Самоуки мајстор из цетинског краја

Ђорђе Зеленовић (60) из Цетине самоуки је мајстор који од дрвета прави права уметничка дела. Самачке дане проводи у импровизованој радионици где са пуно љубави, елана и посвећености израђује иконе, крстове, панагије, али и мноштво других ствари које са радошћу поклања пријатељима.

Док зима већ увелико у своје боје облачи долину реке Цетине, наговештавајући надолазеће дане за време којих село утихне, а река оживи, Ђорђа Зеленовића затичемо у завршним припремама око дрвета за огрев. Добио их је, каже нам, од једног пријатеља који му је изашао у сусрет, па сада мора да га заштити од предстојећих киша. И ништа то није неуобичајно и несвакидашње да Ђорђе није сам, болестан, без једне ноге, па сваки посао који обавља захтева више муке и напора. Све и када се чини да човек сам бира свој пут, све оно што га на том путу задеси само су знакови да није увек како хоћемо, већ како морамо.

Ђорђе је рођен у Цетини где је и провео већину свог живота, али је претходни рат одредио и његов пут, одвео га на стране на које никада својевољно није планирао отићи. Лутао је, каже, све до 2002. године, када се одлучио на повратак родној кући.

– Живео сам једно време у Србији, у Београду. Потом сам отишао у Грчку и три месеца провео живећи и радећи на Хиландару. Иако сам возач по струци, посао нисам бирао. Једно време сам возио у неколико већих фирми у Београду, једно време се бавио израдом стилског намештаја. Све то време био сам подстанар, ништа своје нисам имао. Кад немаш уштеђевину, када те газде нередовно плаћају и шиканирају како им се прохте, а кирију мораш платити на време, онда баш и немаш превише избора него да гледаш како преживети. То ме је нагнало да се вратим, да идем својој кући па како ми буде – укратко Ђорђе објашњава свој пут и разлог одлуке о повратку.

Са резбарењем почео у младости

У родном дому ништа га није сачекало, па је заврнуо рукаве и сналазио се како је знао и умео. Некадашњу гаражу преуредио је у животни простор, сам малтерисао и спроводио струју, повремено радећи као возач у оближњем манастиру. Све је могао док болест није преовладала. Преживео је Ђорђе два мождана, један срчани удар те због болести остао без једне ноге, здравствени картон испунио бројним дијагнозама због којих данас, како сам каже, свакодневно троши шаку лекова. Тада се окренуо ономе што га је једино испуњавало кроз читав живот, дрвету, дуборезу, изради икона, крстова и свега онога што, из ове перспективе, једино сматра вредним.

– Једном приликом, док сам још био младић, видео сам брата како покушава направити Распеће. Њему није ишло, а мене је заинтригирало. Узео сам мали нож, нашао комад ораховог дрвета и у часу направио то што сам видео. Од тог момента то је постала моја љубав и мој хоби, почео сам резбарити кад год сам стигао. Толико сам крстова направио да их има по целом свету од Аустралије, Канаде, Финске, па до многих цркава и манастира у Србији и Хрватској. Резбарећи сам урадио бројне иконе, свећњаке, панагије, не знам ни ја шта све, и то све из једног комада. Све је већином поклоњено, јер сам стицајем околности увидео да ме пара неће од тога и да тај дар не могу користити као извор прихода. Када би вам наводио ситуације кроз које сам се у то уверио могао бих навести милион примера – присећа се Ђорђе.

Већину тога поклања

Иако му свако сећање на животна искушења тешко пада, па неретко пусти сузу и мислима за час одлута недокучиво далеко, неких ситуација се сећа као да су биле јуче. Три године након његовог избеглиштва у Србији мајка му се упокојила. Малобројне комшије које су тада биле у селу нису знале ни где ни како, ни са чим да је сахране. Ђорђе новац није имао, па је са собом из Србије понео четири иконе, њих да покуша продати како би мајци направио гробницу.

– Понео сам тада икону Богородице, Св архангела Михиала, Светог Саве и Светог Јована Крститеља. Покушао сам објаснити своју намеру, али нико то није тада разумео, мислили су да покушавам направити неки бизнис од тога. Слично искуство имао сам и са неким изложбама, где сам слао своје радове али никада нисам добио назад ни њих ни новац. Иконе и крстове су ми тражили да их они поклањају, дарују некоме, и у већини тих случајева нисам имао ништа од тога. Од тада сам већину онога што сам направио сам даровао тамо где ми срце каже – наводи Ђорђе.

Самачке дане проводи у импровизованој радионици

За самосталну изложбу никада није имао средстава ни могућности, али је баш зато и поносан на своје радове који су место нашли под сводовима манастира Манасије, Драговића, Крке, па и оних малих, сеоских храмова који су обнављани након рата. Изузев комада доброг дрвета који му најчешће прибаве пријатељи, пар глета и неколико шиваћих игли, Ђорђе другог алата нема и не треба му, истиче сам.

– Најважнији је дар од Бога, оно што човек добије без сопственог напора, затим љубав и посвећеност, та духовна нит која не зависи од алата. Многи су, гледајући шта и како радим, мислили да све то могу и они са лакоћом, па се повреде након пар потеза и ништа од тога не буде. Свакога је Бог за нешто створио, и није сваки посао за свакога. Мој отац је био неписмен, нешколован човек али изврстан мајстор за камен. За живота је правио камене крстове, споменике, обликовао камен за куће, а то није нигде учио. Он је знао са каменом, ја са дрветом, а готово исте ствари смо радили. Ништа у животу није случајно – сматра Ђорђе.

У својој импровизованој радионици испод куће, где места довољно има тек за њега и његов мали дрвени сто, Ђорђе најчешће проводи своје самачке дане. Ту се, каже, пресели у неки свој свет, одлута мислима и заборави на свакодневне бриге, неретко чак и време за оброк.

– Убиле су нас и избегличке године и лутања, и беспарица и све што уз њу иде. Да сам остао у Србији умро бих патећи за овим, а када сам се вратио желео сам умрети због свега што ме је задесило. Најтеже је када човек нешто зна, хоће и жели да уради, а не може. Кад нешто наумим направити, одужити се некоме за оно што је учинио мени, онда сву снагу усмерим на то, ђељам сатима, често заборављајући да морам нешто скувати, јести, опрати. То је тај унутрашњи осећај задовољства који све надомести или потисне у други план – прича Ђорђе.

Скромне жеље

За себе каже како живи као вук самотњак, не очекујући више ништа осим да га и ово крхко здравље бар још мало послужи. Задао је себи неколико задатака за наредне зимске дане; да заврши један крст, рам за слику блиских рођака, да направи реплику једног гудала за гусле и још по нешто чега се у тренутку није могао сетити. Све су то скромне жеље којима ће усрећити драге људе, док ће једина жеља која би њега усрећила остати неостварена, нешто као недосањани сан и жал за оним што није створио као својеврстан печат постојања.

– Није било прилике да урадим један комплетан, дрвени иконостас за цркву, са свим иконама, онако како га је имам у својој глави. То је једино за чим жалим – на крају ће Ђорђе, завршавајући нашу причу уздахом који му се оте из груди.

За велике подвиге нема више ни снаге ни здравља, али му воље за оне мање још увек не недостаје. У долазећим данима, кад зима завлада готово пустим селом, Ђорђе ће својим скромним алатом стварати нове рукотворине, оне које ће својом посебношћу и аутентичношћу једном красити и храмове и нечије домове.

Преузето са: СРБИ.хр