БАНИЈАЦ У СЛАВОНИЈИ: Сјећање на Јована васиљевића – учитеља и добротвора (1880 – 1944)

Пише: Миленко Заилац

Навршило се 80 година од страдања Јована Васиљевића,

учитеља и добротвора поријеклом из Педља на Банији,

који је годинама учитељевао у Бијелој код Дарувара.

 

Јован Васиљевић је рођен 2. јануара 1880. године у Мачковцу код Нове Градишке, гдје се његов отац Ђуро доселио из села Педаљ код Двора на Уни. С поносом је истицао своје банијско поријекло. Pо завршетку пакрачке препарандије (1899.) распоређен је за учитеља у Бијелу код Дарувара, гдје му је отац био општински финанс. У том славонском селу Јован је радио до пензионисања 1936. године, а ту је остао да живи и касније. Почетком II свјетског рата приступио је народноослободилачком покрету. Због година, болести и сталне опасности се нешто касније склонио у Ждалу (код Копривнице) код ћерке Маре. Власти Независне државе Хрватске су га, са групом родољуба, ухапсиле 18/19. октобар 1944. године због веза са партизанима. Јована су тог јутра убили, а тијело бацили у Драву. Својим дугогодишњим преданим радом задужио је народ Бијеле и околних насеља, а својим поријеклом и Банијаца, да чувају сјећање на тог угледног учитеља и великог добротвора.

Преко тридесет година је био прави народни учитељ. Осим школских обавеза, просвјећивао је народ, припремао разне манифестације и утицао на готово цјелокупни друштвени живот у селу. Значајно је осавремењивао земљорадњу, пчеларство, упућивао сељане у калемљење воћа и др. Бавио се и препарирањем животиња, о чему су свједочили бројни експонати које је израдио за кабинете у пакрачкој учитељској школи. На виолини је, осим народних, често свирао и Мокрањчеве композиције, са народним, али и црквеним мелодијама. Био је активан у соколском покрету (иако већ у годинама, 1934. је био старјешина соколског друштва у Бијелој). Свакодневно је исказивао приврженост српској православној цркви и осим присуствовања литургијама, годинама је био активан у црквеној општини Бијела (припадала је манастиру Пакра). Веома активно је учествовао у градњи нове цркве у Сирачу (1935-1939. године) као секретар Одбора за градњу. Сирач је у Великој сеоби био одређен за прву службену резиденцију Патријарха Арсенија III Чарнојевића!

Његово доброчинство се огледа и кроз то што је, уз своје троје дјеце, Мирка, Мару и Јелку, усвојио и отхранио и двоје сирочића и помогао им да постану добри људи. По завршетку I св. рата усвојио је дјечачића Николу Милчића, ратно сироче из Босне, који је одрастао у учитељевој породици све до 2. св. рата када је отишао у партизане. Никола је годинама након рата обилазио учитељеву породицу. Иако већ у годинама, усвојио је 1932, године дјевојчицу Љубу Глодић из Бијеле, стару тек неколико дана, којој је мајка умрла трећи дан након порођаја. О новорођенчету се бринуо заједно са рођаком која се старала о домаћинству, јер је раније остао удовац. Љуба је касније завршила учитељску школу у Пакрацу и најзаслужнија је да истина о Јовану Васиљевићу буде записана.

Много обавеза је било на плећима Јована Васиљевића, а он их је храбро преузимао и веома успјешно и стоички подносио и рјешавао. Љуба Стјепановић р. Глодић је у свом породичном запису написала да је племенити учитељ Јово Васиљевић био добродошао у свакој прилици и неприлици у селу, особа од повјерења и поштовања.

Остао је у најљепшим сјећањима својим ученицима и свим становницима Бијеле и околине и заслужио вјечиту захвалност Срба и Баније и Славоније. Због свега тога се учитеља и добротвора Јована Васиљевића с поносом и уважавањем сјећамо и након 80 година од страдања.

 

Литература:

Томо Жалац (1955): За слободу – учитељи, наставници и професори Хрватске погинули у народноослободилачком рату. Загреб.

Љуба Глодић-Стјепановић и Божо Јаковљевић (2013): Бијела – село у Славонији. Рачице (код Бузета).

Љуба Стјепановић (2023): У загрљају славонских кола и бећараца (народне пјесме из Пакрана и Бијеле код Дарувара). Београд: породични запис.