ИСПОВИЈЕСТ МИЛОРАДА БОШКОВИЋА: Отац Трифко ме никад никад није видио – завршио је у јами Јагодњача на Ржаном долу

• Здравко Шакотић нам доноси потресно свједочанство Милорада Бошковића на један од најцрњих датума у историји Попова поља и Херцеговине. Овај документарни запис спаја личну трагедију човјека рођеног као посмрче са колективним страдањем српског народа у јами Јагодњача на Ржаном долу 1941. године. Текст који слиједи представља важан чин културе памћења, чувајући од заборава не само невине жртве већ и оне који су кроз пјесму и живи устав свједочили о херцеговачкој „долини суза”.

Пише: Здравко Шакотић

Данас је 23. јун, датум кога се сјећају сви старији становници Попова поља. Тог дана, то питомо, а прије 85 година поплављено i плодно поље – како написа млади историчар Симо Радић – постало је „долина суза”. Тај дан остаје црним словима записан у аналима највећег крашког поља Херцеговине и цјелокупне новије српске историје на овим просторима.

У једној ноћи и два дана, у јаму Јагодњачу на локацији Ржани до, бачено је и уморено 185 невиних људи. Био је тек мали број преживјелих, а данас, због биолошког закона, више нема директних свједока.

У једном дану убијени отац, стриц и дјед
Један од људи које је ова трагедија страшно погодила јесте Милорад (Трифков) Бошковић из Мркоњића, коме је усташка руља у једном дану, бацањем у јаму, усмртила оца Трифка (1917), стрица Милорада (1925) и дједа Јована (1880). То су ране које боле човјека који већ 85 година живи са завјетом „да памтим и не заборавим”. Овај крепки 85-годишњак, који је остао мајци Љубици (1920) „под пасом”, рођен је тек послије очеве смрти.

Своју причу о злочину који се догодио прије осам и по деценија, Милорад Бошковић почиње констатацијом:

— Ја сам личност за коју би могла да се каже она чувена реченица Оријанe Фалачи: „Писмо нерођеном дјетету”. Мени моји нијесу могли написати писмо, али стриц Ристо (Ристан) и баба Мара су ме подигли и казивали ми, а моји Бошковићи и остали Поповци причали шта се десило 23. јуна 1941. године.

— Тог дана — прича овај старац који данас живи на релацији Херцег Нови – Требиње — групе усташа су упале и из мојих Мркоњића похватале 21 човјека, из Величана 34, из Завале 33, из Драчева 23, Дубљана 18, Дријењана 14, из Пољица 13, из Струјића, Котеза, Чваљине и Равног по 10, из бобанских села 8, Туља 5, те из Галичића, Жакова, Грмљана и Седлара по троје. Дан раније, 22. јуна, из Стоца су камионима довезена 24 лица, из Поплата код Стоца 4, из Берковића 3, а у јами Јагодњачи је завршило и 5 лица која су се затекла на мјесту злочина и у јаму бачена заједно са људима из Попова.

Посмрче са два крста: Трагедија мајке Љубице

Бошковић износи ове приче о трагичним догађајима који су се урезали у његово дјетињство:

— То су истине и заблуде које су имали моји Бошковићи, моји Поповци и сви они који су осјетили патње и страдања кроз једну дивљу тиранију, оличену у најсрамнијој и најсвирепијој политици у новијој историји човјечанства коју су предводили Хрвати на челу са Антом Павелићем. Савјест ме нагони да свједочим у жељи да надопуним макар мали дио сазнања о овом злочину о којем су писали други.

Ја сам једно од четворо посмрчади рођених након што су им те 1941. године очеви убијени. Уз моју маленкост, то су Весна Црногорац из Туља (кћерка Риста Црногорца, рођеног 1921, која се касније удала за Ковачевића), Божидар Јакшић из Дубљана и Слобода Цимирот из Величана. Од те посмрчади, ја сам још једино жив. Знате ли шта значи родити се, а да вас отац никада није видио?

Али, није ме по рођењу задесила трагедија само са очеве стране. Био сам беба од свега пар мјесеци када сам остао и без мајке Љубице. Тек што су се вјенчали у јесен 1940. године. Отац је, када је убијен, имао 24, а мајка, која је била од Ковачевића из Пољица, свега 21 годину када је остала удовица. Када ме мајка родила 12. септембра 1941. године, донијевши на свијет насљедника свом Трифку који је са осталих 184 невиних страдао, добио сам име по стрицу Милораду. Он је имао само 16 година када је са оцем и братом завршио живот у јами на Ржаном долу.

Ни ту није био крај трагедије моје породице. Идуће, 1942. године, остао сам и без мајке. На Задушнице, 14. фебруара 1942. године, моја мајка Љубица пошла је на стратиште, на јаму Ржани до, да упали свијеће за своје убијене и да молитвом олакша свој бол и тугу. Али и њу је задесила зла судбина. Док су два свештеника из манастира Завала држала парастос убијенима, мајка је од туге и бола пала у несвијест. Донесена је кући у Мркоњиће и послије 24 дана боловања испустила је своју племениту душу.

Од херцеговачког сирочета до успјешног инжењера

Од тада сам растао уз скуте бабе Маре и стрица Ристана. Тражећи одговор зашто су нестали моји родитељи и зашто немам ни оца ни мајке, растао сам као сироче. Послије основне школе, у времену свеколиког сиромаштва, живот је ишао даље. У Требињу сам завршио зидарски занат. Од 1955. године сам у Сарајеву, гдје завршавам Школу за грађевинске послове, а затим постајем пословођа у грађевинском предузећу „Враница”. На градилишту у Осијеку, уз рад сам завршио Грађевински факултет у Београду. Радио сам за сарајевско предузеће у Либији и Ираку као инжењер за план, да бих по повратку у Осијек постао директор сарајевске „Вранице” у том граду. Затим сам отишао у Русију, а одатле сам стигао 1993. године, јер због рата више није било повратка у Осијек.

Од школских дана до данас, Милорад је себи дао завјет и обећање којег се држи већ деценијама: да дође до што више података који би освијетлили овај крвави догађај на јами Ржани до, из тог црног јуна и августа 1941. године, када је у Попову пољу и Херцеговини трајала хајка на људе српске националности.

— Снагу која ми је несумњиво била потребна за ову моју мисију пронашао сам у Светом писму: „Јер нема ништа тајно што неће изићи на видјело, нити сакривено што се неће дознати и на чистац изићи” (Лука 8:17). Ријеч је о болним успоменама рата који је носио национално-вјерски префикс, што је суштински упозоравало на балкански синдром и сву његову трагику. Ишчашавао сам бројне зборнике, посјећивао скупове, тражио одговоре од виђенијих земљака мога краја – како је и зашто до овога дошло. Сваког 23. јуна трудио сам се да буде на стратишту Ржани до. Прво је то било тајно, а послије и јавно.

Истина јача од бетона: Свједочанство које мора да живи

Усмени приповједачи су преносили истину о томе како је комшија кренуо на комшију. Почели су и комунистички моћници у својим зборницима да пишу о овим злочинима, а по наређењу Комитета те јаме су забетониране, па и наша Јагодњача. Многи су умрли а да не успјеше да сахране кости својих најмилијих. Трагајући за истином, желио сам да будем добро упућен у све што је везано за људе и догађаје мог Попова поља и моје Херцеговине.

Посједујем огромну литературу, али чини ми се да су новинар и публициста Манојло Ћук (чији је стриц, по коме носи име, био вршњак мог стрица Милорада) најбоље описали ове догађаје. Њих двојица су били најмлађе жртве у ноћи 23/24. јуна 1941. на јами на Ржаном долу. Ћук је имао 15, а Бошковић 16 година. Сматрам да је до сада Ћук наjбоље описао генезу злочина од прије 85 година. Он пише: „Пројекат истребљења Срба у дијелу БиХ који је био заокружен границама НДХ планиран је од самог проглашења НДХ у априлу 1941. Жетва смрти над српском нејачи и војно способним становништвом није имала никакво правило: Не остави ни српско уво и затри све пушком, камом и јамом!” Добар је и овогодишњи рад младог Симо Радића „Попово поље – Долина суза”, што је најбољи помен за ову неславну, ево већ 85. годишњицу од злочина.

Завјет за будуће нараштаје

У овој причи о јуну 1941. године, Милорад истиче да му је у младости о трагедији највише казивао нешто старији рођак, Његослав Бошковић (1926–2013), који је као петнаестогодишњак препливао набујалу Требишњицу и спасио се. Био је учесник НОБ-а, официр ЈНА и пјесник трагедије на јами Ржани до, покоља у Чваљини, а иза себе је оставио и поеме о Пребиловцима и Корићкој јами. Његово лирско пјевање испуњено је историјским ликовима и молитвеним стиховима, обојено епском повјешћу да се злочини усташа не забораве.

— Зато сам слободан да и овом приликом предложим члановима Удружења потомака страдалих на јами Ржани до и предсједнику Максиму Мракићу да у овој, 2026. години, када се навршава 100 година од рођења Његослава Бошковића, у Требињу организујемо вече посвећено њему и његовом публицистичком раду. Тако би се на најбољи начин испунила моја жеља да се Његослав Бошковић, тај јединствени пјесник трагедије у Попову пољу, отргне од заборава. Он у својим стиховима поручује: „Ја нек умрем, пјесма остати мора, српском писцу њу ћу посветити, који ће је боље свршити, па ће добро овог прегнућа напајати времена будућа.”

— Обиљежавање 23. јуна и Видовдана требало би да допринесе бољем схватању будућих српских нараштаја, како не би поновили грешке својих дједова. „Можемо опростити, али не смијемо заборавити”, поручио је у Пребиловцима патријарх Павле, а ја бих са том поруком завршио своју причу за овај 23. јун – за мене заувијек најтужнији дан — закључује Милорад Бошковић.

Здравко Шакотић