дицму, док је Ристо био нежењен и он је Константина узео као свог помоћника и ученика у будућим трговачким пословима. Године 1859. Константин долази у Сплит, а Тузлић му даје чак и пуномоћ да продаје куће које су ту имали. Тузлићи су имали бродове, млинице у Солину, бавили су се шпедицијом и превозом робе, имали су землју, винограде, бројне некретнине. По угледу на Тузлиће и Константин је купио брод у Сплиту. Нјихов брод је, у то време, носио име „Милош Обилић“, а Константинов „Марко Краљевић“ -појашњава Симић.

Он каже да након Ристине смрти Вучковић остаје њихов наследник и спроводи све њихове жеље. Цркви у Дицму даје легат од 300 фјорина, цркви у Браћанцу 200 фјорина, затим 1862. године купује земљу, од Мирчета у Сплиту, са намером да се у граду направи православни храм. Сплит у то време није имао православни храм, само малу капелу која је била смештена у породичној  кући Нике Димитровића у центру палаче, и била је посвећена Светим Јоакиму и Ани.

Идеја око изградње православне цркве и Мирчетине пољане касније је отишла другим путем, али је Вучковић остао запамћен као први иницијатор око изградње храма, и неко ко је дао свој капитал купивши земљу за цркву. Пред сам крај живота, Константин је оставио своје легате, велики део иметка завештава за оснивање Матице Српске  у Дубровнику, око педесет хиљада форинти даје за оснивање прве српске Православне Гимназије у Сарајеву.

Поред тога што верски потстиче свој народ, био је и социјално осетљив па се бележе и његове бројне донације радничким удружењима у Сплиту, за стипендирање сиромашне деце. Остали су записи и да је за време свог живота оставио новчане приносе за једанаест цркава и једанаест манастира. Велик допринос дао је и цркви у Дицму, направио братску кућу у парохији Браћаначкој, а пред крај живота учествује на добротворним вечерима у Босни, помаже Светосавске свечаности и школе.

Стеван Перовић наследио Константина Вучковића

Свим тим, одиграо је велику улогу у остајању и опстанку православног народа на овом подручју, како у верском тако и културном погледу. Након Константинове смрти, сав његов новац и послове преузео је Стеван Перовић, којег је за наследника именовао сам Константин, још за живота га упућујући у све тајне трговачког посла, остављајући му у аманет да се не жени, и да сву трговачку добит употреби на црквено-просветно уздизање српског народа.

– Стеван је брзо учио и после Константинове смрти постаје проводитељ његове опоруке. Оно што у опоруци није писало, а што је као нека танка нит провејавало кроз ондашњу штампу, био је усмени завет Константина да се ни Стеван не жени јер ће, као нежења, много више помоћи свом народу. Но, то се ипак није десило јер се Стеван два пута женио. Углавном, гробнице поредане у Дицму – Димитровића, Вучковића, Перовића говоре о следу којим су се смењивали и поступали у овом крају. Поред њих, треба још поменути и то да је овде покопано још неколико српских  трговаца са почетка 19. века, углавном из Босне, као што су Ђорђе Вуковић, Петар Ђурић, један од браће Гута, а посебан допринос овом крају, један од ученика Константина Вучковића и Нике Димитровића био је Лука Стојанац из Дицма – наводи Симић.

Сви ови лјуди о којима би се још толико тога могло и рећи и написати, народни просперитет видели су у учењу, образовању, нераздвајању цркве од учења, улагању у оснивачку и издавачку делатност, културу и просвећење младих генерација.

Сплитски Срби, какав је био Константин Вучковић, као и његови претходници и наследници, одавно више не постоје, јер је све мање оних који би за народно добро жртвовали свој иметак или породичну срећу, стичући иметак за добробит оних који долазе а не као неку личну сатисфакцију.

Преузето са: СРБИ.хр

Нема коментара

Напишите коментар