Бранка Бакшић Митић: „И мој живот је био борба за голо преживљавање“

Бранка без престанка помаже након разорног потреса. Лани је добила награду Понос Хрватске, а страначке исказнице редовито је одбијала…

Овакве катастрофе, каква се догодила нама на Банији, сваког натјерају да мало застане, преиспита приоритете, промисли о томе колико смо сви крхки и пролазни те да има више тога што нас спаја него раздваја, каже нам Бранка Бакшић Митић, доградоначелница Глине, која не стаје у помагању својим људима, неовисно о томе јесу ли Хрвати, Срби или нешто треће.

Не занима је која институција помаже – ова или она црква, Црвени криж или, вели, Црвени полумјесец – само нека помаже. За њу постоји искључиво човјек, никаква страна нити странка, а на питање о будућим политичким амбицијама одговара нам како само жели набавити још 50 контејнера. Ова жена мало говори јер јој се чини да би за то вријеме могла много више тога – учинити.

Експрес: Гдје сте рођени, Бранка, а гдје провели дјетињство?

Рођена сам у Загребу у коловозу 1961, дјетињство сам провела у Глини. Отац је радио у Опћинском суду у Глини као службеник, мајка у Одгојно-поправном дому у штампарији.

Експрес: Рано сте остали без оца. Памтите ли га добро?

Остала сам без њега кад ми је било 11 година. Погинуо је у прометној несрећи, након чега су цијело моје дјетињство и живот били борба за преживљавање. Добро се сјећам како ме водио у Загреб, у Јуришићеву на рибице, кад год сам ишла код зубара за апаратић за зубе, а водио ме и на јањетину, коју сам обожавала.

Експрес: Како је изгледао ваш живот с мајком?

Јединица сам, живјеле смо од мамине скромне плаће и мјесечне накнаде због смрти оца. Живот је био тежак, ничег није било у изобиљу. У Глини сам завршила економску школу, до студија нисам стигла.

Експрес: Какви су односи међу људима били тад? Је ли се Српкиња смјела заљубити у Хрвата и обрнуто?

Прије рата у Глини је било већинско српско становништво, ја сам Српкиња и удала сам се за Хрвата. Никад се прије рата нису бројила крвна зрнца. Многи нису ни знали што су, сви смо живјели у слози. Глина је била град какав сте само могли пожељети. Пун људи – не Срба и Хрвата него људи, и било нам је свима лијепо.

Експрес: Од многих сам Срба и Бошњака на Банији ових дана чула како су, у свем овом ужасу, сретни јер се коначно не броје њихова крвна зрнца. Је ли за то доиста требала оваква катастрофа?

Било би свима пуно љепше да смо то схватили и без потреса. Али овакве катастрофе сваког натјерају да мало застане, преиспита приоритете, промисли о томе колико смо сви крхки и пролазни, те да има више тога што нас спаја него раздваја. И сад ме у грлу стегне кад помислим на ту лавину љубави из Хрватске и свијета која се слила према Глини. Тко год ме звао, нитко није питао за нечију домовницу него само како може помоћи. То траје и три тједна након потреса. Помисао на то је оно што нас све држи да идемо даље и устрајемо. Наравно да је многим Србима ово можда први пут да се осјећају као равноправни припадници овог друштва у својој држави и свом граду. Но за мене то није ништа ново.

Експрес: Јесте ли у младости овако помагали људима?

Јесам. Почела сам помагати након рата, кад су се људи враћали у празне куће и, док сам радила у Загребу, сваки викенд сам им од својих пријатеља нешто носила. Пећ, кревет, мадрац, суђе, или само топлу ријеч.

Експрес: Рат вас је потјерао у Њемачку. На колико?

Рат ме задесио у Њемачкој. Отишли смо тамо једног понедјељка, а два дана касније је, нажалост, све почело. Прво сам с мужем и кћери била код сусједа, а онда отишла код братића у Минхен. Тај ми је братић Бранко пуно помогао, била сам код њега пола године, а онда се вратила у Загреб, к мужу, који је одмах почео радити у школи.

Експрес: Како сте доживјели рат, како сте се осјећали као припадница српске националне мањине?

Они који су били људи прије рата то су и остали. Било је свега и свачега, али је неке ствари најбоље заборавити и кренути даље, као што сам и учинила.

Експрес: Није долазило у обзир остати вани, у Њемачкој?

Наравно. Муж је радио у школи, кћи је ишла у школу, врло су дуго били без мене.

Експрес: Запослили сте се и ви у Загребу, а онда сте се сви вратили у Глину. Како то?

– Братић мога мужа, Милан Бакшић, постао је градоначелник Глине и молио ме да се тамо вратим, што сам и учинила. Вратила сам се на много мању плаћу од оне у Загребу и наставила радити за бољу Глину, коју смо једнако вољели као сви Глињани. Пуно смо тога направили за своју Глину јер смо је вољели свим срцем. Повратак је био еуфоричан, али и са страхом, сретан и тужан истодобно. Није то више био град у којем смо живјели прије рата.

Експрес: Јесте ли, као Српкиња, имали проблема?

Па није било лако, увијек је било људи који нису били људи, али све то прође. Морамо гледати напријед и пробати осигурати бољу будућност нашој дјеци, не дозволити да сви оду из Хрватске

Експрес: Што вас је навело у политику? Је ли за то заслужан и Милан Бакшић?

Дијелом јест. Нисам планирала, али кад су ми људи сами скупили потписе за кандидатуру, одлучила сам поштовати њихов труд и барем се кандидирати. То што је ХДЗ у Глини Милану радио, није нормално. Двапут су му рушили прорачун, али њега нису успјели срушити. Само то је довољан доказ да је тим појединцима рад за јавно добро појам који надилази њихове капацитете – како оне у глави тако и оне у срцу. Његова енергија и љубав према овом граду, као и прилика коју ми је пружио те све што сам због тога успјела направити у Комуналцу – обавезали су ме да барем нешто покушам учинити. Милан је био човјек велика срца за све људе који су живјели у Глини. Много започетих пројеката, нажалост, није успио завршити, а један од њих је и спортска дворана у Основној школи Глина.

Експрес: Страдао је, баш као и ваш отац, у прометној несрећи. Тврдите да би Милан и данас био жив да је добио адекватну помоћ, на вријеме?

Сигурно. Ја сам га видјела кад је сједао у возило Хитне помоћи. Из уха му је цурила крв, значи да се радило о озбиљној озљеди, и тако је требало поступати.

Експрес: Је ли вас он икад наговарао да се политички ангажирате?

Није. Ја сам с њим ишла у основу школу и та је наша генерација, рођена 1961., била доиста посебна. Сви који смо живи и даље се редовито чујемо и дружимо без обзира на националну припадност. Милан је само знао да желим помоћи људима, а и он је увијек помогао колико је могао, кад год сам од њега тражила помоћ за људе на терену, увођење јавне расвјете, насипање путова и слично.

Експрес: Годинама сте друштвено ангажирани преко удруге Људи за људе. Колико можете помагати са своје службене позиције, је ли сурадња с Градом ишта боља?

Радим ‘герилски’, изван сустава, иако имам неку титулу и дужност. Имала сам срећу да су ме окружили људи који су и сад, након потреса, уз мене 24 сата на дан и помажу ми, узимају слободне дане на послу на којем их нетко и плаћа те волонтирају сате и сате у Глини – договарају контејнере, помоћ и све остало. Сурадње с градоначелником до потреса није било. Од потреса некако смо подијелили задаће, чујемо се, не ријеши сваки пут све што тражим, али видим да се потруди. Ни он ни ја нисмо Глина. Глина су људи, а кад имате градску управу у којој градоначелник и замјеница већину мандата не комуницирају, онда највише због тога испаштају грађани. И то ме јако растужује.

Експрес: Како се ваша обитељ носи с вашим послом? Имате кћи и унуку, успијевате ли бити бака, заматати сарме?

У чуду сам јер ме се још нису јавно одрекли! Одувијек мислим да су захвале политичара обитељима клишеји из америчких филмова. Али откад сам изабрана за замјеницу градоначелника, они су ти који највише испаштају. Или ме нема, или их оптерећујем проблемима других, или су они оптерећени бригом за мене – хоћу ли негдје слетјети аутом док обилазим села којих нема ни на карти. Овај се посао не може радити од 8 до 16, а како то увијек бива, највише занемаримо оне које највише волимо. Али имају разумијевања за мене јер знају да помажем, па често онда и тако, заједно помажући другима, проводимо обитељско вријеме. Моја храна за душу и срце је отићи с унуком и кћери подијелити помоћ коју прикупимо, или четвртком сјести у ауто са супругом Динком и отићи у Загреб на окупљање иницијативе Људи за људе у Мартићевој. Без њих не би било ни мене, а за сарме је махерица моја мајка.

Експрес: Никоме страначки не припадате. Кошта ли вас то, и чега? Има ли ултиматума?

СДСС ми је нудио чланство и све погодности које иду уз то, али изневјерила бих и себе и своју обитељ, као и покојног шогора, кад бих пристала бити дио нечега у што не вјерујем. Наравно да отежава, и наравно да је било и увијених, али и мање увијених пријетњи и ултиматума, но ја не очајавам, а немам ни разлога за то. Кад имате Људе за људе, који у двије-три хуманитарне акције уз помоћ добрих људи прикупе више од стотину тисућа куна па купимо пећи, обновимо људима куће и живот, купимо им кућицу након што је њихова изгорјела у пожару, а Зелена акција, опет уз помоћ добрих људи, омогући струју из Сунца за 15-ак домаћинстава која је нису имала више од 15 година – схватите да се може и без странке. Схватите и да их највише боли кад нас неколико ‘луђака’ у слободно вријеме направи више добра него они за издашне плаће, а још и својим радом јасно показујемо колико они не раде. А из ХДЗ-а ме никад нису ни звали да се учланим, ха ха ха.

Експрес: Не подносите нетолеранцију, мржњу… Подразумијева ли то онда и, на примјер, гаy фриендлy став? Чему сте учили своју кћи, а чему сад унуку?

Ја сам прво фриендлy особа, а тек онда фриендлy политичарка. Мене занима је ли нетко поштен и добар, а не с ким спава. Сексуална оријентација тек је дио особности сваког од нас, и то сигурно није нешто на основи чега бих људе прихваћала или, не дај Боже, одбацивала и критизирала. Нисам морала ни кћи, а сад ни унуку, учити неким одређеним лекцијама. Код нас се увијек поштовала свака особа, а сви живимо под мотом – помози ако можеш, а ако не можеш, онда барем немој одмагати.

Експрес: Имате ли и већих политичких амбиција? Како се носите с популарношћу?

Једина ми је амбиција у овом тренутку уз помоћ добрих људи набавити још 50-ак стамбених контејнера да смјестимо људе. Сад причати о свему осталом или локалним изборима ми је беспредметно. Појединци зазивају моју кандидатуру за градоначелничку функцију, али из поштовања према свим грађанима Глине то је одлука коју ћу морати донијети након што све ово прође, и уз пуно промишљања. Није то одлука попут оне хоћемо ли данас за ручак месо или рибу. Вођење града који је рањен био и прије потреса није шала него озбиљан посао који захтијева озбиљну екипу. Градоначелница је ту истурена фигура, али без тима људи у самом граду и градском вијећу, који су спремни прионути на посао, успјеха нема.

Кад је о популарности ријеч, данас си популаран, сутра ниси.

Експрес: Какво је хрватско друштво, како ћемо се искобељати из свих јада и подјела?

Наше је друштво напаћено, помало запуштено, људи су оптерећени борбом за голо преживљавање, а изабрани политичари више ни не тврде да је то што нам пада по глави киша. У исто вријеме друштво смо које унаточ свему наведеном прикупи 40 милијуна куна за лијечење Миле Рончевић, друштво које неуморно доноси донације сваког четвртка пред Бооксу, осигурава инкубаторе и респираторе за недоношчад, друштво које закрчи цесте на Банији и у 24 сата од потреса не знам ни сама како осигура људима кров над главом. Друштво смо у којем навијачке скупине забораве разлике и заједно помажу, друштво које одрађује посао који би требала радити држава јер је за то имамо, и плаћамо кроз порезе и доприносе. Чини ми се да је ‘квака’ да тај потенцијал доброте који изразимо кад нас зближе невоље остварујемо и након што оне прођу, да будемо љубазнији и обазривији једни према другима, да гледамо, видимо и тражимо оно добро у људима. То је једини начин да кренемо напријед те својој дјеци и унуцима у насљеђе оставимо лијепу, пристојну и уређену државу. Вјерујем да то можемо.

Извор: 24сата.хр
Нема коментара

Напишите коментар