УДАР НА СПЦ НИЈЕ СЛУЧАЈАН: Мета није само Црква, већ српски народ!

Када год се на Балкану отвори питање идентитета, историје, традиције или националне припадности, врло брзо се дође до исте адресе – Српске православне цркве. То није случајност. Није било случајно прије десет година, није било случајно током литија у Црној Гори, а није случајно ни данас када се у Србији и региону све чешће могу чути покушаји да се СПЦ представи као политички, а не духовни фактор.

Због тога не треба имати никакву дилему. Напади на Српску православну цркву у Црној Гори и Србији неће слабити. Напротив, они ће бити све интензивнији.

Разлог је једноставан.

За разлику од политичких партија које долазе и одлазе, за разлику од влада које се мијењају и идеологија које трају једну или двије генерације, СПЦ представља институцију континуитета. Она је преживјела империје, ратове, окупације, забране, прогоне и идеолошке експерименте. Управо због тога за многе представља посљедњу велику институцију која чува историјско памћење српског народа.

МЕТА НИЈЕ ЦРКВА, ВЕЋ ИДЕНТИТЕТ

Када се напада СПЦ, често се ствара утисак да је ријеч о сукобу са једном вјерском организацијом. Међутим, суштина је много дубља.

СПЦ није само вјерска заједница. Она је кроз историју била чувар језика, културе, традиције, писма и националног идентитета. У многим крајевима гдје Срби нијесу имали своју државу, управо је Црква представљала једину институцију која је чувала свијест о припадности народу и историји.

Због тога они који желе да ослабе националну свијест врло добро знају да се она не руши само кроз политичке процесе. Она се руши кроз прекид везе са традицијом, историјом и духовним насљеђем.

Управо зато је СПЦ често прва мета.

ЛИТИЈЕ СУ ПРОМИЈЕНИЛЕ СВЕ

Посебан тренутак догодио се у Црној Гори 2020. године.

Литије су показале нешто што многи нијесу очекивали. Показале су да СПЦ није само вјерска институција, већ друштвена снага која може да окупи десетине хиљада људи око идеје одбране основних права и слобода.

Тај догађај промијенио је политичку мапу Црне Горе.

Истовремено, код многих центара моћи створио је увјерење да је управо СПЦ препрека пројектима који су годинама грађени на подјелама, сукобима идентитета и покушајима да се историјске везе између Србије и Црне Горе трајно прекину.

Од тог тренутка напади нијесу престали.

Мијењали су само форме.

Некада су били политички.

Некада медијски.

Некада институционални.

Али циљ је остајао исти.

БОРБА ЗА БУДУЋНОСТ, А НЕ ЗА ПРОШЛОСТ

Грешка је мислити да се овдје води расправа о прошлости.

Напротив.

Овдје се води борба за будућност.

Јер свако ко контролише идентитет будућих генерација контролише и политички правац друштва.

Због тога ће питања језика, историје, образовања, традиције и улоге Цркве остати у центру политичких сукоба на Балкану.

И управо зато ће СПЦ остати на удару.

Не због тога што је слаба.

Већ управо због тога што је снажна.

Не због тога што нема утицај.

Већ управо због тога што га има.

ШТО СУ НАПАДИ ЈАЧИ, ТО ЈЕ ВЕЋА ЊЕНА ВАЖНОСТ

Историја показује једно занимљиво правило.

Најжешћи напади никада нијесу усмјерени према неважним институцијама.

Напротив.

Нападају се управо оне институције које имају снагу да обликују друштво, утичу на јавност и чувају колективно памћење једног народа.

Због тога ће и у годинама које долазе Српска православна црква остати предмет политичких, медијских и идеолошких оспоравања.

Али управо чињеница да је толико често мета говори више о њеном значају него било која похвала.

Јер институције које немају значај нико не напада.

Нападају се само оне које представљају препреку великим политичким пројектима.

А СПЦ је кроз читаву своју историју показала да је много више од обичне институције.

Она је један од темеља на којима почива историјско, културно и духовно биће српског народа.