Милош Кордић: Козе и Кестен

Не каже народ без разлога за некога ко пошандрца како му нису све козе на броју.

Добро, постоје ту и даске у глави и низ других слика и прилика за таква стања.

Али, козе су козе. Доспјети у стање у коме почиње пребројавање коза, ипак је нешто друго.

(Овце се броје при настојању да се лакше и брже заспи.)

Наравно да онај ко пребројава није ни свјестан да то чини, већ то обавезно и на вријеме запазе други.

А онај ко данас, у избјеглиштву, било шта пребројава – пребројава оно што нема. Јер оно што је некад имао, одавно је изгубио.

Да ли си икад имао козе? пита ме Личанин, Драган Г., родом са обода Грачаца. Више од тридесет година мој добар познаник, па и пријатељ, може се рећи, са којим се и данас повремено нађем.

Нисам ја, али је мој чича Никола имао посљедњу козу у селу, велим. Одупирао се забрани колико је могао. А онда је морао да попусти и да је прода месару у Костајници… Били смо тужни… Недуго затим и чича је испустио своју благу и добру душу.

Е тако смо и ми, вели Драган. Имали смо читаво стадо. Па морали да га затремо. Не да држава. Да не брсте. А код нас баш био рај за брст, прича. И застаје, предахњује, па наставља: Него, прошло и то. Касније се заборавило на забрану… Средио ја кућу, оградио двориште, воћар. Простора колико хоћеш. И – купио козу. Дјеца отишла: што послом, што школом. Добро, имали смо жена и ја и кравицу, нешто кокошију, свиње… А пушио ја, брате мили, плућа почела да нагоријевају. Иди на сликање, престани с пушењем, узми козјег млијека и пиј… вели ми доктор… Умрије жена, продам кравицу – каква крава, треба сијена – добијем пензију и окренем се кози. И коза мени.

И тако дође што дође: отворим вратнице, пустим козу па бјеж!

А овдје немаш услова да држиш козу? питам.

Ма ни говора, вели. Има траве. Не може се рећи да је нема. Али нема брста. А коза без брста и није коза… Него, био сам тамо и средио пензију… Могао бих и о кози да размислим. Дођу ми и унучићи. Имам их троје. Шта мислиш – ја имам козу, а они са козом. Нема љепше слике! И онда немаш потребе да је сањаш. Јер се вратила из сна. Приспјела у живот, у стварност.

Читаш ли? питам.

Читам. Знаш да сам ја увијек волио да читам. Читам све што ми дође у руке. А ти?

Шта ја?

Жврљаш ли још увијек оне своје пјесмице?

Жврљам.

Е, морам ти рећи да оно што си ми посљедње дао, нисам могао да читам.

Што?

Све нешто около, а ништа о козама.

Па, добро, биће једном и о њима, велим.

Него, што пушиш, јебало те пушење! Баци ти то! Изађи из те гужве, узми козу, сади лук и парадајз. И пусти то жврљање пјесмица. Зар се нико није усудио да ти каже како све више личиш на некога коме нису све козе на броју, вели Драган Г., устаде па се поздрависмо и растасмо.

А мени у ушима поче да шубоњи промукло бее-ее-е-е… покојне козе мога чиче Николе.

И то – по Кућишту. А и гдје би другдје!

Београд, прољеће 2000.

 

 

Кестен

 

Од доласка у Београд, деведесет и прве, још у прошлом дакле стољећу, Милош К. је, што послом, што овако или онако, прошао готово читаву Србију.

Обилазио је крајеве, градове, села, манастире, старе тврђаве, ископине, пећине, клисуре и бање које никад раније није обилазио. Сусрећући се и с многим избјеглицама, прогнаницима…

Па је тако и у Смедерево приспио.

О древном Ђурђевом граду на Дунаву и његовој тврђави знао је доста. Мада знање избјеглице никад није поуздано. Јер избјеглици се стварно знање, сјећање и машта мијешају, попримају другачије, чудотворније облике и димензије.

Растао у Јошавици (петрињској), у Шимулијама, њему се Смедерево уврло у мозак из прича стрине Аноше. А стрина Аноша је сваке године одлазила у Смедерево, гдје је имала родбину.

И једне давне године заувијек се, са својом ћерком Љубом, одселила у Смедерево. У даљину, мислио је Милош К.

Лутајући по Србији, Милош К. није се могао начудити – како нигдје нема питомог кестена. Ни шума ни појединачних стабала. Тек је у Пећкој патријаршији наишао на два мања дрвета. Па се обрадовао као мало дијете. Узео је неколио зеленкастожутих листова и дуго их чувао у свом избјегличком стану. Иако је плодове куповао сваке јесени (кад је било пара) на пијаци на Бановом брду.

Али, није то – то.

Његова Банија пуна је кестенових шума.

А њега уз кестен веже и мукотрпан рад у шуми: сјеча кестена за танин, бандере, грађу и огрјев, затим резање стабала ручном жагом (пилом, тестером) за танин током најљућих зима. И печење кестени у избушеном каштролу, рањгли.

Па печењу кестени овдје и стихови прве строфе пјесме „Да л’ долази јесен“ једног од највећих српских пјесника за дјецу Драгана Лукића:

 

Да ли то у град долази јесен
кад на углу, чича кестен пече,
и неки дечак, жеравком занесен,
пред кестењаром чучи цело вече.

 

Е, сад се прича враћа на Смедеревску јесен 2001. године овог вијека.

Иде Милош К. са својом родбином другој родбини, такође прогнаницима са Баније. У госте, наравно. И успут их угњави причом о стрини Аноши и њеној ћерки Љуби.

Кестена се ни у сну није сјетио. А нико га није ни помињао.

Тражећи улицу у којој се настанила њихова (Милошева и његових сапутника) прогнаничка родбина, а пролазећи поред једне куће, снаја жене Милоша К. одједном повиче:

Ево га, питоми кестен! Сав у роду. Овдје, вјероватно, живи и твоја стрина Аноша!

Милош К. је ћутао.

Ако је стрина Аноша донијела кестен из Јошавице, са Баније, тај би сада морао да буде много старији и роднији, мислио је.

Јер од одласка стрине Аноше у Смедерево прошла су готово два прогнаничка вијека: један њен, а други његов.

Смедерево, јесен 2001.

 

 

Нема коментара

Напишите коментар