Пентагон кроз нишан и преко салона

Док се у салонским круговима Београда геополитика посматра као друштвена игра, а у студијима се смењују „стручњаци“ који униформу никада нису обукли, сурова реалност се, као и увек, пише на терену. Док са дистанце посматрамо велике сукобе и нове технологије које мењају мапу света у 2026. години, морамо се вратити на суштину коју домаћи политичари и аналитичари пречесто заборављају – на војничку част, кичму и достојанство.

Као бивши старешина Војске Републике Српске, имао сам прилику да прођем кроз пакао Одбрамбено-отаџбинског рата, али и да у послератним годинама директно разговарам са људима који су се налазили са друге стране геополитичке шаховске табле. Један такав разговор, који сам водио са америчким пуковником из састава СФОР-а – човеком који је данас пензионисани бригадни генерал и професор историје на једном од најпрестижнијих универзитета у Сједињеним Америчким Државама – и данас погађа право у срж балканског чвора.

Он ми је тада, хладно и официрски, изговорио речи које би сваки политичар у Београду морао да уклеше у камен:

„Сједињене Државе ће увек бити уз Републику Српску. Ви сте своју земљу одбранили. Али, ако будемо морали да бирамо између Српске и Србије, пустићемо Србију низ воду јер није достојна.“

Признајем, ове речи америчког пуковника за мене су у том тренутку биле чист шок. Деловало је невероватно да официр велике силе која је диктирала правила на Балкану има такав резон према народу који је до јуче био са друге стране нишана. Међутим, тај шок ће ми постати потпуно јасан тек деценијама касније. Све оно што се одиграло од 2020. године до данас – почевши од пандемије корона вируса која је сломила глобалне системе, преко тектонских економских поремећаја, па до избијања нових великих сукоба у свету – послужило је као историјски филтер. Тек кроз ове савремене кризе, када су све маске пале, схватио сам далековидост те војничке и професорске процене: кризе су оголиле ко има стварну унутрашњу снагу и кичму, а ко је само политичка фасада без достојанства.

Војнички код: Поштовање моћи и кичме

Зашто један високи амерички официр и историчар размишља на овај начин? Одговор лежи у војној доктрини Пентагона која, пре свега, цени реалност на терену. Сједињене Државе и њихови војни планери не поштују празне прогласе и политичка увијања. Они поштују народ који је под потпуним окружењем, санкцијама и медијском блокадом успео да организује војску, постави непробојну линију одбране и одбрани свој кућни праг.

Република Српска није настала у дипломатским салонима; она је војнички и историјски факат оверен у Дејтону. Западни војни стратези знају да на простору западно од Дрине постоји јасан одбрамбени рефлекс и народ који има петљу да држи дату реч. Зато се и данас, у анализама Пентагона и команде ЕУЦОМ-а, Бањалука посматра као чврста тачка – простор где постоји јасан систем унутрашње безбедности и предвидива политика заштите сопствених граница.

Београдски салони и издаја у амандманима

Потпуна супротност томе јесте званични Београд, чија је политика у очима професионалних војника са Запада одавно изгубила достојанство. Држава која седи на три столице, која тргује сопственом историјом и која нема храбрости да стане иза оних који су за њу крварили, на Западу се не доживљава као партнер, већ као монета за поткусуривање.

Најбољи и најсрамнији пример тог недостатка кичме јесте судбина Закона о правима бораца у Србији. Имао сам прилику да лично видим рани нацрт тог закона, у који су првобитно били уврштени и припадници Војске Републике Српске и Српске војске Крајине. Међутим, уочи самог усвајања, те ставке су кукавички избачене из коначног текста. Званични Београд се уплашио реакције Загреба, Сарајева и страних амбасада. Одлучили су да правно избришу све што се десило после 19. маја 1992. године, остављајући десетине хиљада крајишких и српских бораца без икаквих права, препуштајући их буџету у Бањалуци.

Када страном генералу и професору историје покажете државу која се у скупштинским амандманима одриче сопствених ветерана да се не би замерила страним дипломатама, добијете управо ону пресуду: „Нисте достојни.“

Лекција из образа

Док у Београду влада хронични недостатак емпатије, а борци који су дали здравље и младост остају невидљиви на маргинама милионског града, Бањалука и Република Српска показују шта значи истинска захвалност. Тамо су борци ВРС светиња, јер народ зна да без њих данас не би било ни кућа, ни цркава, ни слободе.

Рат се не учи са екрана друштвених мрежа, нити из удобних фотеља. У рату нема победника, постоје само они који су преживели и они који нису. Република Српска је своју лекцију преписала са највишом оценом јер је опстала, док званични Београд и даље пада на испиту образа. Онај ко не поштује своје хероје, не може очекивати да га поштују ни пријатељи ни непријатељи.

У Београду, пролеће 2026.

Данко Боројевић
Бивши старешина Војске Републике Српске
(Текст представља лични став аутора заснован на директном сведочењу и професионалном искуству)

Преузето са: Војнополитичка осматрачница