Разоружавање (српске) историје и заједнички регионални уџбеници: Кад нам Немци кроје културу сећања

У ишчекивању коначне одлуке Комитета министара Савета Европе о пријему тзв. Косова у ову организацију средином маја, у Београду се обележава 75. годишњица Савета Европе симпозијумом о настави историје под називом “Разоружавање историје”. Са нагласком на ратове деведесетих година прошлог века.

Трећи београдски симпозијум о настави историје, који се одржава од 10. до 12. априла, кроз панел сесије и креативне радионице преиспитаће наставу историје у постконфликтном окружењу, искривљавање и злоупотребу историје у политичке, идеолошке и војне сврхе, наводи се на сајту организатора удружења “Едукација за 21. век”.

И запажа да наслеђе ратова који су уследили након распада Југославије и даље представља изазовну тему за наставнике историје на Балкану. Догађаји из 1990-их година биће у посебном фокусу и у вођеним пешачким турама кроз Београд, најављују организатори који међу сарадницима на овом пројекту имају и Филозофски факултет Универзитета у Београду, Институт Георг-Екерт из Немачке, Опсерваторију за наставу историје у Европи…

Тему симпозијума додатно је подстакла “агресија Руске Федерације на Украјину 2022. и ескалација дуготрајног сукоба између Израела и Палестине 2023”. Кад Савет Европе нешто обележава у Србији изгледа да је неизбежно да се у Украјини дешава агресија, а у Појасу Газе сукоб.

Програма овогодишњег симпозијума и више информација о предавањима на сајту организатора нема. Али могу се прочитати закључци са прошлогодишњег београдског симпозијума. Између осталог и да “када будемо имали храбрости да започнемо процес промене парадигме предавања историје и одмакнемо се од затворених наратива ка критичком размишљању и мултиперспективности… можемо да изведемо промене неопходне како би се младе генерације ослободиле из окова историјских стереотипа и градиле заједничку будућност”.

Зашто ту стављају Србију, која је чак и за време рата задржала уџбенике које пишу наши најбољи професори са универзитета, из гимназија, средњих, основних школа, ја то не знам, каже историчар проф. др Чедомир Антић са београдског Филозофског факултета у изјави за РТ Балкан.

“Пошто сам учествовао у изради програма наставе историје за пети, шести, седми и осми разред, нисам само писао уџбеник, знам на који начин је струка у томе учествовала. И знам да је свако од њих могао да се јави да узме учешћа у изради. Зашто нису, то је озбиљно питање. Ружно је што седе у установама, а онда иду о страном трошку и те исте установе грде и, морам да кажем, отворено клевећу”, истиче Антић.

Осврћући се на фокус симпозијума, деведесете године прошлог века, он напомиње да је у модерно доба бесмислено држати се архивске дистанце од тридесет година, а оставити при том, како наглашава, да се наши грађани, не само млађе генерације, информишу о историји преко Инстаграма, ТикТока или ријалитија.

“То није спорно. Али, оно што је овде проблем је то што исти они који су свако помињање заједничког уџбеника у бившој Југославији називали српским унитаризмом, сада желе да нам злочиначки атлантизам наметну као мејнстрим. Да нас науче да је било милосрђе што су нам убијали децу у Србији, а с друге стране да је одбрана конститутивних права српског народа била злочин. То је оно што се не може дозволити”, каже Антић.

Организатор симпозијума, “Едукација за 21. век” је, како се може прочитати на њиховом сајту, члан радне групе 25 и 26 Националног конвента о Европској унији и учествовала је у изради препорука које се тичу образовања и културе. Такође је била члан и посебне радне групе за израду Нацрта стратегије за стварање подстицајног окружења за развој цивилног друштва Министарства за људска и мањинска права, a има и акредитоване стручне семинаре за наставнике. Њихови партнери су Немачка међународна организација за сарадњу (ГИЗ), Савет Европе, Форум ЗФД, амбасаде Француске, Швајцарске, Институт Георг Екерт, али и Град Београд, Министарство просвете, Градска општина Врачар.

Ово удружење стални је члан “Јуроклија”, европске асоцијације наставника историје, а у разговору за њихов портал председница “Едукације за 21. век” Лидија Жупанић Шуица говорила је о настави историје у Србији.

“Има неколико тема које се сматрају за табу у српском друштву и образовном систему: то је углавном рат деведесетих, а рекла бих да се средњовековна историја не сматра оспораваном. Али сматрам да треба да размишљамо о наративима или митовима које је она произвела, као што је у случају на којем радимо, споменику Стефану Немањи, који је тренутно веома оспораван у српском друштву. Има много питања које треба оспоравати у српској историји”, навела је Шуица.

На прошлом симпозијуму у средишту је била 60. годишњица француско-немачке сарадње, па се у том контексту говорило и о заједничким наставним материјалима из историје некада завађених народа, превазилажењу сукоба и грађењу мира кроз нови приступ историји.

“Срамотно је и потпуно неинтелигентно позивати се на немачко-француски уџбеник, тај уџбеник се односи на време после 1945. године. Тако можемо ми да напишемо један лепи заједнички уџбеник о протеклих десет година односа са Хрватима и Бошњацима и мислим да бисмо били још више посвађани јер бисмо схватили да је у Хрватској гажење права српског народа један од приоритета и данас када Срба има два одсто. Сазнали бисмо да се у БиХ међу Бошњацима гаје генерације које треба да освете жртве из рата који је произвео данашњи Устав, а да су Албанци најстарији народ на свету. Не знам шта бисмо од тога добили, вероватно ништа”, истиче Антић.

Осврћући се на иницијативу из 2021. о уџбеницима историје које би заједно радиле и касније у школама користиле Србија и Република Српска, наш саговорник наглашава да је логично да треба омогућити Републици Србији да штампа и пише уџбенике за свој народ.

“Српски народ и српска нација су једни и јединствени, то није ни демократија ни поштовање људских права да нама националисти албански, црногорски, бошњачки или хрватски пишу уџбенике за нашу омладину”, каже Чедомир Антић.

Савет Европе, иначе, годинама уназад заинтересован је за промену историјске парадигме, ревизију уџбеника и грађење заједничке историје, како наводе у својим документима.

Један од производа “примене и укључивања препорука Савета Европе у наставну праксу” удружења “Едукација за 21. век” био је и приручник “Учионица сећања на отвореном – Места сећања као подстицај за демократско учење” чији је покровитељ Министарство просвете.

У радним материјалима, који представљају примере наставничких припрема за овакав концепт учења у којем ђаци посећују одређена места сећања, већина наставника определила се за примере културе сећања у вези са споменицима из Народно-ослободилачке борбе, као и местима везаним за страдање становништва у Другом светском рату.

Једна од наставничких припрема, “У троуглу споменика”, подразумевала је посету градском парку у Ивањици где се у непосредној близини налазе Споменик револуције, Споменик Драгољубу Михајловићу и Споменик погинулим припадницима Министарства унутрашњих послова и Војске Југославије у периоду од 1999. до 2000.

Како се наводи у припреми, у главном делу часа, део ђака рецитује “Само да рата не буде” Ђорђа Балашевића и дели цитате Ернеста Хемингвеја о страдању људских и цивилизацијских вредности у рату, други део ђака даје информације о споменицима, док трећи упознаје другаре из одељења са Међународним хуманитарним правом и Женевском конвенцијом.

У другом делу часа наставник поставља питање: на који начин савремено друштво треба да се односи према споменицима који изазивају контроверзе?

Тако су можда неки ђаци, тек на оваквом часу чули да су споменици партизанима, четницима или српским полицајцима и војницима контроверзни, док су до тада то за њих била само места сећања. Уз помињање Женевске конвенције и антиратних цитата, још ће неко погрешно да помисли да су они, удруженим снагама, напали Немце. И оне тадашње и ове данашње.

Јелена Чалија

Преузето са: ИСКРА

 

Нема коментара

Напишите коментар