Васкрсло село Пећи између Санског Моста и Кључа

Село Пећи смјештено је између Санског Моста и Кључа. У пријератном периоду ово село насељавали су становници српске националности. Нажалост, у септембру 1995. године становници овог села су протјерани, а црква је запаљена.

Храмовна слава Спасовдан

Сваке године Пећанци се окупљају за Спасовдан. Нажалост, Црква је срушена послије Другог свјетског рата, Срби су задојени комунизмом срушили цркву, која је поново саграђена 1991. године. Судбина народa Пећи је пратила и цркву, те је и она запаљена након прогона Срба.

Први задатак им је био да се црква обнови у чему су и успјели. Затим су полако почели да обнављају своје куће. Велики људи који разумију значај коријена и завичаја изнова зидају своја огњишта и на тај начин чувају трагове својих предака на том простору.

Велика страдања у Другом свјетском рату

Село Пећи лежи на благо заталасаној висоравни између Кључа и Санског Моста. Са истока га ограничава кањон ријеке Сане, са сјевера муслиманско село Горњи Камичак (Пећанци кажу „град” због старе куле на њему), са запада га ограничава шума Голаја, а са југа шума Вуково. Врх брда Гударе, који се зове Столови, је највиша тачка на Пећима надморске висине 519 метара.

Пред Други свјетски рат село је имало око 100 домаћинстава и око 1.000 становника. Становништво се скоро искључиво бавило земљорадњом и сточарством. Као и већину српских села у Другом свјетском рату и Пећи су задесила страховита страдања.

У Пећима су 1941. године живјела домаћинства са сљедећим презименима: Адамовић, Анђелић, Аничић, Бабић, Бањац, Берић, Бурић, Видовић, Гојановић, Грубор, Дамјановић, Деспот, Драгић, Ђекић, Калабић, Карлаш, Ковачевић, Крљановић, Латиновић, Мракић, Мрђа, Мушкиња, Пећанац, Превијанац, Рибић, Рис и Травар.

Биле су окружене муслиманским селима Камичак, Врхопоље и Красуље чији је добар дио становништва ступио у усташке редове и ревносно извршавао налоге усташког вођства.

Већ јула 1941. године виђенији људи са Пећи (солунски добровољци, богатији сељаци, трговци) били су затворени у зграду основне школе у Врхопољу, гдје су држани неколико дана, малтретирани и мучени, да би крајем јула били одведени у Сански Мост гдје су, на брду Шушњар, са још 7000 Срба из Санског Моста и његове шире околине, били стрељани.

У тој групи од 20 људи са Пећи били су: Марко Адамовић и Мићо Адамовић (солунски добровољци), Мирко Аничић (радник рудника у Љубији), браћа Јован и Лазар Латиновић (трговци), браћа Сава и Алекса Пећанац, Илија Мркаић, Јово Рибић, Стевука Рибић (чији је отац био солунски добровољaц), Рис Раде (ковач).

То није био крај усташким звјерствима и већ 2. августа 1941, године усташе су дошле на Пећи, ишле од засeока до засеока, по њивама и пољима (жело се жито), покупили су кога су нашли (и жене и дјецу и старце) и отјерали у Врхопље са намјером да их све стрељају. Код зграде основне школе су их зауставили и, послије договора са претпостављенима, наредили: жене и дјеца (мушка испод 14 година) враћају се кући, а сви мушкарци изнад 14 година иду са њима даље. Судбина им је била двојака: враћање жена и дјеце значило је покатоличење у наредним данима, а „идење даље” мушкараца значило је одлазак у жељезничку станицу у Хрстову, гдје су ноћу, између, другог и трећег августа сви били стрељани. Тада је стрељано 67 Пећанаца (дjечака, људи у зрелим годинама и стараца).

Од тих дана па надаље, све до краја рата, тј. до маја 1945. године, преостали Пећанци су повремено живjели на Пећима, већину времена су провели у збјегу, а 1942. године усташе су село сасвим спалили. Многи Пећанци су умрли од болести (у прољеће 1943. године косила је епидемија тифуса), исцрпљености и глади.

Треба напоменути да је 14 Пећанаца било у заробљеништву у Њемачкој (двојица се нису вратили живи ), а 22 су погинули као партизани.

Све је у село уништено, становништво које је остало живо није се имало на шта вратити. Многа домаћинства су остала без мушких потомака. Живот је текао даље, морало се преживљавати, изнова су градили и започињали живот испочетка.

Многи су га и напуштали, селили се махом у Војводину. Читава домаћинства, или њихови дијелови, одселила су се у Бачки Јарак, Футог, Српску Црњу, Честерг, Хајфелд. Одселили су се скоро и сви Бањци и Пећанци, дјелимично Латиновићи, Рибићи, Карлаши, Грубори, Драгићи, Адамовићи, Крљановићи, Риси.

Масовно напуштање Пећи

Ту није био крај исељавању, већ крајем 50-тих година и почетком 60-тих година 20. вијека, почело је друго, масовно напуштање Пећи. Почела је економска миграција, како у друге крајеве Југославије (Војводина, Словенија, Београд) тако и у друге земље Европе (Њемачка, Аустрија, Француска, Швајцарска ). Прво су одлазили млађи људи, искључиво неквалификована радна снага, на рад у грађевинарству, на пругама, у фабрикама. За њима су касније (када је у питању Војводина и Словенија) долазиле и њихове породице.

Почетком 90- тих година 20 вијека на Пећима је било 70 домаћинстава (према 100 у 1941. години) у којима је живјело нешто преко 200 особа (1000 у 1941. години ). Дакле три особе по домаћинству за разлику од 1941. године када је у једном домаћинству живјело око 10 особа.

Село опустошено 1995. године

Несрећни догађаји су настављени да се нижу, и опет 1995. године Пећи доживљавају трагедију сви становници бивају протјерани. Опустошене су Пећи, без наде да ће поново заживјети.

Не дају Пећанци своје село, навикли на страдања, на рушење стеченог и започињање новог живота, опет су свом селу удахнули живот.

Удружење Пећанаца у Приједору

Основали су и своје Удружење у Приједору 2006. године на чијем челу је Драган Рибић. Село Пећи припада бихаћко-петровачкој парохији и у селу повремено служи свештеник Невен Маринковић коме је сједиште у Копривни.

– Све своје снаге смо усмјерили на обнову цркве, мјеста око којег би се окупљали. Искључиво својим средствима смо обновили цркву, народа Пећи и пријатеља из околних села којима смо много захвални.

Упоредо са обновом цркве Пећанци су обнављали и путеве, неких 10 километара пута је направљено. Тако се људима омогућило да долазе и крче своја огњишта.

– Мислим да је неких 30 посто домаћинстава очистило своја огњишта. Маринко Мракић прави куће од камена и дрвета, по узору на старе куће и прави такву кућу у Пећи. Такође, још једна кућа је дошла до крова Миленка Риса, једна је изидана, а и брат и ја обнављамо кућу. Свјесни смо да су мале могућности да дође до повратка, али желимо да проводимо у нашем завичају своје слободно вријеме. Струје и воде немамо, и искрено власти нису много заинтересоване да нам то омогуће. Користимо агрегате када нешто радимо…

 

Рибић се захвалио свим људима из региона и дијаспоре који обнављају своје, помажу да родна села и градови не остану опустошени. Да гробља не урасту у коров.

– Волио бих да се што више људи укључи у обнову и повратак. Нека не забораве своја огњишта и мјеста у којима су рођени.

Податке за овај текст смо пронашли у књизи која је издата прошле године под називом Моје село Пећи Драгана Рибића и Добрице Рибића.

Рибић који је тренутно настањен у Новом Саду каже да док су сакупљали податке о књизи мало се знало о страдању Пећанаца у Другом свјетском рату, чак и блиски сродници нису знали како су им преци страдали.

– Хтјели смо да отргнемо од заборава те наше мученике. Радује ме обнова која је започета у нашем селу и надам се да ће за 2,3 године бити бар двадесетак кућа покривених.

Велики допринос у прикупљању података о селу Пећи имао је и покојни Бошко Латиновић,  Како је за Српско коло рекао Драган Латиновић, који је и био иницијатор да се овај текст напише и позвао нашу редакцију, Бошко Латиновић је прикупио и забиљежио драгоцјене податке увидивши бит записивања.

Такође, не смијемо заобићи ни брошуру Бранка Дамјановића Демографски приказ села Пећи код Кључа од 1941. до 1995. године који је свој рад подијелио бесплатно.

Пећанци су захвални свима који су се потрудили да прикупе што више текстова, слика и историјских чињеница о животу људи у селу Пећи, страдању, расељавању и поновном повратку у село.

Новинар Српског кола

Драгана Бокун

Фото: приватна архива Драгана Рибића и Фејбук група Моје село Пећи