Браћа Туркић не заборављају родни Купрес

Учитељи са Купреса Деса и Јанко Туркић подигаше три сина Јесењина, Сашу и Симона. Нажалост, Јанко је страдао 1994. године, а иза себе оставио писмо као подсјетник које су то вриједности којима их је учио. Саша и Симон су данас свештеници, Саша у Алабами, а Симон у Франкфурту. Служе на понос свом покојном оцу Јанку, мајци Деси, брату Јесењину, али и свим својим парохијанима, и земљацима са Купреса. Тако је и глас о овој племенитој браћи стигао и до Српског кола.

 

Одрасли сте поред родитеља учитеља, чега се најрадије сјећате из свог дјетињства?

САША: То су тренуци проведени у игри у природи, вријеме проведено код ђеда и баке на селу.

СИМОН:  Рађање сунца иза планине Дебељаче је прелијепо. Сунчеви зраци нашироко обасјавају село које се буди и спрема за нови дан, а у мени она права дјечачка радост због новог дана. Отац је читао много, имали смо 3.000 књига. Сјећам се кад сам почео читати Библију у првом разреду основне школе и та књига је постала моја служба и живот.

 

Гдје сте завршили основну и средњу школу, и који су мотиви вас нагнали да постанете свештеници и да служите Богу и народу.

 САША: Основну школу сам завршио у Новом Селу код Купреса, а средњу у Бугојну. Велика жеља мог оца Јанка је била да упишем Богословски факултет у Београду, и та жеља нам се и остварила… Сада живим и граду Гулф Шорс у Алабами и служим у Грчкој православној цркви. Говорим руски, грчки, енглески и српски језик. Свету Литургију служим на 3 језика.

СИМОН: Прва четири разреда основне школе завршио сам у селу Растичеву, од петог до седмог разреда школу у Новом Селу, а осми разред у школи Стипо Ђерек у Бугојну. Ту сам „силом прилика” завршио први средње МТШ и ШУП, Машинско-техничке школе, јер сам закаснио на упис у Војну гимназију. Желио сам бити пилот. Када сам послије завршене прве године Машинске школе опет „случајно” закаснио у Војну гимназију одлучио сам да кренем у Богословију, а мој брат Саша исте те 1990. године на богословске студије. Завршио сам Богословију Светог Саве у Београду 1995. године и уписао богословске студије да би ме владика Константин 1998. године рукоположио у чин свештеника на Митровдан у Саборном храму у Сремским Карловцима. 1. маја 1999. стигао сам са мојом супругом Тамаром у Њемачку и служио у Ј. Хановеру двије године да би 2001. године дошао у Франкфурт гдје сам и данас на служби у СПЦ као свештеник. Бити свештеник је најузвишенија и најљепша служба, бити у служби у суштинском смислу тј. Господу и народу тј. свима.

Ваш отац је дао живот за слободу Републике Српске, данас када причате својој дјеци о њему, које су то врлине које посебно истичете?

САША: Отац Јанко је погинуо 1994. године на Купресу. Мој син који је рођен на Васкрс носи име по њему. Моја два рођена брата такође имају синове који носе име по њему. Када причам својој дјеци о мом оцу нарочито истичем његову вјеру у Господа, љубав према људима, поштење и праведност.

СИМОН: Као што је рекао мој брат отац нам је погинуо у ратним збивањима 3. 11. 1994. године. Био је учитељ. Волио је књигу и Јеванђеље Христово изнад свега. „Са линије” је написао писмо нама тројици, синовима својим и то писмо је типик који ме увијек опомиње на то какав требам бити. Писмо носи наслов „Опијајте се молитвом”.

Своју дјецу учим да им је покојни деда Јанко изнад свега био добар човјек. Који је заволио Христа свим срцем. Moja браћа и ја имамо по троје дјеце и сви имамо по сина који се зове по нашем оцу Јанко. Нас три имамо три Јанка.

Ви служите у Њемачкој/Америци, а ваши земљаци расијани, али и они у завичају са поносом изговарају ваше имена. Откуд долази та велика љубав према завичају. Да ли је то ствар васпитања, па се преноси са кољена на кољено, или је то ствар човјекове душе…

САША: Љубав према родном крају је карактеристична за нас горштаке… дубоко је то усађено у нашем бићу, од предака и наших родитеља.

СИМОН: Љубав према завичају развио нам је отац Јанко који нас је у слободно вријеме водио у дуге шетње по прелијепим пространствима купрешке висоравни. Све и да хоћемо не можемо заборавити планинске висове, поље, купрешку ријеку, ваздух, звијезда безброј на отвореном небу над нашим завичајем.

 

Можете нам рећи нешто о хуманитарним акцијама које сте организовали до сада?

САША: Већ пет година мој брат отац Симон и ја организујемо акцију „Божични дари за дјецу са Купреса”. Наша браћа свештеници и пријатељи помажу акцију. Ове године смо имали на списку преко 70 свештенослужитеља који су подржали акцију и око 200 наших пријатеља. 75 дјеце су у нашој Цркви Свете Тројице у Новом Селу ове године добили помоћ од 385 марака. Помажемо све акције на Купрешкој висоравни и у ширем завичају… Шипову, Гламочу, Ливну, Грахову.. Такође, стипендирамо неколико студената родом са Купреса.

СИМОН: Из љубави према Христу Богу и према нашем страдалном крају одлучили смо да помогнемо колико можемо свој завичај. Идеја мог брата оца Саше била је да организујемо акцију „Божићни дари дјеци Купреса“ а за покој душе Александру Туркићу. 7. 2. 2021. обављена је пети пут акција. Поред пријатеља  свештеника које је споменуо мој брат акцију су  помогла и 4 игумана наших светих манастира. Било је још хуманитарних пошиљки у наш завичај више пута.

Саградили сте крст надомак родног села. Шта тај крст за вас представља? И реците нам нешто више о манифестацији Сабор код крста.

САША: Моја браћа и ја смо подигли крст свим православним Србима на једном узвишењу изнад нашег села и ту организујемо сабор сваке године на Светог Архангела Гаврила, 26. јула. Послије сабора буде заједничка трпеза за свештенство и народ која је бесплатна за све.

 СИМОН: Идеја за Крст и подизање Крста у нашем завичају постојала је одавно. Првобитно смо хтјели да Крст буде на планини Стражбеници, али из разговора са нашим земљацима закључили смо да је Дебело Брдо изнад Крченика приступачније мјесто и лијеп видиковац за постављање Крста. Са платоа код Крста види се сва висораван од планина Радуше, Малована па све лијепо до Виторога, Мосора и Стражбенице. Крст смо подигли у нашем завичају да буде на Васкрсење и обнову. И убјеђен сам да је од Крста и кренуо благословени замах и изродиле се нове идеје о обнови свих наших села по Купрешкој висоравни. 26. јул смо одредили да буде Сабор код крста и посљедњи пут 2019. године било је присутно око 400 земљака и наших пријатеља. Датум прославе је одређен симболично јер Св. Арх. Гаврило јавља добре вијести, па смо жељели да Сабор код Крста буде „добра вијест” завичају, али и свима обнова и Васкрс. Ево један текст о томе : https://www.malovan.net/Cir/TekstNovi/777/ODRZAN-PETI-SABOR-KOD-KRSTA

 

Симоне, пратећи вашу ФБ страницу упустили сте се у велики подухват адаптирања простора испод нивоа цркве у Франкфурту. Кажу да Србима недостаје слога, како сте ви онда успјели да окупите толико људи, који су се укључили да помогну, што физички, што материјално?

СИМОН:  У храму Васкрсења Господњег у Франкфурту на идеју о раду у подруму испод храма, који је био практично неупотребљив јер је био висине око 1.60–1.70 доље земља, горе бетон, инспирисала ме пословица: најгоре бити црв на тривијалној њиви. А, како би било од тривијалне њиве направити плодну? И кренуло је. Што је говорила моја бака Стака: Полако, па ће бити брзо. Полако смо кренули и сада имамо наш прави микрокосмос, салу са висином три метра и ових дана треба да изливамо плочу. Светосавски дух који је у суштини Јеванђелски дух сабрао је око седам стотина вјерника који су двије и по године радили овај веома физички захтјеван  посао. Слога може бити једино ако је некористољубље темељ идеје. Плус ако је идеја превазишла карактер, менталитет и појединца и сва се одала слави Бога онда Срби хоће од срца и свим силама. То смо показали у Франкфурту. У овој свјетској метрополи направљено је мало чудо и ми смо нашом слогом у Крсту и љубављу према мајци Цркви успјели без грешке од ничега направити импресиван простор – светосавске сале са око 300 квм. Све је рађено добровољно. Без динара нашом саборном љубављу у Христу урадили смо посао вриједан милион евра, отприлике.

Баш нам је прије неколико дана један знаменити и високо позициониран њемачки пријатељ био у гостима. Одвео сам га у олтар и показао му Горње мјесто које смо конвертирали од њихове проповједаонице. Препознао је камен Верону, а ја му рекао: то је кад строги Евангелиста постане благи Православац. И још сам му рекао да смо од истог камена који је красио њихов часни престо (јер смо од њих купили наш храм 11. 12. 2012. године) направили крст на војничком главном гробљу у Франкфурту и то на дијелу гдје се налазе 42 плоче за исти број Срба и Руса који су овде скончали за вријеме Првог свјетског рата. Било му је драго. Док смо живи, желимо да будемо, да постанемо истински добри. Чинимо добро. Тражимо добро. Јер бити добар, значи бити човјек. А бити човјек значи бити Божји.

Све ће проћи, ускоро и брже него што мислимо. Само ријеч Господња остаје довијека.

 

Новинар Српског кола

Драгана Бокун

ФОТО: приватна архива

Нема коментара

Напишите коментар