Владика Јоаникије за Christianpost: Плашим се да је главни разлог за прогон православља у Црној Гори – НОВАЦ
Ми желимо само мир и служење народу. Немамо интерес за политику. Сматрамо да влада не би требала имати интерес за религију. Као и у Јеванђељу по Луки 23:34 и ми им опраштамо јер они не знају шта чине. И ми се молимо да се окрену и опозову овај непотребни закон.
Пише: Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије за Christianpost
Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије у свом ауторском тесту за „Кристијан Пост“ описао је немиле догађаје који се месецима уназада догађају у Црној Гори, али и све лоше намјере режима Мила Ђукановића и споровођења скандалозног Закона о слободи вјероисповести
„25. маја брутално је нападнут млади свештеник Никола Радовић. Напали су га маскирани насилници испред цркве у Бару – граду на Јадранском мору – гдје је управо завршио службу у цркви у којој је намјесник. Његови нападачи су били млади и рођени у истом граду, као и он. Према информацијама тврдили су да је „страни агент“, и да су га зато напали.
Само неколико дана прије тога, 100 километара од Бара, ја и седам свештеника вршили смо службу у манастиру Светог Василија Острошког, једном од најсветијих мјеста православног хришћанства. Служба је била затвореног типа, без вјерника, и уз претходну најаву да је годишња литија на дан Светог Василија отказана због мјера против коронавируса. Ипак, хиљаде вјерника се окупило напољу, а ја сам их молио да поштују социјалну дистанцу и да се врате кући.
Хапшења су почела увече. Одведени смо из наших домова. Трајало је неколико дана, уз полицијску бруталност и привођење стотине вјерника, који су се окупљали у градовима и селима широм земље како би протестовали због нашег притвора. Затим су направили корак даље, приводећи архиђаконе и још 25 свештеника.
То се не би смјело дешавати у Црној Гори – земљи у срцу Европе која је већински хришћанска, чланица НАТО-а и кандидат за чланство у Европској унији. Плашимо се да је разлог за такво понашање новац.
Прије Божића усвојен је нови закон грозно назван Закон о слободи вјероисповјести. Хришћанске, јеврејске и муслиманске заједнице – и њихова имовина – сада су обавезни да имају државну регистрацију.
Мало је држава на свијету које истински практикују слободу вјероисповести, а ипак присиљавају вјерске заједнице да прво буду на одобреном владином регистру. Још је мање оних који прописују да се морадодатно доказати власништво над имовином прије 1918. године, кроз владин имовински регистар.
Пошто су 80 одсто Црногораца вјерници Српске православне цркве, то значи да је овај закон у пракси само за њих. А пошто друге вјерске микро заједнице имају посебне уговоре са државом који их штите од њихових имовинских одредаба, ово постаје дискриминаторски закон против имовине Цркве.
Власништво над земљом на Балкану – са сложеном историјом и дугим премијештањем граница – отворено је за доказивање. У свим модерним државама о имовинским споровима би се требало расправљати у судницама. У Црној Гори ће, према новом закону, о њима одлучивати владин имовински регистар, без права жалбе на њихову одлуку на судовима. Они су ревизор, судија, порота и извршиоц свих власничких спорова за вјерску имовину.
Ово су света мјеста хришћанског богослужења, манастири, хостели за бескућнике и пољопривредна газдинства која свакодневно хране стотине породица кроз народне кухиње. То је имовина која финансира универзитетске стипендије за младе Црногорце, која је уточиште за сиромашне и духовно исцјељење.
Вјерници и они којима је вјера потребна, не могу себи дозволити да Црква није у стању да их подржи. Ипак, овим законом, та имовина је угрожена, а ресурси које Црква користи за добро су у опасности да се преусмјере како би намирили фиктивне захтјеве за власништво над земљом.
Многи вјерни хришћани у Црној Гори страхују да ће се то догодити. Због тога су прије забрана због коронавируса изашли на улице широм земље како би протестовали против овог закона. Шездесет хиљада марширало је само у главном граду Подгорици – око десет одсто укупног становништва – окупили су се у једној масовном протесту, позивајући на опозив закона.
Влада је реаговала тврдећи да Црква заступа страни интерес у земљи, и да њени свештеници и лидери нису у Црној Гори. Зато што се зовемо Српска православна црква, нажалост може постати аргумент у парламентима Европе и ходницима Конгреса САД.
Ипак, ми смо на Балкану већ осам сотина година.
Нико не би предложио да је Римокатоличка црква римска, нити да се њени свештеници третирају другачије у многим земљама у којима се практикује католицизам. Не постоји разлика ни са нашом Црквом: наши епископи, монаси и вјерници подједнако су лојални својој држави колико и својој вјери.
Свештеник Радовић је то схватио, а његова реакција на брутални напад пред његовом црквом био је чин човека Божјег. Када су пронађени кривци, затражио је да се не подигну оптужбе. Умјесто тога, молио је за опрост својих нападача и за њих да покажу исту милост донацијом својој парохији. Кад то нису могли да приуште, он им је сам дао донацију – и уредно су је дали цркви.
Ми желимо само мир и служење народу. Немамо интерес за политику. Сматрамо да влада не би требала имати интерес за религију. Као и у Јеванђељу по Луки 23:34 и ми им опраштамо јер они не знају шта чине. И ми се молимо да се окрену и опозову овај непотребни закон“
Преузето са: ИН4С
