Рајилић: У логору „Силос“ силовано више од 30 српских жена
Предсједник Удружења жена жртава рата Републике Српске Божица Живковић Рајилић рекла је Срни да је у логору „Силос“ у Тарчину силовано више од 30 српских жена које су одвођене и довођене за потребе такозване Армије БиХ, док је у овом казамату стално било девет жена.
Рајилићева је поручила да Срби никада не смију заборавити сјећање на логор „Силос“ у Тарчину код Сарајева јер је овај логор био, не само огромно мучеништво за српске мушкарце, већ и за велики број цивила, а посебно српских жена.
„Требамо увијек обиљежавати сјећање на затварање овог логора како бисмо подсјећали све будуће генерације на то како смо зло преживјели“, истакла је Рајилићева.
Она је рекла да су чланице овог удружења које су размијењене из логора „Силос“ свједочиле о томе да је овај логор током рата посјећивао Алија Изетбеговић и да је он знао за све те логоре, али да ништа није учинио да заустави убијање Срба и силовање српских жена у муслиманским логорима током протеклог рата.
Концентрациони логор „Силос“ у Tарчину, код Сарајева, у којем је било затворено више од 600 српских цивила, од којих су, према свједочењима логораша, 24 умрла од посљедица физичког злостављања, пребијања, тортуре и мучења глађу, затворен је на данашњи дан 1996. године.
Логор за Србе „Силос“, којим је управљала такозвана Армија БиХ, отворен је 11. маја 1992. године у објекту у којем се прије рата чувала пшеница, а затворен 27. јануара 1996. на Светог Саву, два мјесеца након што је потписан Дејтонски мировни споразум.
Према свједочењу бивших логораша, „Силос“ је имао све елементе злогласног логора из Другог свјетског рата Аушвиц.
У том логору, једном од укупно 126 на подручју ратног Сарајева, углавном су били затворени цивили са подручја Tарчина, Пазарића и других околних мјеста.
Преузето са: СРНА
Matija
/
Спас Срба у логору “Силос“ Тарчин пред зиму 1992. године
четвртак, 04. фебруар 2021.Борба за истину
Чврсто сам одлучио да се лично укљуучим у спас тог народа, мимо оних који су плачени да то професионално раде. Користећи се њемачким и француским језиком, ступио сам у контакту са представницима Француског батаљона (French officer Col. Patrice Sartre, француски официр Пуковник Патрик Сартра), који је био дио УНПРОФОР-а. По његовом наређенју до мене су дошли у хотел „Србију“ на Илиџу три Француза које је предводио официр Ранјер, (officer Ranieur) припадник француске падобранске јединице, са незваничним преводиоцем професорom Миркоm Лазаревић. То је било крајем маја 1992. године. Образложио сам им све у детаље, шта се дешава са нашим народом у логорима и нејачи који су остали у својим кућама. Посебно их је интересовало шта се дешава у логору “Силос“ у Тарчину. Разговор је трајао два сата. Улазак у логор ……. Посебно су се интересовали за трудницу Раду Лојаницу и остале жене у њеној ћелији, као и Драгишу Варагића, коме су пуцали у стопало приликом хапшења и Лазара Крстића, кога су наклали са леђне стране врата. Горана Варагића који је био поломљене вилице и ребара и Ненада Лојанице који их је јавно провоцирао. Изненада сам добио информацију да је трудница Радојка Рада Лојаница дошла у Бињежево. Јавио сам француској команди и замолили су ме да што прије разговарамо са њом лично. Отишли смо код Раде 4. октобра 1992. у Бињежево. Рекао сам Ради: – Ово су љјуди који од маја мјесеца покушавају доћи до Силоса, да вас спасе прије доласка зиме, да вас региструју и сниме, да за њима дођу “ Црвени крст“ и друге хуманитарне организације. – Њихови животи су били у више наврата у опасности. – Да би ти помогла помоћи свима који су још у логору, све им реци, кроз шта сте ви прошли, они све снимају.- Отвори душу као да причаш са својом сестром. – Причај детаље о женама и знај да ткве детаље немаш коме више причати“! ………Рада је разговарала са французима око два сата. Ја сам вечи дио тог времена њих оставио саме. Након тог разговора, у бијелом транспортеру у повратку од Раде, преводилац професор Мирко Лазаревић је плакао. Француски официри су били потресени ништа нису причали, у транспортеру, мук…Трудница Рада је била врло блједа и исцрпљена.
Ускоро је размјењен Властимир Главаш којег сам посјетио и разговарао о свему. Он је такодјер био пребијен а нарочито по стопалима који су изгледали као векне хљеба (штруца, полуокругли). Био је непокретан. Itd.