Биљане Доње код Бенковца: Живот у камп-приколици, без струје и воде

У селу Биљане Доње, поред зидина порушене породичне куће, шездесетчетворогодишњи Богдан Лакић већ две године живи у камп-приколици без најосновнијих услова за живот.

Када је Богдан Лакић 1977. године из својих Биљана Доњих у потрази за послом и животном егзистенцијом отишао у Ријеку, ни у најгорим сновима није могао да усни да се у своје Биљане једнога дана неће имати где да се врати. У породичној кући остали су му тада родитељи и сестре, планови да ће једнога дана подићи спрат куће и омогућити себи комфорнији живот, да би након рата од свега тога остала само четири зида, дрвеће које расте кроз некадашње просторије породичног дома, а Богдан своје место под небом нашао у камп приколици која му је једини кров над главом.

Присећа се Богдан свог одласка као да је јуче било, нада и амбиција које је након одслужења војног рока, понео са собом верујући да ће поштеним радом створити још боље услове за живот у Биљанима.

– У Биљанима сам рођен, ово је моје родно место. Када сам завршио војни рок, отишао сам у Ријеку у потрази за послом. У ријечкој „Луци“ радио сам скоро четири године, а потом у задарској „Мараски“ која је у Ријеци имала представништво. Осамнаест пуних година сам провео као возач у тој фирми, али сам одрађивао и сваки  други посао када  је за то било потребе. Никада нисам имао било какав проблем, нико се никада није пожалио на мене, чак и за време рата сам остао да радим и таман када сам мислио да су најгоре године прошле добио сам отказ. Само су ми уручени папири, радна, штедна и здравствена књижица, без икаквог образложења, и то је нешто што ни дан данас не могу да разумем – избацује Богдан свој годинама накупљени јад.

И данас, док тешком муком излази из камп приколице у којој не кампује него живи, чини се најтеже прихвата чињеницу да је, како каже, на правди Бога остао без посла, и то баш онда када му је посао био најпотребнији. За све године боравка у Ријеци био је подстанар.

– Приватно сам становао, нисам имао ништа своје. Купио сам грађевински материјал за кућу овде у намери да себи подигнем спрат, проширим кућу. За време рата нисам био ни на чијој страни, нисам ратовао већ осам стао да радим као возач у фирми. Отац се упокојио 1994. године, а сестра и мајка избегле су у Србију годину дана касније. Кућа је тада срушена, све је уништено, на родном огњишту више нико и ништа остало није. Мислио сам, најгоре је прошло, имам посао и све ћу то опет обновити, направити, али је за мене тек онда дошло најгоре. Затечен сам био решењем о отказу. Другог су примили, а мене отпустили. Молио сам за посао али ме нико није чуо. Рекли су ми тада да се не жалим нити да их тужим, да могу само још горе проћи. Изгубићеш, рекоше. Остао сам, што се каже, на улици. Нисам бирао послове, радио сам селидбе, утоварао и истоварао дрва, обављао све што је другима физички било превише напорно само да бих могао да преживим – присећа се Богдан.

Живот на згаришту

За све то време тражио је, каже, правну помоћ због отказа на послу. Тројицу адвоката је променио и сви су му, на крају, давали исти одговор – „Никакав ваљан разлог нисмо добили, просто те више не желе“. У међувремену појавили су се и здравствени проблеми, ноге су почеле да га издају и све се теже кретао. Оног момента када готово више није могао ни да устане, онеспособљен за било какав физички рад, без могућности да себи плаћа стан у Ријеци, једини избор био је да се врати на породично згариште.

– То што сам у једном дану знао да на леђима сам изнесем по осамдесет џакова од педесет килограма уз степениште коштало ме здравља. Нисам осећао никакве болове, али једноставно више нисам могао ни устајати. Вратио сам се у Биљане 2008, а све што сам овде имао била су четири зида рушевине. Кућа у коју се сестра удала такође је била срушена, али сам уз зетово допуштење на исту ставио неке прозоре и врата и ту сам остао једну зиму. На минус четрнаест степени испод нуле преживео сам без ичега, али сам знао да наредну зиму не бих могао тако издржати – каже Богдан.

Неуслови у којима је живео додатно су погоршали његово већ тада лоше здравствено стање. За редовне одласке доктору у Бенковац или неко друго место није имао аутобус из Биљана, а све да га је и било не би имао одакле ни карту да плати. Тада се обратио за помоћ.

– Тражио сам обнову куће, али ми је речено да на њу немам право. Мајка је, за време боравка у Србији, своју адресу пријавила код брата у Лошињу, како би остварила право на пензију јер ни она није имала од чега да живи. Овде се није имала где вратити нити је подносила захтев за обнову, а након њене смрти и ми смо остали без те могућности. Ја сам у Бенковцу остварио право на социјалну помоћ а како нисам имао могућности да путујем, сместили су ме у старачки дом док ми се не ураде све анализе здравственог стања. Годину и по дана сам провео тамо, затим су ме послали у болницу у Задар па у Биоград, ишао сам на терапије струјом али ми ништа од тога није помогло. Једноставно ноге су ме издале и више нисам у стању дуго ни стајати ни ходати, иако никакве болове немам – помирљиво, са стањем у којем се нашао, прича Богдан.

Струја вреднија од злата, али ни ње нема

Уз социјалну помоћ од осам стотина куна и један оброк дневно које је остварио у Бенковцу, од једног Удружења добио је камп приколицу као једино место за живот.
Исту ту камп приколицу поставио је уз зидине некадашње куће и ту живи последње две године, без струје и воде, без санитарног чвора, без свега онога што човек, какав год да је, бар у ово време незамисливо да може живети.

– Ја другу могућност нити избора немам. Боље ми је и овде него међу оним зидинама у којима сам провео прву зиму. Без струје сам навикао. Воду цревом вучем од комшије. Напуним два канистера, један за пиће, други за тоалет – објашњава Богдан, не жалећи се већ само причајући оно што и сами видимо.

Други канистер је, каже, за тоалет, али не каже да је тоалет заправо само једна шкољка постављена на месту некадашњег купатила, под ведрим небом. Тоалет без крова, без прозора и врата, једини који има и кад је сунце и кад зими киша пада.

– Струја би ми вредела једнако као и суво злато, али тако је како је. Нисам навикао ни да молим ни да тражим помоћ. Само да ме ноге служе не бих ја ни социјалну помоћ тражио, али сам на то био присиљен. Да се могу кретати, очисто бих ја и ово згариште, и посла по селу увек за себе нашао да ово затворим, да се никоме и ни за шта не молим. Захвалан сам социјалним радницима у Бенковцу што су ми помогли и оволико, нисам на улици, сваки дан ми неко донесе један оброк и нисам гладан. Ако ми нешто затреба замолим њих да ми донесу и увек ми изађу у сусрет – захвалан је Богдан.

У камп приколици у којој живи нема ни места и могућности ни за шпорет ни за фрижидер, а све и да има не би могли радити на ваздух. Преко викенда зато има суви оброк, а кување које стигне радним даном таман је довољно да ништа и не остане. Док све ово прича, грчевито рукама стежући штаке без којих више нигде не може, каже како се помирио са чињеницом да можда овако баш и мора бити. Не жели својом судбином да замара друге нити да било коме јадикује над истом. Још увек га највише боли онај отказ са посла, и чињеница да у шездесет и четвртој години више није у стању било шта да ради, својим радом сам себи да помогне. Да може не би га, каже, никада затекли да живи у оваквим условима. Једну просторију за живот и купатило сам би направио, не маштајући ни о чему више од тога. Чак ни о крову куће, јер би му и бетонска плоча била сасвим довољна да под њом заложи шпорет кад дође зима, да га заштити од кише кад, једва ходајући, ноћу мора до тоалета.

На растанку, ништа од тога није ни поменуо, само се неколико пута захвалио на посети и шачици разговора док је последње атоме снаге користио да се одржи на штакама. Нисмо видели како се, уз помоћ истих, попео на она два-три бетонска блока преко којих улази у камп-приколицу, али смо видели где живи, да је човек попут сваког које свакодневно срећемо, али да је његов дом у двадесет и првом веку приколица, и то у не тако далеким Биљанима Доњим.

Преузето са: СРБИ.хр

Нема коментара

Напишите коментар