Зорка, жена које нема

У запуштеном и у коров зараслом сокаку Великога Градца, добрано опустјелога банијског села, кућа је у којој самује 72-годишња Зорка Тарбук: живи без воде, без струје, без примања и икога тко би јој прискочио у помоћ или бар повремено прикратио осаму. Њезина је животна низбрдица започела, као и код толиких других, у деведесетима прошлога вијека, кад су се невоље многима низале једна за другом, неријетко на свакодневној бази. Данас, више од три десетљећа касније, још им не назире краја, а неумитност времена само јој доноси нове.

– Рођена сам у некадашњој СР Босни и Херцеговини, а 1980. сам се удала за свог Милоша па стигла овамо, на његову дједовину. Моја лична карта и сви други папири издани у другој социјалистичкој републици тадашње југославенске федерације нису никоме представљали проблем све до осамостаљења Хрватске и почетка међурепубличких сукоба. Свеједно, за Олује смо се с двоје мале дјеце успјели докопати Србије, иако је та наша нежељена путешествија што пјешице, а што коњском запрегом и туђим трактором, потрајала дуље од мјесец дана. Завршили смо у Лесковцу, гдје остајемо дуље од девет година унаточ томе што смо ондје морали црнчити од јутра до мрака, неријетко само за храну. Ипак, осјећали смо се лоше и било нам је доста таквог животарења, па се одлучујемо за повратак. У нашој нас је одлуци подржао УНХЦР, па пут натраг нисмо морали платити и није било проблема с ‘папирологијом’, но кад смо у прољеће 2004. напокон дошли пред своје имање, није било ни налик ономе које смо оставили, све је било опљачкано и темељито запуштено – износи нам Зорка своју причу, без превише нових, другачијих и за повратнике у позитивном смислу неочекиваних момената.

Као и већина њих, Тарбуци су били присиљени сами засукати рукаве па раскрчити окућницу од све силе корова, закрпати бар донекле прозоре и врата старе породичне куће, заметнути понешто перади и набавити покоју овцу, тек толико да живот поновно крене и да се има најнужније за основну егзистенцију. Насрећу, у то су вријеме још имали струје, али та повластица у облику уобичајене цивилизацијске стечевине била је кратка вијека. Убрзо су им на једва обновљена врата закуцали радници Електре, па их мртво-хладно искључили из дистрибуцијске мреже с прилично бизарним образложењем: да их, ето, дуго није било, па морају поновно платити прикључак! Будући да у Тарбука ни тада ни сада новца није било у изобиљу, наставили су живјети у мраку, с надом да ће и њима опет сванути боље сутра. Али то сутра никад није дошло. Стизале су углавном тек нове невоље, све једна гора од друге: Милош је умро прије десетак година, а прије непуне три смрт је прерано узела и сина Младена. Кћи Ранка отишла је својим путем удавши се у недалеким Мартиновићима, но маму ријетко посјећује. Тако да Зорка и даље самује у мраку, иако струјовод и даље стоји гдје је био кад је доселила у Велики Градац, дакле одмах преко пута њихова сокака. „Платите нови прикључак, па ћемо вас опет спојити“, тако јој кажу у Електри кад их пита има ли наде да опет бар покоју жаруљицу за њу упале.

– У мраку ми је прошло готово двадесет година и више уопће не вјерујем да ћу струју икада имати, ионако сам већ изгубила све што сам имала. Прво сам у оном метежу погубила југославенску особну карту након које сплетом околности нисам вадила другу, па сам изгубила здравствено осигурање и могућа примања. Па струју и воду те оно најгоре, мужа и сина. На кћер ријетко могу рачунати, с неком ми цркавицом ту и тамо помогне тек шогор Јанко, брат покојног супруга који живи у Петрињи и који ме једини није заборавио. Насрећу, имам и нешто оваца, па понекад у бесцјење успијем продати покоје јање, али и то је све рјеђе. Ради овчјег меса нема глади, но по воду до потока Крековца све ми је теже силазити, а дворишни је бунар давно пресахнуо – набраја нам Зорка с чиме се све мора свакодневно носити, чак и пошто је лани једва преживјела мождани удар након којег отежано говори и још се теже креће. Стално јој се, каже, „манта“, посрће до те мјере да ни врт не успијева обрађивати, па више не може рачунати на бесплатно свјеже поврће или зимницу.

Приупитали смо у ПУ Сисачко-мославачке жупаније би ли се путем тог МУП-ова огранка, прибављањем докумената, могло икако помоћи Зорки Тарбук. Но из писаног одговора гласноговорнице Маје Филиповић дознали смо – осим цитирања бројних прописа, уредби и закона – да нам полиција не може износити детаље везане уз њезин живот и идентитет, али да ће свакако о тешким приликама у којима живи, извијестити глинску испоставу Хрватског завода за социјални рад. Стога смо се и ми одмах након посјета Зорки упутили до Глине, водитељици глинског одјела ХЗСР-а Морани Петковић.

Брзо смо стога прешли на оно ради чега смо се и обрели у Глини, а то је Зорка Тарбук: водитељица Петковић каже да се одавно зна за ‘њезин случај’, али да им сваки упит морамо службено поставити путем електроничке поште. Јесмо, али никаквог одговора још нема, као што и даље остаје неодговорено зашто државно тијело за социјалну скрб ништа није само подузело за ту жену и то унаточ томе што им такву обавезу налажу важећи закони и правилници.

У локалној подружници Хрватског Црвеног крижа пак дознајемо да су Зорку посјећивали, али да је она сваки пут одбијала њихову помоћ; свеједно, обећали су опет отићи до ње чим прије, па извидјети је ли се у међувремену промијенило нешто на што би они као хуманитарна институција могли брзо утјецати. Након Великог Градца, напуштамо и Глину, а у глави нам тупо одзванјају ријечи наше суговорнице, рођене Босанке.

– Овдје сам се удала, дјецу родила и подигла, па напослијетку мужа и сина покопала. А та Хрватска, у којој живим скоро пола стољећа, не жели признати да уопће постојим.

Владимир Јуришић; Портал Новости