У ПАКЛУ ДОБРОВОЉАЧКЕ УЛИЦЕ: Жртве правду чекају 34 године

Трећег маја ове године напуниле су се 34 године од ратног злочина који су починиле јединице тзв. Армије БиХ, паравојне јединице – „Патриотска лига“, „Зелене беретке“ и „Боснае 52“, Територијалне одбране БиХ и „самоорганизопвани бранитељи Сарајева“, над припадницима ЈНА (Команде 2. војне области) у Сарајеву, некадашњој Добровољачкој улици (данас Хамдије Крешевљаковића). Тог су дана, да подсјетимо, мучки, из засједе напали маршевску колону која се, уз претходо договорени (и потписани) Споразум Алије Изетбеговића, предсједника крњег Предсједништва БиХ (без представника Срба) и армијског руководства – доскорашњег начелника Генералштаба ЈНА генерал-пуковника Благоја Аџића, у присуству потпредседника Председништва СФРЈ др Бранка Костића и председника СР Македоније Кире Глигорова, у Скопљу 27. марта 1992. године о напуштању јединица ЈНА Босне и Херцеговине у наредних пет година, и успјешне обране Команде ове стратегијске групације у бјесомучном нападу муслиманских снага претходног дана, 2. маја, и гаранцију Заштитних снага Уједињених нација (УНПРОФОР) повлачила из старочаршијског насеља Бистрик у касарну „Слободан Прицип Сељо“ у Лукавици.

У кукавичком, крајње подмуклом нападу тог је дана страдало, убијено седмеро људи – пуковници др Будимир Радуловић, мр Миро Сокић, Бошко Михајловић и Градимир Петровић, потпуковник Бошко Јованић, војник Здравко Томовић и грађанско лице на служби у ЈНА Нормела Шуко. Рањено је двадесетчетверо и заробљено 186 припадника ЈНА!

Тужним, мирним и достојанственим комеморативним окупљањем, као и претходних година, у организацији Одбора за његовање традиција ослободилачких ратова Владе Републике Српске, уз учешће чланова породица страдалих, преживјелих припадника ЈНА из састава Команде 2. ВО и 65. заштитног моторизованог одреда ЈНА и Војске Републике Српске, делегације Владе Републике Српске и борачких организација, које је предводила Жељка Цвијановић, српски члан Председништва БиХ, Александра Гогановића, замјеника министра одбране за управљање ресурсима БиХ, делегација борачких организациај РС и припадника Трећег пјешадијског (Република Српска) пука Оружаних снага БиХ, одана је пошта погинулима у том „херојском подвигу бранитеља Сарајева“.

Након помена жртавама напада, као и бестијалног малтретирања и иживљавања послије заробљавања, одржаног у Цркви Светог Георгија у Миљевићима и полагања вијенаца на Споменик погинулим припадницим 65. змтп ЈНА и ВРС у Градском парку Источног Сарајева, учесници обиљежавања годишњице страдања припадника ЈНА су у три аутобуса, уз обезбјеђење полицијских снага МУП-а РС до ентитетске границе на Врацама, а одатле појачаних снага Полиције Кантона Сарајево (МУП БиХ) стигли на поприште незапамћеног злочина, мирно прошетали некадашњом Добровољачком улицом, положии бијеле руже и запалили свијеће на мјесту гд‌је је убијено највише припадника ЈНА.

Повратак у Источно Сарајево протекао је по већ поменутом „протоколу“, испраћен бројним припадницима МУП-а БИХ.

Јосип И. Новак

Потписник ових редака је непосредни свједок, свједок „са лица мјеста“, дешавања 3. маја 1992. године и један од 207 заробљених, данас официр у пензији

Фото: Компилација фотографија са попришта напада и масакра у Добровољхачкој улици 3. маја 1992. године

 

ЗЛОЧИН(И) БЕЗ ЕПИЛОГА

Вновници, организатори и починиоци, ратног злочина по свим узусима међународних конвенција о ратовању и поступању сазаробљеним војним и цивилним лицима, за своје (не)ђела, боље рећи злод‌јела још увијек нису откривени и санкционисани.

У три, један у Србији, и два у БиХ, истражна и судска поступка, у предметима познатијим као „Случај Добровољачка“, покренутим и вођеним, осумњичен се терете, поред напада на маршевску колону 2. војне области 3. маја 1992. године и за друге злочине почињене према припадницима ЈНА од половине априла ’92. године до половине маја исте године када је муслиманска (данас бошњачка) страна предала тијела убијених, како би се они достојанствено покопали.То су, да подсјетимо читаоце који „нису у материји“: заробљавање војника у сарајевском насељу Ковачи, половином априла; убиство два војника на редовном одслужењу војног рока у кафићу „Бистрик“ 20. априла; минобацачки напад на Команду 2. ВО 22. априла; напад на возило за доставу хране, непосредно пред и сам општи напад на два објекта Команде 2. ВО (у Добровољачкој улици и Тргу 6. априла) 2. маја; напад на сарајевски Дом ЈНА 2. маја; сачекуша и убиство 11 припадника Диверзантског одреда  из састава 65. змтп на Скендерији (погинуо и сам командант Одреда) 2. маја, те заробљавање, злостављање и пребијање заточених припадника ЈНА на више локација (Спортски центар- ФИС, Раднички универзитет „Руђер Бошковић“, Републички штаб ТО БиХ,  зграда Предсједништва БиХ, Централни затвор и Војна болница).

Укупно, по подацима  које је прикупио Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица (Републике Српске) у побројаним догађајима – злочинима убијено је 42 (8 официра, 2 подофицира, 29 војника и 3 грађанска лица на служби у ЈНА); рањено 70 (16 официра, 7 подофицира, 41 војник, 4 грађанска лица на служби у ЈНА и 2 цивила) и заробљено 207 припадника ЈНА (46 официра, 16 подофицира, 2 питомца ШРО, 118 војника, 13 грађанских лица на служби у ЈНА и 3 цивила).

Први истражни поступак за ратни злочин у Сарајеву 3. маја покренуо је Војни суд у Београду  1993. године, на основу кривичне пријаве Војном тужилаштву потпуковника Николе Остојића (учесник догађаја, заробљен, новинар листа „Народна армија“) од 25. маја 1992. године, против 19 лица из БиХ. „Предмет“ је, по укидању војног правосуђа, прешао у надлежност Тужилаштва за ратне злочине. Информација о „Случају Добровољачка“ из нашег суда нема већ дуго нема, па остаје дилема да ли је он окончан или је и даље активан, односно хоће ли бити настављен, кад  и каква су предвиђања када би могао бити окончан. Памтимо да су на основу Интерполове потјернице и захтјева за изручење правосудним органима Србије, својевремено, били ухапшени Ејуп Ганић (2010, у Лондону) и Јован Дивјак (2011, у Бечу) и, али нису изручени нашем Суду.

Упоредо са истрагом у Србији од 2005. године, по налогу Тужилаштва БиХ, водила се истрага против Ејупа Ганића и још  четрнаест лица. Ова истрага, упркос бројним доказима – документацији, видео и фоно снимцима, изјавама преживелих, завршила је наредбом међународног тужиоца Џада Романа (Филипини), пред крај свог мандата 17. јануара 2012. године, наредбом о обустављању истраге „због недостатка доказа да су наведени починили кривично дело“ !? Ова својеврсна судска „фарса“ настављена је након одлуке Уставног суда БиХ (послије упорних, вишегодишњих захтјева опуномоћеника породица погинулих поручника Обрада Гвозденовића и војника Здравка Томовића), те је Тужилаштво БиХ активирало предмет у априлу 2022. године.

Тужилац Посебног од‌јела за ратне злочине Тужилаштва – Тужитељства БиХ подигао је 27. априла 2022. године нову оптужницу против: (1) – Ејупа Ганића, члана ратног Предсједништва БиХ (крњег, без српских представника), (2) – Заима Бацковића „Загија“, замјеника команданта РШТО БиХ (издао наредбу за напад на колону 3. маја ’92), (3) – Хамида Бахте, команданта Опћинског штаба ТО Стари Град, (4) – Хасана Ефендића, команданта РШТО БиХ, (5) – Фикрета Муслимовића, начелника органа безбедности РШТО БиХ, (6) – Јусуфа Пушине, помоћника министра унутрашњих послова БиХ и начелника штаба МУП РБиХ, (7) – Бакира Алиспахића, начелника Центра јавне безбједности (ЦСБ) Сарајево, (8) – Енеса Бездроба, начелника Полицијске станице Стари Град, (9) – Исмета Дахића, команданта полицијских јединица које су браниле Сарајево и (10) – Махира Жишка, заповједника одреда „Боснае 52“ (паравојне јединице), коју је претходно потврдио Суд БиХ. Оптужница ову десеторицу терети „да нису спријечили убиства и рањавања војника и цивила, да су пропустили да казне извршиоце убиства и рањавања, мучили и нечовјечно поступали према заробљеним војницима, да нису спријечили ни казнили починиоце, те помагали починиоцима након извршеног злочина.“

Суђење у Суду БиХ је, послије два пута одгађаног, почело 27. октобра 2022. године, а међу доказима које је Тужилаштву БиХ доставио МУП Републике Српске, послије обимних истражних радњи, је извјештај од 45 страница, са 122 прилога укључујући 117 докумената са око 470 страница, три фоно записа (аудио-касете), два компакт диска са пресретнутим разговорима и два видео-записа.

С обзиром да је Тужилаштво и браниоци и њихови адвокатски тимови предложили и саслушање више стотина свједока тешко је предвид‌јети окончање суђења, али се невине жртве надају да ће, напокон, правда бити задовољена и заслужене казне стићи злочинце, оне који су то организовали и извели.

Треба напоменути да је Хашки трибунал – Међународни суд за кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међунароног хуманитарног права на територији бивше Југославије након 1991. године, својевремено, изнио свој став о „Случају Добровољачка“ наводећи да је „колона ЈНА била легитимна војна мета“ и да не подлеже истрази и процесуирању тог Суда. Другачији став и мишљење од Суда који је, „унапријед знао“ да нико други, осим Срба, било цивила, било војника, у грађанским ратовима у којима је разбијена СФР Југославија, није чинио злочине за које би морао (могао) одговарати и за то био кажњен.