ПОВОДОМ ЈУБИЛЕЈА: Вучји до – херцеговачка побједа и горчина

Навршило се 150 година од славне Вучедолске битке, једног од најсвјетлијих тренутака наше историје. Међутим, умјесто објективног вредновања заједничког оружја и жртве, савремена црногорска историографија користи ову годишњицу да херцеговачки допринос потисне у други план, а српство — као суштински кохезиони фактор и духовну снагу тадашњих ратника — потпуно избрише из памћења. Овај текст је подсјећање из Херцеговине на историјску истину коју ниједан савремени ревизионизам не може да помрачи.

Пише: С. Хумски

Када се данас говори о бици на Вучјем долу, вођеној 28. јула 1876. године, она се најчешће представља као највећа војна побједа Књажевине Црне Горе над Османским царством и као један од пресудних корака ка међународном признању Црне Горе на Берлинском конгресу 1878. године. То је неспорна историјска чињеница. Али, посматрано из Херцеговине, Вучји до има много дубље и сложеније значење.

За Херцеговце, Вучји до није почетак приче, већ њен врхунац. Он није рођен на бојном пољу у Опутним Рудинама, већ годину дана раније, у невесињском крају, када је Невесињска пушка означила почетак Великог херцеговачког устанка. Тај устанак није био само локална побуна против османске власти. Он је покренуо Велику источну кризу, убрзао улазак Србије и Црне Горе у рат против Османског царства и отворио процес који ће трајно промијенити политичку карту Балкана. Зато без Невесињске пушке нема ни Вучјег дола.

Устанак није осмишљен у Бечу, Петрограду или Цариграду. Није био плод дипломатских комбинација нити средство туђих интереса. Рођен је из глади, неправде, несношљивих пореза, вјерског притиска и свакодневног османског зулума. Испаливши један од првих устаничких хитаца у љето 1875. године на Ћетној пољани у Бишини код Невесиња, Перо Тунгуз није означио само почетак оружаног отпора у Херцеговини. Тај пуцањ постао је симбол Невесињске пушке и наговијестио догађаје који ће промијенити ток историје. Заједно са Тунгузом, ову народну буну повели су Богдан Зимоњић, Стојан Ковачевић, Јован Гутић и бројне друге харамбаше, свештеници и народни прваци који нису чекали да им слободу донесе неко други. Народ је устао јер више није могао да живи на кољенима.

Када је књаз Никола увео Црну Гору у рат против Османског царства и послао своје војводе и војску у Херцеговину, устаници их нису доживјели као туђу војску. Напротив, дочекали су их као рођену браћу. У народној свијести већине православних Срба тог времена, Црна Гора и Херцеговина припадале су истом духовном, историјском и националном простору. Заједничка вјера, језик, обичаји и косовски завјет били су снажнији од државних граница. Прихватање црногорске војне команде није значило одрицање од херцеговачког идентитета, већ природно уједињење у борби за исти циљ – слободу.

Зато је Вучји до био много више од једне велике битке. Борба је вођена на херцеговачком камену, пред кућама које су већ биле спаљене и селима која су мјесецима живјела у рату. Хиљаде херцеговачких устаника бориле су се раме уз раме са црногорским борцима, користећи своје познавање суровог крша Опутних Рудина. Управо је то познавање терена, заједно са храброшћу и пожртвовањем, омогућило да војска Муктар-паше буде потучена у једној од највећих побједа српског оружја у XIX вијеку.

Одјек Вучјег дола далеко је превазишао границе Херцеговине и Црне Горе. Побједа је снажно одјекнула Европом, показавши да Османско царство више није непобједива сила. Она је охрабрила ослободилачке покрете широм Балкана и учврстила положај Црне Горе у дипломатским преговорима који су окончани Берлинским конгресом.

Међутим, управо ту почиње херцеговачка горчина. Оно што је за Црну Гору представљало круну војничког успјеха и увод у међународно признање, за Херцеговину је постало болно разочарање. Одлуке Берлинског конгреса нису донијеле слободу читавој земљи која је прва устала против Османског царства. Док су Никшић, Жабљак, Шавник и дио Старе Херцеговине ушли у састав Црне Горе, највећи дио Херцеговине окупирала је Аустроугарска. Народ који је запалио искру ослобођења није дочекао да види испуњење свог идеала. Само је један окупатор замијенио другога.

Зато је сјећање на Вучји до у Херцеговини истовремено и славно и болно. То је сјећање на претке који су, заједно са својом браћом из Црне Горе, извојевали једну од највећих побједа над Османским царством, али и подсјећање да војничке побједе не морају увијек донијети политичку правду. Понос и горчина стоје једно поред другог, као два лица исте историје.

Можда је највећа неправда то што се данас често заборавља да је пут до Вучјег дола почео управо у Херцеговини. Без Пера Тунгуза и Невесињске пушке не би било Великог херцеговачког устанка. Без тог устанка не би било Вучјег дола. А без Вучјег дола тешко је замислити историју ослобођења српског народа у другој половини XIX вијека.

Зато Вучји до није само славна страница историје Црне Горе. Он је и велика побједа Херцеговине. Побједа народа који је први запалио пламен слободе, поднио огромне жртве и својом борбом промијенио ток балканске историје. Али је истовремено и подсјетник да су судбину малих народа често одређивали велики, па је оно што је изборено на бојном пољу понекад губљено за дипломатским столом. Управо зато Вучји до остаје не само симбол братског јунаштва, већ и трајна опомена да се слобода осваја крвљу, али да њено очување зависи и од политичке мудрости и историјских околности.

Преузето са: Слободна Херцеговина