Битка на Кошарама: Сјећање на српске војнике 26 година касније
Битка на Кошарама одвијала се од 9. априла до 10. маја 1999. године
Инстаграм страница ‘Караула Кошаре’ посвећена је сећању на страдале и херојске поступке војника
Прича о храбрим, неким тек једва пунолетним момцима, херојима битке на Кошарама, која се одвијала од 9. априла до 10. маја 1999. године, након дуже времена полако испливава на површину. Иако се одиграла пре 26 година, свака од прича о храбрости, пожртвованости и љубави ових момака према својој домовини, Србији ствара једну велику, нему кнедлу у грлу.
Заслугом друштвених мрежа, појединаца, самих актера битке, медија, па и филмских радника, приче ових храбрих бораца долазе до свих нас. Њихова сведочења, прича о голобрадим момцима који су одрасли преко ноћи и који су прошли пакао током бомбардовања, данас нас уче како се постаје херој и како се воли своја земља.
Србија зна за Тибора Церну, за Драгана Маринковића, једноставно, за све оне момке који нису више међу нама, а који су положили животе на последњем бастиону одбране од напада терористичке организације ОВК потпомогнуте ваздушним ударима авијације НАТО-а.
Преживели чувају успомене на „Кошаре“ и саборце
На Инстаграму се појавила страница посвећена херојима новије историје Србије – Караула Кошаре .
Сећање на саборце који су страдали током одбране наше земље од упада терориста и на њихове херојске поступке презентовано је кроз фотографије појединаца, групних фотографија, слике положаја, па и саме карауле. Ипак, најпотресније су оне које су посвећене онима који нису више међу живима.
Једна таква је и она на којој се налази Горан Марин, према писању администратора странице, најмлађи војник који је изгубио живот током бомбардовања. Наиме, Горан је имао само 18 и по година када је погинуо 28. марта 1999. године у селу Коретиште код Гњилана.
Међу фотографијама на овом профилу налази се и један омаж немачком овчару који је био у служби наше војске, а звао се Листер, или, како га преживели хероји Кошара зову, „Мајор Листер“.
Наиме, чин је, како се наводи, добио због добро извршених задатака, спасавања живота наших војника, откривања и заплене наоружања, па и самог елиминисања непријатеља. Како се наводи, Листер је погинуо заједно са својим водником Васојевићем и још три војника из састава војске на Ускрс, 11. априла 1999. године.
Поред слика из 1999. године, на профилу се могу наћи и слике из ранијих година, прво из доба Војске Југославије, па онда и из периода када СФРЈ, односно, Југословенске народне армије, како се некада звала.
Овакав вид презентовања једне од наших најтрагичнијих, а у истом, и најхрабријих битака, коначно свима онима који су дали живот за своју отаџбину одаје заслужену почаст и прилику да њихова имена, сем у мислима и причама преживелих сабораца, остану урезана и у сећањима будућих поколења.
Извор: Блиц
Драган Лазић
/
Нека херој Тибор, као и сви јунаци који су дали оно нај вредније овоземаљски живот, почивајте у миру Божијем, где почивају праведници!
Командант одбране Кошара Љубинко Ђурковић, пензионисани пуковник Војске Србије, у емисији „Ни пет ни шест“, између осталог рекао је и ово:
„…Десило се нешто што се није могло очекивати. Када је покојни Тибор погинуо, дао живот за отаџбину, наша команда је јавила месној команди, односно тело је послато на обдукцију на ВМА. Позвали су мајку ради препознавања, утврђивања идентитета. Она је дошла, Катица, препознала свог сина. И она је имала осећај да ће он погинути, јер је он био тако живахан, и када је био на одсуству који је могао да одложи да се не враћа више, он је рекао „Не мајко, ја не могу да оставим своје другове, ја идем тамо па и ако треба да погинем, погинућу“. И када је тај лекар, када је она питала када ћу ја доћи по тело и шта, лекар јој је објаснио „Ви пођите у Панчево“, и дан данас тражим тог официра, незнам где је и нисам имао прилику да се сретнем „И он ће вам све објаснити, процедуру“. И она је дошла тамо и уговорила, датум и време сахране, да се позове. Он је рођен као католик, али у шестој години се прекрстио и постао је православац, на своју жељу, на одобрење родитеља, у околностима када му се тетка удала за Србина, па су они крстили децу и он је видео то чинодејство свештеника и тражио мама, мама, и на крају је свештеник рекао „па знате неможе“, не бре, крстите моје дете да буде Србин, у том смислу. И на дан сахране, значи долази војно возило погребно, довози тело, пита ко је овде Ката и Јоже. А то је дивна породица, а Јоже, Јоже, емисију би потрошио на њега. И они се јављају, „примите саучешће“, тај подофицир које, „ево тело вашег војника, где да то поставимо“. Поставили су испред куће. Ту чека две ипо хиљаде људи да га испрате. И сада они окрећу возило, долазе поново, „још једном да вам изјавимо саучешће, ми морамо да идемо“. Стани, где је официр који треба да држи говор, где је свештеник. „Ми са тиме немамо никакве везе“. Нормално, они у безнађу, шта и како. Мајка њена, ортодоксна Немица, то Ката каже, нисам ја, јер покојну госпођу нисам знао. Она каже „Моје дете се неће сахранити без почасти – верског обреда“. Пошто у селу, ни католички поп, ни свештеник немају свакодневно чинодејство, него долазе из Ковачице и неког другог места. Али постоји, да ли суботари или нека друга, муж и жена, каже нема везе они и онако, они ће обавити обред. Ко ће држати говор, држаће наставник физичког, који има ето реторичке способности.
И сахране га…“.
Тужно и срамно, шта рећи?
петак, 11. април 2025.